ILI:

Šta na maratonu rade oni koji se ne takmiče?

Kompjuter se polako gasio kada je zazvonio telefon. Hteo sam sve da završim na vreme da ne bih na maraton jurio, pa sam se spakovao još pre podne, pozavršavao sve poslove tokom dana i sad je ostalo još samo da isključim računar i polako, bez žurbe da krenem na Letenku.

Dakle, kompjuter se polako gasio kad je zazvonio telefon. Digoh slušalicu. S druge strane čujem Koču kako govori: „E ja zaboravio da ponesem liste za takmičare. Hajde odštampaj ih i donesi gore, na Letenku“.

- Kočo! – vičem – kakve sad liste, gde da ih nađem, otkud meni one, pa ja upravo krećem, računar sam ugasio već, evo uhvatio sam kvaku, alo...

Htedoh još da dodam: „Jes ti normalan“, ali Koča me preduhitri: - Na čujem, kaže, veza je loša, donesi liste. Klik!

Uh, ubiću ga jednog dana. Svake godine mi tako nešto napravi. Svake! On to smišlja mesecima unapred. Ode tamo na Letenku, postavi šatore, a onda ne zna šta će od dosade pa zove mene da me zavitlava. Dobro, palim računar, tražim liste, kucam, štampam... i naravno, već kasnim. Jurim po Dušana, pa po Ratka. Ne znam zašto po Ratka jer on ide svojim kolima, ali nisam hteo da pitam.

***

Na kilometar od Letenke ima jedna krivina kod koje se na trenutak sve zaboravi i u kolima svi zaćute. Iza nje se nalazi Letenka, konačno odredište putovanja. Sve do tada žurite, i pričate neke ovozemaljske stvari, ali kad stignete do te krivine, nastane muk jer već za koju sekundu otvoriće se pogled na poljanu. Tada vidite koliko je ljudi došlo, vidite koliko teleskopa je postavljeno i samo vas još jedan minut deli od prvog susreta sa dobrim prijateljem. I već ste s druge strane svakodnevice. Nisam to ja izmislio, to je zakon.

***

Posle pola sata manje - više artikulisanog oduševljenja (- Ej, pa de si ti? Kako je? Ha, a vidi njega), zatim tapšanja po ramenima i sličnih ljudskih izliva radosti, sledio je pregled opreme, jer uvek nešto novo ima. A utom se već spustio mrak i posle kratke govorancije hrabri borci veselo odoše na bojnu livadu da ukrste svoje teleskope. Mi, netalentovani za traženje emova ostadosmo u šatoru da prodiskutujemo o svemu. A bilo kulena, pečenih šnicli i nekih priloga pa se diskusija razvezla i baš smo pričali o primordijalnim talasima (to je kosmološki hit ove godine, ej, snimili trenutke još pre nego što se u vasioni upalilo svetlo!), kad Janko iznese palačinke, gusto pakovane, kao sardine poređane, na tacni. I opet poče priča: o montažama, tehnikama snimanja dalekih objekata, o fokuserima, o maratonima u Sloveniji i Hrvatskoj koji su se dešavali istog dana. Nema kraja priči. I taman krenemo Dušan i ja da obiđemo takmičare i vidimo rezultate kad dođe Koča, sav ozbiljan i svečano reče: „Ljudi moji, ajde, vreme je da se večera.“ Dva njegova momka staviše na sto kazan, odmah se stvoriše tanjiri i escajg. Jedan pionir u maratonu, početnik, pita: „A šta ti je to u kazanu?“. A to kao da je pitao da li neko zna tajni sastav koka kole. Bre, to se ne pita, žutokljunac. A Koča se malo zamislio - Šta ja znam, kaže, gulaš. Ima svega, malo svinjarije, papaka, piletine, krompira, svega.“

Što se mene tiče ja gulaše i paprikaše cenim po boji. Pre više godina, zapravo još u prošlom veku, baš tu ne Letenki, bio sam nakratko domaćin Miki Antiću. Bilo neko književno veče za vreme omladinske radne akcije (da sad ne objašnjavam šta je to, mladi ionako ne bi shvatili, a ostali već znaju), dakle Mika reče: „Vidi, paprikaš mora da bude crven. Mađarice tako kuvaju, a one to najbolje znaju. One kuvaju u boji. Paprikaš mora da je crven. Jesi li shvatio?“.

