Kad sam bio mali (a ni danas nije mnogo bolje), ništa me nije tako fasciniralo kao svemirski kontrolni centri: ljudi koji napeto zure u svoje monitore i razmenjuju neke šifrovane skraćenice i rečenice, svi ti dugmići i tabele ispred njih, ogroman ekran u sali na kome se prati telemetrija i položaj letilice, užurbanost po hodnicima ... U to vreme, svi smo znali za „Hjuston“, Nasin kontrolni centar u Teksasu. Iz njega su praćena lansiranja i rad prvih „Geminija“ bez i sa ljudskom posadom, ali pravu slavu kod nas su stekli tek kada su na našoj televiziji počeli prenosi lansiranja prvih „Apola“. Tada je naš komentator, inž. Milivoj Jugin, direktno prevodio šta Hjuston javlja o stanju astronauta prvo u orbiti oko Meseca, a kasnije i sa njegove površine. Kasnije je isti centar preuzeo kontrolu letova i ostalih američkih svemirskih letilica sa posadom, recimo „Skylaba“, a od 1992. i svemirskih šatlova i Međunarodne orbitne stanice (1998). Evo kako je to otprilike ostalo u mom sećanju:
Ali ne treba zaboraviti da su u to vreme Sovjeti bili ti koji su prednjačili u kosmosu, pogotovu u prvim decenijama kosmičke ere. O njima nismo znali gotovo ništa – ko su ljudi koji sede za komandnim pultovima, gde se oni nalaze, kako to sve funkcioniše, kako izgleda ... Tešilo me to da ni mnogo veće face u svetu od mene nisu takođe znale skoro ništa o tome, uključujući i američkog ili našeg predsednika.
Danas je sve drugačije. Sve se zna, ali to malo koga zanima. Zato sam rešio da sebi i ostalima (koga to interesuje) malo približim mesto odakle današnji Rusi nadgledaju svoje kosmičke letove. Ne treba smesti s uma da su prošle godine Rusi lansirali više letilica u orbitu od svih drugih, i da će taj trend sigurno biti nastavljen i u buduće. Pored toga, prošle godine njihov centar je proslavio 50 godinu zvaničnog rada, i ovo mu dođe kao neka (moja/naša zaasnela) čestitka.
Dakle, pričaću o Centru za upravljanja letovima Ruske kosmičke agencije „Roskosmos“, što u originalu izgleda ovako: „Центр управления полётами (ЦУП) Федерального Космического Агентства (Роскосмос)“. Rusi koriste, pa što ne bih i ja, skraćenicu CUP.
Dakle, Centar za upravljanje letovima (CUP) predstavlja najveću naučno-istraživačku jedinicu Centralnog mašinskog istraživačkog instituta (rus. Центральный научно-исследовательский институт машиностроения, ЦНИИмаш) Federalne kosmičke agencije Rusije. Nalazi se od osnivanja u podmoskovskom gradu Kaliningrdu, današnjem Koroljevu.
U osnovi, CUP obezbeđuje praktičnu kontrolu letenja kosmičkih letilica različitih tipova: orbitnih stanica sa ljudskom posadom, kosmičkih brodova, automatskih međuplanetnih letilica i Zemljinih veštačkih satelita koji su od ekonomskog i naučnog značaja. U isto vreme, vrši naučna i inženjerska istraživanja i razvoj metoda, algoritama i sredstava za rešavanje problema upravljanja, balistike i navigacije, kao i ekspertizu različitih kosmičkih projekata. CUP raspolaže savremenom opremom i najnovijim tehnologijama za automatsku obradu podataka.
CUP svoje poreklo vodi još od samih početaka kosmičke ere, koju je 4. oktobra 1957. godine najavilo lansiranje prvog veštačkog Zemljinog satelita. Već tada se oštro postavljalo pitanje operativne obrade informacija, koje su sa kosmičkih letilica stizale u zemaljske komandno-merne centre. U to vreme, njihova obrada se izvodila bukvalno ručno. Obični logaritmari („šiberi“) i mehaničke računske mašine – bilo je sve što su tada posedovali u takvim centrima. Zato je u Saveznom naučno-tehničkom institutu № 88 (danas ЦНИИ машиностроения Росавиакосмоса) u Moskovi osnovan Računski centar (ВЦ НИИ-88), koji će kasnije prerasti u Koordinacioni centar (КВЦ). Zvanično, 3. oktobara 1960. godine Centar je zaposlio stručno osoblje i započeo s radom na upravljanju kosmičkih letova. Računski centar ВЦ НИИ-88 osnovao je heroj SSSR-a, doktor nauka i profesor Georgij Aleksandrovič Tjulin, koji će u tom periodu biti i njihov direktor. Ubrzo je ustanovi dodeljena funkcija balističkog centra (БЦ-2), koji je zajedno sa balističkim centrima Ministarstva odbrane (БЦ-1 u Moskvi) i Akademije nauka SSSR-a (БЦ-3 u Habarovsku), počeo da učestvuje u upravljanju letovima kosmičkih letilica.
