Astronaut Judžin Sernan, poslednji čovek na Mesecu, preminuo je 16. januara 2017. u 83. godini.
Judžin Sernan (1934-2017.)
Ovu tužnu vest sam očekivao još od novembra prošle godine, kada je na forumu ruskog portala “Novosti kosmonavtiki” objavljeno veoma kratko da je Sernan hitno odvežen u bolnicu u veoma teškom stanju. Posle toga sam pokušao preko email-mreže FPSpace, koja okuplja kosmonautičare širom sveta, da saznam nešto više, ali bez uspeha. U međuvremenu, preminuo je Glen, što je situaciju oko Sernanove hospitalizacije potisnulo u drugi plan.
Juždin “Džin” Endrju Sernan (Eugene “Gene” Andrew Cernan) je jedan od heroja kosmosa mog detinjstva. U to vreme, bilo je to 1973, album “Osvajanje svemira” je za mene bio jedan od mojih najvažnijih izvora informacija o čovekovim letovima u kosmos. Sećam se veoma dobro kada sam u čokoladici “Osvajanje svemira”, gde su se nalazile slike koje su se lepile u istoimenom albumu, pronašao sliku Juždina Sernana kako u skafandru sedi u fotelji uoči odlaska na start broda “Džemini IX”. Tada sam sliku Sernana video prvi put. Posle toga, mislim da je to bilo krajem 1974, Sernan je posetio Beograd. Sa njim je Milivoj Jugin na televiziji Beograd obavio veoma zanimljiv razgovor, koji sam otpratio maltene u jednom dahu, posle čega je u “Galaksiji” objavljen takođe Juginov intervjuu sa njim.
Sernan je postao astronaut oktobra 1963. kao član slavne treće grupe astronauta NASA-e u kojoj su, između ostalih bili Skot, Kolins, Gordon, Oldrin, Bin … Tri puta je leteo u kosmos i svaka od njegovih misija je bila posebna. U junu 1966. bio je kopilot u trodnevnoj misiji “Džemini IX” (Gemini). Leteo je skupa sa Tomasom Stefordom (Thomas Stafford). Tada je postao drugi Amerikanac i treći čovek u otvorenom kosmosu. U svojoj knjizi “Poslednji čovek na Mesecu” Sernan je napisao jedan zanimljiv detalj uoči lansiranja broda “Džemini IX”. Naveo je da dok su tehničari na Kejp Kanaveralu proveravali njihove skafandre pred polazak na lansirnu rampu, u sobu je ušao šef astronauta Donald Slejton i nešto šapnuo komandantu Stefordu. Sernan je primetio da je Steford samo klimnuo glavom ali i da se njegovo do tada vidno dobro raspoloženje, posle te poruke Slejtona, promenilo. Znatiželjan, Sernan je pitao Steforda o čemu je reč, ali mu je ovaj samo kratko odgovorio “ništa važno”.
Sernan (levo) i Steford – posada kosmičkog broda “Džemini IX”
Misija je bila poprilično naporna i ne baš tako uspešna. Posebno je bilo dramatično “rvanje” Sernana sa rančanim sistemom za kretanje astronauta u prostoru bez fizičke veze sa brodom. Sernan je bio toliko iscrpljen, sa vizirom na šlemu koji se zamaglio, da je Steford naredio da se njegovi dalja nastojanja da “pokori” ovu opremu zaustave i Sernan odmah vrati natrag u brod. O ovome sam pisao u osvrtu na 50. godišnjicu završetka programa “Džemini” prošlog novembra.
Dramatičan let – Sernan u kabini broda “Džemini IX”
Kada su se vratili na Zemlju, kako ga je ona poruka njihovo šefa još kopkala, Sernan je ponovo pitao Steforda šta mu je Slejton šapnuo dok su se spremali da odu na lansirnu rampu. Kako je misija već bila završena, Steford je mogao da mu kaže da mu je Slejton rekao da ukoliko Sernan dok je izvan broda, počne da paniči i ne može da se vrati natrag u “Džemini” da Steford zatvori vrata broda i ostavi Sernana vani, u otvorenom kosmosu gde bi, naravno kada potroši rezerve kiseonika, ubrzo umro. Kada je ovo čuo Sernan nije mogao da veruje da je postojao ovakav plan.
“I, da li bi to stvarno uradio?” – pitao je Steforda.
“To nikada nećeš saznati” – odgovorio mu je pola u šali, pola u zbilji, Steford.
Kosmički putevi Sernana i Steforda su se ponovo ukrstili tri godine kasnije, kada su skupa sa Džonom Jangom (John Young) u maju 1969. obavili kosmički let na brodu “Apollo-10” (Apollo). Bilo je to samo dva meseca pre istorijskog spuštanja prvi ljudi na Mesec, tako da je misija “Apolo-10” imala ogroman značaj za uspeh prvog leta na Mesec. Bila je to svojevrsna generalna proba spuštanja na Mesec, tokom koje su se Steford i Sernan u mesečevom modulu (LM) spustili na samo 14 km od površine Meseca, simulirajući sve etape spuštanja – znači prelazak iz komandnog u mesečev modul, odvajanje LM-a, silazak za orbite, spuštanje na zamišljenu površinu na visini od 14 km, poletanje uzletnog stepena LM-a sa kabinom, susret i spajanje sa komandnim modulom u kome je ostao Jang, prelazak natrag iz LM-a u komandni modul, odvajanje LM-a i povratak na Zemlju.
