26. maj. 2011.
Kada je Mike Suffredini 1989. došao u Nasu, planovi za ISS su bili u punom zamahu. Ove godine, kao menadžer projekta, imaće satisfakciju da vidi ovu orbitnu postaju kompletiranu, nakon više od decenije napora. On je ovogodišnji dobitnik nagrade Nacionalnog aeronautičkog muzeja za doprinos u svom radu, pa da vidimo šta je ovaj čika rekao u nedavnom intervjuu.
Q: Pre početka sastavljanja Međunarodne orbitne stanice, mnogi su brinuli zbog velike složenosti projekta. Da li je ta briga bila preterana?
Suffredini: Ne bih rekao da je bila preterana. Bio je potreban ogroman broj svemirskih šetnji i izvođenje vrlo komplikovanih zadataka. Ono što smo mogli bilo je da budemo pažljivi i pokušamo da ublažimo rizike. Usput, uveli smo i neke dodatne obuke, posebno u vezi brzog otkačinjanja amonijaka [koji se koristi za hlađenje modula stanice] što je jako teško izvesti u orbiti. Puno smo radili na Zemlji na proverama kako će neki sistemi raditi u orbiti pre nego što dospeju gore. Dakle, preduzimali smo mnoge korake da bi se uverili da možemo da ostvarimo sve naše ciljeve.
Q: Da li je bilo nekih iznenađenja tokom izgradnje?
Suffredini: Bilo je trenutaka kada nam je bilo teško da rukujemo mehanizmima. Brzo otkačinjanje je bio veliki izazov. Kako je vreme odmicalo, sve više smo se suočavali sa izazovima rukovanja sa mnogim uređajima, kao što su konektori za napajanje, amonijačni konektori, i njihovi zavrtnjevi. Jedno od iznenađenja čekalo nas je u vezi sa velikim eksternim uređajem koji nam je služio za pritezanje matica, jer smo otkrili da je kalibrisan tako da ne može dovoljno jako da pritegne matice. Zato smo morali da se vraćamo i pritežemo neke od njih.
Q: Koji elemenat je bio najteži za montažu?
Suffredini: Verovatno „Čvor 2“ [poznatiji kao modul “Harmony”, koji je donela posada STS-120 u oktobru 2007.]. Na zato što je bio posebno težak, već zato što kad smo stigli gore, pristali smo tačno na mesto gde „Čvor 2” treba da se nalazi. Zato smo ga instalirali na privremeni port, na „Čvor 1” [„Unity”], gde je privremeno bio priključen na struju da bi se dovoljno zagrejao. Kada je šatl otišao, bilo je potrebno otkačiti se sa porta gde smo se prikačili. Tokom EVA [extravehicular activity, odn. svemirska šetnja], trebalo je da uhvatimo modul, postavimo ga na kraj američke laboratorije gde se nalazio spojni modul, a onda priključimo „Čvor 2” na spojni modul. Tek nakon toga mogli smo da pristupimo spajanju svih creva i kablova sa amonijakom i strujom, kao i sa ostalom konfiguracijom.
Q: Koliko je bilo teško osigurati da ti moduli i veze konstruisane u različitim zemljama budu povezani u kosmosu?
Suffredini: Da, a nemojte smesti s uma da nijedan modul ili spoj nisu fizički videli jedan drugog pre nego što su se sreli u orbiti. Zato smo morali neprestano da vršimo testiranja spojnih mehanizama (CBM[1]) pomoću kojih se moduli povezuju jedan sa drugim. Morali smo često da zašrafimo sve spojke i tek tada se uverimo da će sve biti u redu. Što se tiče avionike, u nekim slučajevima smo morali da na zemlji vršimo testiranja jednostavno vukući kablove iz jednog modula u drugi da bi proverili da li će ti sistemi funkcionisati.
Q: Na koji način ste se borili sa nekim nesrećama na ISS, kao što su požari, koji su izbili na „Миру“?
Suffredini: Mnogo smo naučili od „Мирa“ i naših ruskih kolega, i pokušali da upotrebimo sva naša godinama akumulirana znanja da bi uspešno izgradili i upravljali svemirskom stanicom. Svaka stvar koja leti na stanicu mora da dobije ocenu svoje zapaljivosti i apsorbovanja/ispuštanja gasova. Znate kako se oseća kada farbate kuću ili podove; u svemirskoj stanici ne možete da provetrite prostorije. Brinemo o toksičnosti i taloženju. Postavili smo detektore dima. Najvažniji su bili koraci koje smo preduzeli da ublažimo naš dizajn. Povećali smo preseke svih električnih kablova kako bi izbegli nepotrebno zagrevanje, i postavljali ih jako pažljivo da ne bi brinuli o kratkim spojevima. Prema dizajnu, nemoguće je izazvati vatru [na ISS] iz pomoć kratkog spoja. U slučaju požara na „Миру“, njega je izazvao sistem za dobijanje kiseonika, koji je, uzgred, uobičajen sistem. Koristi ga naša mornarica na podmornicama.
Q: Prve posade su dobar deo vremena provodile u svakodnevnom održavanju stanice. Na koji način se to promenilo, iako je stanica nastavila da raste?
Suffredini: U početnim fazama smo morali mnogo da naučimo o sistemima. Mnogi od njih su bili novi, i morali smo neprestano da ih podešavamo. Do sada smo stekli prilično iskustva, i uskoro smo gotovi sa sastavljanjem. To nam je puno pomoglo da naučimo kako da sprovodimo preventivno održavanje. To vam je teško da primetite, jer su sadašnje posade šestočlane.
Q: Ima govorkanja da bi misija mogla da se produži do 2020. Kakve su šanse za to?