Pogled na glavnu salu savremenog Centra za upravljanje letovima (CUP), koji se nalazi u Podmoskovlju. (kliknite na sliku)
Prve letilice u čijem upravljanju je učestvovao ВЦ НИИ-88 bila je automatska stanica „Луна-4“, lansirana 1963. godine, i brodovi sa ljudskom posadom „Восток-5“ i „Восток-6“, u kojima su iste godine poleteli kosmonauti Valerij Bikovski i Valentina Terješkova.
Danas malo ljudi zna da se letovima prvog i drugog veštačkog satelita[1] oko Zemlje, u stvari, nije ni upravljalo. Tek je treći satelit imao specijalne uređaje za kontrolisanje leta. Glavni konstruktor Sergej Koroljev je rukovodio letovima brodova „Восток“ i „Восход“ direktno sa poligoma Bajkonura. Tada su prvi brodovi iz serije „Союз“ bili upravljani iz centra u blizini ukrajinskog grada Jevpatorije[2].
Takođe malo ljudi zna i ovo: za kontrolu letenja trećeg sovjetskog satelita („Спутник“, ИСЗ Д-1 No.1), bilo je izdato svega 15 radio-komandi. Za „Восток“ sa ljudskom posadom već ih je bilo oko 50. Za upravljanje orbitnom stanicom „Мир“ ukupna količina komandi za tele-upravljanje iznosila je oko 2.000, a spisak команди za brod „Союз“ zauzeo bi čitavu knjigu ...
Od 1964. godine, Računski centar NII-88 učestvuje u rešavanju zadataka informacione podrške Državne komisije za letno-konstruktorska ispitivanja kosmičke tehnike, kao i zadatke prijema, obrade i prikazivanja balističkih i telemetrijskih podataka.
Godine 1965., Računski centar prerasta u Koordinaciono-računski centar (КВЦ), u čiju listu zaduženja su spadale i složene operacije koje prate proces upravljanja kosmičkim letilicama. Na čelo Koordinacionog centra postavljen je Aljbert Vasiljevič Milicin, kandidat tehničkih nauka.
Balistički kompjuterski centar „БЦ-2“ u sastavu КВЦ-a postaje glavni za praćenje automatskih međuplanetnih stanica („Венера“ i „Maрс“) i naučnih satelita („Метеор“[3], „Протон“[4], АУОС i dr.), obavljajući usput i važnu funkciju rezervnog balističkog centra za sovjetske programe sa ljudskom posadom (za brodove „Союз“ i orbitne stanice „Салют“).
1973. godine, za sprovođenje zajedničkog eksperimentalnog programa sa Amerikancima, „Sojuz-Apolo“, na temeljima Koordinaciono-računskog centra (КВЦ) osnovan je novi Sovjetski centar za upravljanja letovima. Od 1977. ovom centru je je dodeljen zadatak upravljanja letovima svih sovjetskih kosmičkih brodova, orbitnih stanica i interplanetarnih sondi. Kao Centar za upravljanje postaje glavna karika u lancu upravljanja letovima dugoročnih orbitnih stanica sa ljudskom posadom „Салют“—„Союз“—„Прогресс“.
U to vreme, desio se jedan smešan slučaj koji moram da ispričam: kada je 1971. godine američki astronaut Franck Borman posetio kontrolni centar u Jepatoriji, nije verovao da su mu pokazali pravi centar, već je bio ubeđen da je to samo dekoracija („Potemkinova sela“), a da se pravi CUP nalazi negde drugde ili pod zemljom – toliko je oprema izgledala loše i zastarelo. Zato su Sovjeti rešili da u Koroljevi modernizuju objekte i opremu, i tamo prebace sve glavne funkcije komandovanja letovima.
