U sredu, 11. decembra 2013. došlo je do kvara na jednom od dva spoljašnja sistema termoregulacije američkog segmenta Medjunarodne kosmičke stanice (MKS). Do prestanka rada sistema je došlo kada se njegov modul sa pumpom automatski isključio u trenutku kada je registrovana temperatura veća od dozvoljene. Nema opasnosti za šestočlanu posadu MKS-a.
Dva sistema za hladjenje koriste tečni amonijak koji cirkuliše kroz oba kola i održava temperaturu spoljašnje i unutrašnje opreme američkog segmenta u granicama normale. Pokušaji kontrolora leta u Hjustonu da reaktiviraju pumpu i vrate sistem za hladjenje u normalan operativni režim do sada nisu uspeli. Pretpostavlja se da je došlo do kvara na ventilu koji kontroliše proticanje amonijaka, a koji se nalazi unutar modula sa pumpom.
U saopštenju objavljenom na veb sajtu NASA-e se kaže da šestočlana posada MKS nije ugrožena, dok je Kontrola misije prebacila odredjenu opremu američkog segmenta sa oštećenog na drugi, ispravni termoregulacioni sistem. Kako je njegov kapacitet nedovoljan da pokrije potrebe termoregulacije MKS, inženjeri su iskljužili nekoliko sistema modula "Harmoni", "Kibo" i "Kolumbus" koji nisu od kritičnog značaja sa rad MKS.
Još uvek nije jasno kako je došlo do kvara na ventilu kontrole protoka tečnog amonijaka. Kvar je doveo do temperaturnog debalanse, odnosno prezagrevanja pumpe, tako da kada je temperatura dostigla kritčnu vrednost sistem je automatski isključen. Moguće je da kvar prouzrokovan ili problemima u softverskom paketu koji kontroliše njegov rad, ili zbog nekih drugih problema možda čak i mehaničke prirode. Ako je problem softverske prirode, onda kvar može biti rešen relativno jednostavno, zamenom problematičnog programskog paketa. Medjutim, ukoliko je do kvara došlo usled mehaničkog oštećenja ventila, onda će američki astronauti Majkl Hopkins i Ričard Mastrakio morati da izadju u otvoreni kosmos i probaju da otklone kvar. Oni se nalaze na MKS u društvu tri ruska kosmonauta (Oleg Kotov, Sergej Rjazanski i Mihail Tjurin) i jednog japanskog astronauta (Koići Vakata). Za razliku od ranijih izlazaka izvan stanice koji su proticali uglavnom rutinski, poslednja kosmička šetnja u julu 2013. u kojoj su učestvovali astronauti Kristofer Kasidi (NASA) i Luka Parmitano (ESA/Italija) prekinuta je dramatično kada je u šlemu Parmitana dospela voda iz sistema za hladjenje njegovog skafandra. Od tada, NASA je stopirala sve izlaske američkih astronauta u otvoreni kosmos.
Kako izgleda i čemu služi termoregulacioni sistem američkog dela MKS? Američki segment MKS nosi na poprečnom rešetkastom nosaču 16 velikih krila sunčevih panela (po osam na oba kraja) koji generišu električnu energije snage izmedju 75 i 90 kW. Ovu električnu energiju koriste praktični svi sistemi američkog dela i pojedna oprema ruskog dela MKS-a, od vitalne opreme za održavanje života unutar stanice, frižideri u kojima se nalazi hrana, do raznoraznih laboratorijskih uredjaja smeštenih u 14 modula Kosmičke stanice. Normalno, sva ta oprema koja troši tolike kilovate električne energije proizvodi veliku količinu toplote koja se mora izbaciti izvan stanice, u otvoreni kosmos. Za te potrebe koristi se sistem za hladjenje (PVTCS) koji se sastoji od modula sa pumpom (PFCS), radijatora (PVR) i sistemi cevi punjenih tečnim amonijakom (EAS) koji raznosi toplotu iz unutrašnjosti stanice u otvoreni kosmos gde se na temperaturama od -270 stepeni Celzijusa (kriogena temperatura tečnog amonijaka) toplota gotovo automatski eliminiše. Na MKS postoje dva sistema za hladjenje, Kolo-A i Kolo-B. Do kvara je došlo na Kolu-A. U normalnom režimu, oba kola sistema hladjenja rade paralelno održavajući temperaturu sistema MKS u normalnim granicama. Sada, Kolo-B mora da nosi praktično kompletno termičko opterećenje MKS, a kako nije za to projektovano, kontrolori leta su isključili nekoliko sistema sa naučnim priborima, kako bi rasteretili sistem za hladjenje. Naravno, napajanje sistema održavanja života i firžidera sa hranom i biološkim obrascima nije prekinuto.