Suffredini: Mislim da je vrlo verovatno. Dobijamo prilično snažne indikacije od naših pravnika i partnera da su spremni da to urade. Kada smo pravili naše analize, računali smo na ukupno trajanje stanice od 30 godina, računajući od lansiranja prvog elementa u novembru 1998. godine. To znači do 2028. i sigurni smo da će do tada sistem biti u redu. Mada to još nije formalizovano, sve naše agencije signaliziraju da su zainteresovani [za ISS] do 2020.
Q: Da li će posade nastaviti da odlaze na 6 meseci?
Suffredini: Gledajući sa operativnog i istraživačkog stanovišta, 6 meseci je prilično dugačak boravak. Potrebno je makar jedan do dva meseca za svaku posadu da postane zbilja efikasna. Moraju svašta da nauče: kako da se kreću okolo, na koji način sve funkcioniše, sve procedure ... Želite da budu efikasni, ali ne želite da ih istrošite. Na kraju, vidim potrebu za produženjem boravka na više od 6 meseci jedino u cilju priprema i treninga za dugotrajne letove, kao što bi bilo putovanje na Mars. Ali ako nastavimo samo sa normalnim istraživanjima, onda je rotacija posade na 6 meseci dobra.
Q: Da li će se smanjivato broj članova posada?
Suffredini: Ne. Zapravo, naša strana je dizajnirana za četiri člana posade. Čitava ISS je predviđena za sedam ljudi. Radimo sa šestoro prvo zato što sve naše poslove završava tih 6 ljudi, a drugo, nemamo letilicu koja bi mogla da ponese sedmoro članova posade. Naš zahtev za novom letilicom ima potrebu za četiri sedišta. Dakle, ne očekujem smanjenje broja članova. Pre bih očekivao povećavanje.
Q: Da li je ISS poslednja svemirska stanica koju ćemo napraviti?
Suffredini: Ne znam. To zavisi od dva pitanja: Da li mi kao narod ili svet želimo da istražujemo? I da li smo išta dobili od svemirske stanice? Mi verujemo da će stići ogroman broj otkrića sa ISS. Danas nemamo pojma šta sve ne znamo. Kada uklonimo gravitaciju iz jednačina, učimo, naprimer, mnogo o ponašanju metala, kada očvršćavaju i kako kristališu, šta čini bakterije više ili manje virulentnim, i slične stvari. Ako nam se pojavi potreba za još nečim sličnim u niskoj Zemljinoj orbiti, možda ćemo napraviti još jednu. Ali do tada dobro će poslužiti i ova.
Q: Ako bi vam se ukazala šansa da odete na stanicu, šta bi ste radili tamo?
Suffredini: Prvo bih otišao do osmatračke kupole i gledao ovu divnu planetu na kojoj živimo. Perspektiva koju imate sa Zemljine orbite čini vas bogatijim živim bićem. Javljaju se duboke emocije koje ostaju zauvek kada gledate na Zemlju sa te daljine.
Q: Da li će stanice ikada biti dostupne i turistima?
Suffredini: Verujem da je to vrlo moguće. Da li će to biti sama ISS ili će neka komercijalna kompanija imati sopstvenu stanicu u orbiti, nije toliko bitno, ali verujem da je to vrlo moguće. Želeo bih to da vidim, apsolutno.
Q: Koji je za vas bio najteži momenat tokom programa?
Suffredini: Bio je to kratak period kada smo posmatrali kako posada [STS-120] premešta solarni panel P6 i cepa ga. Bila je to ista misija na kojoj smo otkrili da je jedan od naših rotacionih zglobova (SARJ) toliko erodirao da se jedva pokretao. Baš kada se odvijao incident sa cepanjem, pomislio sam kako nemam rezervni panel, i zapitao se kako li ćemo izaći iz svega toga. Znao sam da smo obučeni za to što treba da uradimo, ali polomljeni panel nije bio nešto što smo znali kako da popravimo. Zato smo morali da zagrizemo i usmerimo se na problem, a tim je uradio fantastičan posao [sa svemirskom šetnjom Scotta E. Parazynskog koji je popravio kvar] i izveo popravku. Bio je to prelomni momenat za program.
Sledeća stvar: mi letimo gore u okruženju koje svakako nije prijateljsko za nas. Oko nas uvek ima nekih otpadaka. Naš oklop je dobar za veličine od jednog do dva santimetra. Ako i dobiješ rupu, ona je mala. Ali tamo postoje otpaci veličine preko 10 kvadratnih santimetara koje ne možemo da pratimo i koji mogu da naprave značajnu rupu u stanici. Često mi se dešavalo da se noću probudim zabrinut oko toga.
Q: Koji vam je bio najponosniji momenat?
Suffredini: Možda je to bio dan kada je Parazynski postavio spojnice [na panel] i kada smo ga premestili. Bio je to sigurno jedan od mojih najponosnijih momenata kao menadžera programa. Bio sam veoma ponosan zato što smo uradili nešto što čovečanstvo nikada do tada nije uradilo. Sa tehničkim izazovima većim nego ikada, koje smo prevazišli, uradili smo posao tako da je gledano sa strane sve izgledalo lako.
kliknite na ilustraciju
[1] Sistem ima aktivnu (ACBM) i pasivnu (PCBM) komponentu. Kada se pravilno spoje čine čvrstu hermetičku vezu. Na CBM se nalazi i kapak prečnika 127 cm za transfer posade i tereta. To je elemenat pomoću kojega se spajaju svi ne-ruski moduli pod pritiskom na ISS. Sve buduće japanske orbitne letilice, kao i SpaceX „Dragon“ kapsula, biće opremljeni ovim elementom za spajanje. Tri spojna čvora na ISS imaju ukupno 4 radijalna ACBM spojna porta.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