U toku narednih petnaest godina (1986-2001), CUP neprekidno prati rad ljudske orbitne stanice „Мир“, obezbeđujući kontrolu njenog leta, uključujući i završnu etapu kontrolisanog silaska sa orbite u unapred određeno područje akvatorija Tihog okeana. Dobar deo tog vremena, CUP-om je rukovodio stalni član ruske kosmonautičke akademije, dobitnik nagrade Saveta Ministara SSSR-a i nagrade Ruske federacije u oblasti nauke i tehnike, doktor tehničkih nauka i profesor Vladimir Ivanovič Lobačjov.
CUP je obezbedio upravljanje svih devet letova sa ljudskim posadama iz programa „Интеркосмос“ na orbitnoj stanici „Салют-6“[5], i letove stanice „Салют-7“ i „Мир“[6] sa internacionalnim posadama u kojima su čestvovali kosmonauti iz Francuske, Sirije, Indije, Bugarske, Afganistana, Japana, Kube, Velike Britanije, Austrije, Nemačke, Slovačke, SAD i Evropske svemirske zajednice.
Na kontu CUP-a se takođe nalazi i kontrola letova svih automatskih međuplanetnih stanica – ka Mesecu, Veneri, Halejevoj kometi, Marsu i njegovom satelitu Fobosu.
Od 1987. godine, sastavu CUP-a je pridodat faktički još jedan kontrolni centar, čiji posao je bio vezan za obezbeđivanje letno-konstruktorskih ispitivanja univerzalnog raketno-transportnog sistema, ili kraće, šatla „Энергия–Буран“. Tom prilikom su bila razvijana jedinstvena metodološka, softverska i hardverska sredstva za prijem i obradu podataka sa rakete-nosača „Энергия“ u realnom vremenu, realizovana prilikom prvog lansiranja 1987. godine.
Godine 1988. iz ovog centra je vršeno upravljanje prvog leta višekratnog šatla „Буран“ (11Ф35К1).
Od 1998. bivši „buranovski“ kontrolni centar, nakon temeljnog renoviranja i modernizacije, započinje da radi na programu Međunarodne orbitne stanice (ISS).
U CUP-u je radila Glavna operativna grupa upravljanja (ГОГУ), formirana ponovo prilikom svakog novog kosmičkog programa, i u koju su ulazili predstavnici svih orgnizacija koje su uključene u realizaciju programa. Glavni zadatak ГОГУ-a je bio sprovođenje centralizacije upravljanja letovima u sprezi sa elementima zemaljskih kontrolnih sistema, organizacijama i službama, uključenih u taj posao u procesu priprema i obavljanja leta.
Sve informacije sa kosmičkih letilica stižale su u CUP preko stanica za praćenje putem zemaljskih i satelitskih kanala. Obrada, analiza i prikaz informacija slati su u realnom vremenu.
Prilikom realizacije međunarodnih projekata, u CUP-u sa radile grupe za podršku sastavljene od eksperata iz zemalja učesnica. Kada je započeo rad na ISS, u CUP-u je pokrenut sektor za dirigovanje američkim modulima koji su ulazili u sastav stanice. Zadatak stručnjaka iz Nase, zaposlenih u tom sektoru, bio je da sprovode operaciju upravljanja američkim segmentima u slučaju ispadanja iz stroja američkog kontrolnog centra (u Hjustonu). Sličan sektor su imali i ruski stručnjaci u američkom centru za upravljanje letovima. Tokom eksploatacije ISS dogodila su se tri slučaja kada su zbog izuzetnih okolnosti u SAD (opasnost od terorističkog napada, elementarne nepogode i sl.) američki centar prekunuo rad. Tada je čitav posao upravljanja stanicom preuzimao podmoskovski CUP.
Tehničke mogućnosti CUP-a, njegova softversko-hardverska oprema i stručno osoblje, omogućava simultani rad na nekoliko različitih programa.
1999. godine, pri CUP-u je osnovan sektor za upravljanje kosmičkih letilica u ekonomske i naučne svrhe. On je, recimo, obezbeđivao upravljanje kosmičke letilice za daljinsko (radarsko) istraživanje Zemlje „Океан-О“ (zajednički projekat Rusije i Ukrajine; 1999.), višenamenske letilice „Метеор-3М“ (Rusija uz učešće SAD; 2003), letilice za daljinsko istraživanje naše planete „Сич-1М“ (Ukrajina; 2004.), letilice za merenje mikrogravitacije „Фотон-М“ (Rusija sa učešćem zemalja Zapadne Evrope; 2005.), itd. Nešto kasnije, CUP je počeo da prati rad i let satelit za optičko-elektronski nadzor „Ресурс-ДК1“, što radi i danas.
