Astronomi su potvrdili postojanje tragova vodenog leda na Merkuru.
Početkom 90-ih radioteleskopima je ustanovljeno da se na polovima Merkura nalaze oblasti sa visokim albedom. Tada je pretpostavljeno da je moguće da se u dubokim polarnim kraterima na Suncu najbližoj planeti nalaze, slično Mesecu, naslage leda koje su stalno u senci.
Mesindžer, umetnička prestava (Wiki)
Ova hipoteza je potvrđena zahvaljujući podacima primljenim sa aparata NASA-e "Mesindžer" (Messenger) koji od marta 2011. kruži oko Merkura razvučenom eliptičnom obitom parametara 200 x 15000 km. Pored toga, podaci primljeni sa ovog aparata govore o tragovima davnih vulkanskih aktivnosti u oblastima oko severnog pola planeta i dokaze o postojanju tečnog jezgra.
Otkriće vode na Merkuru nije jedino senzacionalno otkriće vezano za vodu u kosmosu koje je ovih dana obelodanjeno. Naime, astronomi koji rade na analizi podataka primljenih sa ESA-ine kosmičke opservatorije "Heršel" (Herschel) su otkrili po prvi put postojanje "zemaljske" vode na jednoj kometi.
Poznato je da je da je Zemlja u ranijoj fazi formiranja bila vrlo suva planeta, tako da su se okeani koji sada pokrivaju dve trećine njene površine pojavili u kasnijoj etapi njene evolucije.
Kako je došlo do formiranja toliko velike količine vode na Zemlji?
Decenijama se pretpostavljalo da su glavni "nosioci" vode (odn. vodenog leda) kroz kosmos bile komete i da su milijarde tone vodenog leda dospele na Zemlju posle sudara sa kometama kojih je u ranijoj etapi njene evolucije bilo mnogo više. Međutim, sve ranije posmatrane komete su u ledu imale mnogo veći procenat (do dva puta) izotopa deuterijuma u odnosu na vodonik od onog koji se nalazi u okeanima Zemlje. Sa takvim procentom deuterijuma u njihovom ledu, do tada analizirane komete su mogle da "donesu" svega nekoliko procenata vode na Zemlji. Tako se i pojavila hipoteza da su meteoriti, iako poznati po vrlo malom koeficijentu vlažnosti, osnovni nosioci vode i da je možda čak 90% vode na Zemlji stiglo preko nebeskog kamenja. Sada se međutim ispostavilo da jedna kometa ipak ima vodeni led čija je struktura gotovo identična onom na Zemlji. To je kometa Hartli-2 (Hartley) iz Kajperovog (Kuiper) pojasa koja je otkrivena 1986.
103P/Hartley (Wiki)
Uz pomoć tzv. heteroidnog senzora (HIFI) instaliranog na teleskopu "Heršel" (kažu najosetljivijeg uređaja za detekciju vode u kosmosu), naučnici su uspeli da izmere odnos izotopa u ledu ove komete. Pokazalo se da taj odnos iznosi 1,61 x 10-4, dok je kod vode na Zemlji taj odnos tek nešto manji - 1,59 x 10-4.Poređenja radi, analize pet kometa u Ortovom oblaku pokazale su odnos 2,96 x 10-4, dok se kod tipičnih meteorita-hondrita on kreće 1,4 x 10-4. Time je potvrđena stara pretpostavka da su komete, po svemu sudeći ipak glavni "krivci" za nastanak vode na Zemlji. Međutim, ne sve, već one koje su kao Hartlijeva kometa, nastale u zonama Kajperovog pojasa, sa one strane Plutonove orbite.
Opservatorija Heršel, umetnička vizija
Tamo su uslovi kreiranja vodenog leda sa odnosom deuterijum-vodonik znatno drugačiji od onih kod kometa nastalih u još udeljenijim ili oblastima blžih Suncu.
Kosmička opservatorija "Heršel" je lansirana maja 2009. i istražuje vasionu iz druge Lagranžeove tačke, L2, sistema Sunce-Zemlja, milion i po kilometara od naše planete.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