Sernan (levo) i Steford u kabini LM-a tokom priprema misije “Apolo-10”
Pre toga, ljudi su samo jedanput, u decembru 1968. tokom misije “Apolo-8”, leteli od Zemlje do Meseca i natrag, tako da je “Apolo-10” bio tek drugi čovekov translunarni let. Pored toga, ključni element misije spuštanja na Mesec - mesečev modul LM – do tada je obavio samo jedan kosmički let, kada je za vreme misije “Apolo-9” u martu 1969. ispitan ali na orbiti oko Zemlje, tako da je za LM ovo bio prvi let do Meseca.
Kada su se nalazili na najmanjoj visini od površine Meseca, Steford i Sernan su obavili sve neophodne testove sistema i operacije koje će u julu ekipa “Apola-11” obaviti ali za vreme “pravog” spuštanja na Mesec. Tada je došlo do rotiranja kabine LM-a, Sernan je malo paničio, tako da su milioni gledalaca na Zemlji, u direktnom TV prenosu mogli da čuju koliko je njegov rečnik psovki bogat. O tome je Sernan saznao tek kasnije, od supruge koja mu je rekla da se svojski ispsovao nad Mesecom.
Posada “Apolo-10” po povratku sa mesečeve orbite – Jang (levo), Sernan i Steford - na palubi nosača aviona
Mesečev modul “Apoloa-10” u kome su Steford i Sernan snimljen iznad Meseca sa Zemljom nad horizontom
Poslednja misija Judžina Sernana je bila kruna njegove kosmičke karijere i, može se slobodno reći, kruna svih mesečevih ekspedicija “Apolo”. Bila to misija “Apolo-17” obavljena decembra 1972, poslednji čovekov let na Mesec. Tada je Sernan, kako komandant misije, postao 11. čovek na Mesecu, gde je skupa sa Harisonom Šmitom (Harrison Schmitt), geologom-astonautom, proveo tri dana. Za vreme tri šetnje površinom Meseca, oni su oborili rekorde u dužini boravka na Mesecu, dužini boravka izvan LM-a, prevaljenoj kilometraži korišćenjem mesečevog džipa (Lunar Rover), težini prikupljenih uzoraka mesečevog tla i broju eksperimenata obavljenih na Mesecu. “Apolo-17” je praktično bio prva prava naučno-istraživačka ekspedicija na Mesecu, tokom koje su do maksimuma iskorišćeni kapaciteti sistema “Saturn V” - “Apolo”. Na žalost, u to vreme nije bilo velikog entuzijazma u Beloj kući (u kojoj je Nikson zamenio Džonsona) da se nastavi sa letovima na Mesec, bilo je mnogo prečih poslova na Zemlji, a i eho umalo fatalne misije “Apolo-13” je još odzvanjao, tako da se od poslednja tri mesečeva leta (“Apolo-18, -19 i -20”) odustalo. Time je “Apolo-17”, mimo prvobitnih planova, postao poslednji kosmički brod kojim su ljudi leteli na Mesec, a Judžin Sernan poslednji čovek koji je hodao njegovom površinom.
Judižn Sernan – komandant poslednje mesečeve misije “Apolo-17”
Fotografije Judžina Sernana na Mesecu
Sernan i Šmit pevaju dok se šetaju po Mesecu.
Sernan na Mesecu, u kabini LM-a (gore), i sa Ronaldom Evansom, pilotom komandnog broda “Apolo-17” za vreme lete prema Zemlji
Po povratku sa Meseca, Sernan je imenovan u grupu stručnjaka NASA-e koji su planirali prvu međunarodnu kosmičku misiju “Apolo”-“Sajuz”. Pripreme su započele 1973. tako da je Sernan često putovao na relaciji Hjuston – Zvezdani grad. Zanimljivo, komandant američke posade je bio - ko drugi do Tomas Steford – tako da se na neki način i poslednje zaduženje u kosmičkoj karijeri Judžina Sernana, kao i ono prvo iz juna 1966, simbolično podudarilio vezalo za Steforda.
Iz tog vremena je jedna šala vezana za Sernanovu sedu kosu. Naime, za vreme čestih sastanaka sovjetsko-američkih ekspertnih komisija, Sernan se zbližio sa kosmonautom Georgijem Šonjinom, koji je bio njegov ekvavilent na sovjetskoj strani projekta, Obojica su bili mornarički piloti, rođeni iste godine, sa posebnim smislom za humor. Na jednom sastanku, Šonjin je gledajući sedu kosu Sernana upitao zbog čega je toliko osedeo, kada je još uvek relativno mlad (tada je Sernan imao 40 godina). Pored njih je bio Steford koji je, uzgred bio potpuno ćelav.