Od 1999. godine CUP je neprestano uključen u sprovođenju lansiranjа letilica iz međunarodnog projekta „Sea Launch“[7]. Oni su zaduženi upravljanje trećeg stepena rakete-nosača „Зенит 3SL” poznatijeg pod nazivom „Блок ДМ-SL“. Lansiranja se izvode sa norveške plutajuće platforme „Odissey“, sa koordinata 0° geografske širine i 154° geografske dužine, koje se nalaze u blizini pacifičke ostrvske države Kiribati.
Godine 1995. u CUP-u je otvoren Informaciono-analitički centar koordinatno-vremenske i navigacione podrške (ИАЦ КВНО). Njihov zadatak je da pružaju podršku „Роскосмосу“ u strateškom razvoju, rešavanju praktičnih zadataka i stvaranju buduće opreme za КВНО, naučni i eksperimentalni rad na programu razvoja КВНО, kao i domaći globalni navigacioni satelitski sistem ГЛОНАСС.
Od sredine 2007., ИАЦ КВНО se odcepljuje od strukture CUP-a i postaje samostalni centar u sastavu Saveznog naučno-tehničkog instituta mašinogradnje (ЦНИИ Mашиностроения), direktno potčinjen njihovom generalnom direktoru.
Od aprila 2009. načelnik CUP-a je postao mladi doktor tehničkih nauka i majstor sporta, Viktor Mihajlovič Ivanov. U isto vreme, on obavlja i funkciju generalnog direktora Saveznog naučno-tehničkog instituta mašinogradnje.
U novom milenijumu, CUP je definisan kao vodeća organizacija na osnovu novih aktuelnih pravaca razvoja – stvaranju automatizovanih sistema sa prikupljanje, obradu, analizu i prenos informacija o kosmičkim objektima tehničkog i prirodnog porekla u kosmičkom prostranstvu oko Zemlje. Osnovni zadatak ovog sistema jeste formiranje u automatskom režimu na osnovu analiza podataka, dobijenih iz domaćih i stranih izvora, pravovernih informacije o pojavi opasnih i vanrednih situacija u blizini Zemlje, i blagovremeno dostavljanje tih informacija krajnjim korisnicima.
U procesu upravljanja letovima, CUP je u tesnoj vezi sa proizvođačima kosmičke tehnike i naučnih instrumenata, Centrom za obuku kosmonauta, industrijskim i akademskim naučno-istraživačkim organizacijama, sa službama na kosmodromima, komandnim i spasilačkim kompleksima, stranim organizacijama u realizaciji zajedničkih programa, a takođe i sa sredstvima za masovno informisanje i komunikaciju.
P.S.
Poslednje što sam našao o CUP-u je da su 30. januara učestvovali u pristajanju ruskog teretnog broda „Прогресс М-09М“ uz Međunarodnu stanicu. „Прогресс“ se prikačio na modul „Pirs“ u automatskom režimu, koji je bio pod strogom kontrolom stručnjaka iz Centra za upravljanje letovima i posade ISS.
„Прогресс М-09М“ je na ISS odneo 2.600 kg goriva, kiseonika, hrane i opreme.
Današnji savremeni izgled ruskog kontrolnog centra (CUP) u gradu Koroljevu (levo). Desno je zdanje Računskog centra (ВЦ НИИ-88), kasnije Koordinaciono-računskog centra (КВЦ).
[2] I danas se tu nalazi centar Ukrajinske svemirske agencije (ДКАУ) i centar za praćenje. Ukrajina je 10. svemirska sila u svetu.
[3] Od 1964. do 1981. lansirano je ukupno 43 komada ovih višetonskih meteoroloških satelita.
[4] Radi se о 4 naučna satelita nazvana po raketi „Протон“ čiji su bili prvi teret. Imali su oko 17 tona. Lansirani su u periodu 1965-1968.
[5] Stanica je radila od 1977. do 1982. Na njoj je boravilo 27 ljudi, od čega su 8 bili stranci. Na stanicu je pristao 31 brod, od čeja 16 sa posadama.
[6] U periodu rada stanice (1986-2001), na njoj je boravilo 104 kosmonauta, od čega 62 inostrana. Na stanicu je pristalo 109 brodova, od čega 39 sa posadama (od toga 9 je bilo američko).
[7] U projektu učestvuju 4 zemlje: SAD (40%), Rusija (25%), Norveška (20%) i Ukrjina (15%). Lansiranja se obavljaju sa broda „Ocean Odyssey“ od 133 m i 45.900 tona. Do sada je bilo 30 lansiranja.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