Kvar na sistemu za hladjenju skupa sa 13 drugih kvarova na MKS pripada grupi kvarova koje u NASA-i zovu "Velikih 14". "Velkih 14" se odnosi na složene kvarove na električnom i sistemu za hladjenje, ali ne i na vitalnim sistemima kao što je sistem za očuvanje života. Ovaj sistem ima više nivoe rizike i projektovan je korišćenjem drugačijih principa pouzdanosti. U programu rada NASA-e za kvarove grupe "Velikih 14" tipično je planirano 14 dana da se neki od ovakvih kvarova otklone. Metode otklanjanja kvara ove grupe uključuju izlazak u otvoreni kosmos, kako je uradjeno već nekoliko puta kada je na primer došlo do kvara na pumpi sistema za hladjenje (jula 2010.), ili sa isticanjem tečnog amonijaka (novembra 2012.).
Najgori scenario je da pre nego astronauti otklone kvar na Kolu-A dodje do otkaza na Kolu-B. Naime, još decembra 2006. primećeno je isticanje tečnog amonijaka iz Kola-B tako da su tokom jedne od poslednjih misija šatla maja 2011. astronauti morali da popune rezervoare sa dodatnih 3.9 kg amonijaka. Tada se verovalo da je problem rešen i da će sledeće dopunsko punjenje amoniakom biti potrebno tek 2015. Medjutim, isticanje amonijaka je nastavljeno juna 2012. U novembru iste godine za vreme tri kosmičke šetnje astronauti Sunita Vilijams (NASA) i Akihiko Hošide (JAXA/Japan) su uspeli da samo privremeno otklone kvar na Kolu-B, ali da bi to uradili morali su deo njegovih sistema da priključe na Kolo-A koje je sada otkazalo. Onda su maja 2013. astronauti Kristofer Kasidi i Tomas Maršborn tokom američkog izlaska zivan MKS broj 21 (EVA-21) nastavili radove na problematičnom modulu PFCS koji kontroliše protok "toplog" tečnog amonijaka ka radijatoru gde vrši njegovo hladjenje, tj. odvodjenje toplote sa amonijaka. Ovaj blok dimenzija 1x0,7x0,5m i mase 111kg kontroliše protok tečnog amonijaka, njegovu temperaturu i pritisak, tako da je od vitalnog značaja za funkcionisanje kompletnog sistema hladjenja. Sve u svemu, posle kvara na Kolu-A i prebacivanjem opterećenja na Kolo-B NASA mora što pre da osposobi Kolo-A i rastereti Kolo-B na kome je, kao što smo naveli bilo mnogo više problema.
Naravno, čak i kada bi došlo do kvara na Kolu-B, i u takvom slučaju nema govora o ugroženosti života članova posade, budući da ruski deo MKS funkcioniše bez problema i kvar na sistemu za hladjenja američkog dela MKS ne utiče na bezbednost ruskih modula. Konačno, kako u MKS ima dovoljno vazduha, vode i hrane čak i kada bi došlo do totalnog kvara na oba sistema za hladjenje američkog dela stanice, posada bi imala dovoljno vremena da obavi popravku i otkloni kvar u prvom koraku barem na jednom od sistema. Ako bi to potrajalo i nekim procesima izvan kontrole posade i osoblja na Zemlji dovelo do nekakve lančane reakcije koja bi mogla da ugroži živote šestočlane posade MKS, onda bi poslednje rešenje bilo napustiti podhitno stanicu i u dva "Sajuza" koji su stalno pripojeni uz MKS vratiti se na Zemlju.
Kvar na sistemu za hladjenje može da dovede do premene grafika budućih američkih teretnih komercijlanih misija. Naime, za 20. decembra je planirano drugo spajanje teretnog broda "Signus" kompanije OSC. Kako je medju isključenim sistemima i aparatura za navodjenje i spajanje američkog dela stanice sa automatskim teretnim brodovima, onda je moguće da ukoliko kvar ne bude do tada otklonjen lansiranje "Signusa" bude odloženo.
Dva termoregulaciona sistema američkog segmenta MKS nalaze se na krajevima poprečnog rešetkastog nosača (Kolo-A je na levom kraju nosaču, a Kolo-B na desnom kraju). Po dva horizontalna manja krila na oba kraja nosača su fotovoltični radijatori (PVR), dok se problematični ventil nalazi pored krajnjeg radijatora na levoj strani
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