“To je normalno, budući da je u dvema od moje tri kosmičke misije komandant bio Tom (Steford)” – odgovorio je Sernan.
“Da, sada vidite zašto sam je ovoliko ćelav” – nije mu ostao dužan Steford.
Steford i Sernan za vreme jedne godišnjice leta “Apolo”- “Sajuz”
Misija “Apolo”-“Sajuz” iz jula 1975. je bio poslednji let kosmičkog broda “Apolo”. Kako je do početka sledećeg programa “Spejs šatl” ostalo još nekoliko godina, Sernan u julu 1976. napušta NASA-u. Izvesno vreme radio je u jednoj naftnoj kompaniji, zatim je osnovao svoju konsultativnu kompaniju Cernan Corporation koja je pružala savetodavne usluge iz nekoliko oblasti, uključujući vazduhoplovstvo i energetiku. Kada su prvi šatlovi leteli u kosmos, bio je stručni komentator televizijske mreže ABC, posle čega je rukovodio savetom direktora jedne građevinske kompanije koja je radila u Hjustonu na kontraktima NASA-e.
Rodom iz Čikaga (rodio se 14. marta 1934.), Sernan je sa majčine strane imao češke, a sa očeve slovačke korene (slovačko prezime njegovih predaka je Černan). Svoju privrženost predaka i korenima, Sernan je duboko nosio u sebi, tako da je posle raspada Čehoslovačke nekoliko puta posetio dve države. Za vreme jedne posete, pre nekoliko godina, dok je leteo iznad mesta predaka u Češkoj, pravim je čudom preživeo pad helikoptera.
Godine 1956. diplomirao je na Univerzitetu Perdju (Purdue) na katedri za elektrotehniku, tako da kada je postao astronaut, bio je jedan od veoma retkih elektro-inženjera među njima. Još dok je studirao, pohađao je školu pomorskih oficira, tako da je odmah posle diplomiranja stupio u aktivnu vojnu službu u Pomorskim snagama SAD. U decembru 1957, po završetku vojno letačke obuke, postaje pomorski pilot. Leteo je sa nosača aviona, bio je takođe stacioniran u vojnim bazama na obalama Kalifornije. Iza sebe je imao oko 5000 časova letenja i preko 200 sletanja na palubama nosača aviona.
U oktobru 1963, postaje astronaut, kako smo već naveli, treće grupe astronauta NASA-e. Tada je bio poručnik pomorskih snaga. Godinu dana kasnije, magistrirao je na Pomorskoj postdiplomskoj školi na katedri vazduhoplovne tehnike. Bio je operator na vezi sa posadama misija “Džemini VII” i “Džemini VI ” u decembru 1965, posle čega je skupa sa Stefordom (koji samo što se vratio iz misije “Džemini VI”), naznačen u rezervnu posadu broda “Džemini IX”. Igrom tragičnih okolnosti (osnovna posada ove misije je poginula u avionskoj nesreći), Sernan je dobio priliku da poleti prvi put u kosmos već u junu 1966, kao drugi iz treće grupe astronauta. U suprotnom, leteo bi tek u poslednjoj misiji “Džemini XII” u novembru 1966. Bez sumnje, zahvaljujući svim ovim promenama i, naravno igrom sudbine, Sernan je kasnije uvršten u dve mesečeve ekipe i postao jedan od trojice astronauta koji su dva puta leteli od Zemlje do Meseca i natrag (druga dvojica su Džejms Lavel i Džon Jang).
Dok se rastajemo sa legendarnim osvajačem Meseca Judžinom Sernanom (iza njega su ostala dve ćerke), navešćemo da je sve manje onih koji su, kao on, od jula 1969. do decembra 1972. hodali Mesecom. Prošle godine, negde u ovo vreme umro je Edgar Mičel (Mitchell), sa “Apola-14”, pre njega Nil Armstrong (Neil), komandant “Apola-11” i prvi čovek na Mesecu. Pored njih od onih koji su bili na Mesecu, a kojih više nema, su i Džejms Irvin (James Irwin, “Apolo-15”), Alan Šepard (Allan Shephard, “Apolo-14”) i Čarls Konrad (Charles Conrad, “Apolo-12”). Ostala su još šest astronauta sa Meseca, starosti između 87 i 82 godine. To su – Edvin Baz Oldrin (Edwin Buzz Aldrin, “Apolo-11”), Alan Bin (Allan Bean, “Apolo-12”), Dejvid Skot (David Scott, “Apolo-15”), Džon Jang i Čarls Djuk (Charles Duke, obojica sa “Apola-16”) i Sernanov kolega iz poslednje mesečeve misije “Apolo-17” – Harison Šmit.
Judžin Sernan na komemoraciji Nila Armstronga (septembar 2012.)
https://www.nasa.gov/astronautprofiles/cernan