Ovaj Kočin je imao boju trule višnje, sa tankim prelivom masti, onako da se prosto beli na momente. Dvaput sam sipao.

I dok smo tako srkali vrući gulaš razgovarali smo o predstojećoj Adnosovoj konferenciji. To će, ako sve bude i dalje išlo po planu, biti zaista sjajna konferencija i vrlo važan događaj u amaterskoj astronomiji. Neke od prijavljenih tema predavanja su antologijske, a o najavljenim gostima da i ne govorim. Prosto se bojim da pričam o tome da ne bih slučajno nešto pokvario.

Posle smo otišli na poljanu. Prethodnog dana padala je kiša i isprala svu prašinu iz atmosfere tako da su sad zvezde blistale u punom sjaju. Gledali smo Mars, Saturn, Jupiter, pa onda magline i galaksije standardne za to doba godine – i sve to na više teleskopa kako bismo poredili slike. Fotografi su snimali, takmičari se takmičili, sudije trčale po polju. Bila je to prava astronomska idila. A onda je zazvonio telefon.

-         - Alo, kaže Dragan s druge strane žice.. (hm, zapravo, već odavno nema nikakve žice, ali shvatete šta hoću da kažem) – ajde dođi kod Behe i Faika.

Dragan je bio nekako jako ozbiljan i zvaničan pa sam pomislio da se nije nešto desilo kad tako zove. Požurim, a tamo kažu: - Ajde privati se malo.

E baš su me iznenadili. To bila piletina na žaru, meka ko ratluk, slatka ko da je u medu spremljena i topi se u ustima. Nešto neverovatno. Tako nešto Oliver ne bi umeo da spremi.

I tako se mi tu ispričamo i ja krenem na livadu da čujem najnovije rezultate. Noć je bila zbilja idealna za takmičenje i očekivao se odličan rezultat. Usput sretnem Dušana. Kaže on: - Hoćemo li mi da malo prezalogajimo nešto. Evo da se zasladimo. Pa vadi kutiju napolitanki. Ne bih ja, ali sam slab na napolitanke. I da ne dužim suviše, sve je to tako prosto teklo samo od sebe.

***

Odjednom osetim umor. Odem do kola da malo posedim i odmorim se u tišini. Zagledao sam se u daljinu, tiho osluškivao šum lakog vetra kroz krošnje, sve je bilo tiho i mirno, a onda nekako gotovo neprimetno postanem svestan da je oko mene sve bledo sivo. I odjednom nije bilo šume nego je sve samo go kamen. I vidim livadu Letenačku, klupe, ali sve to kao da je na Mesecu. I sve je izgledalo sasvim realno, tako da se čovek prosto uplaši.

Odjednom se trgoh iz sna. Vidim u daljini crvena svetla kod teleskopa, poneki monitor prigušeno sija, sve je obavilo duboko zvezdano nebo. Neko prođe pored kola, saplete se i nasmeje. I ja se nasmejem u sebi što sam tako brzo zaspao, ali onda primetim nešto jako čudno. Vidim klupe isped sebe, ali sve ostalo bilo je nekako sivo i nigde ni jednog drveta i zaista, sve se to nalazi na bledoj, nepomičnoj mesečevoj površini, pa čak eno i Faikov kamper stoji malo dalje. I nigde nikog, samo pusti Mesec i klupe i kamper i razbacano mesečevo kamenje...

Onda neko poviče i ja se probudih. Oh blesavog li sna. Odoh međ svet, a tamo već sve spremno za proglašenje pobednika. Jedino je naša nova mlada nada, Marko Mravik, spavao. Spustio je glavu i izgubio se u snu. Janko ga je budio: „Hajde, Marko, probudi se, dobio si pehar.“ Marko samo promrmlja: „Za čega?“. „Pa osvojio si treće mesto na maratonu, hajde primi pehar pa da idemo kući“. Jedva ga je razbudio.

***

Tako je, što se mene tiče, prošao ovogodišnji maraton. Po mnogo čemu bio je najbolji i najprijatniji do sada.

Stigao sam kući umoran. Dovukao sam se do kreveta i legao da spavam.

****

Možete zamisliti moje iznenađenje kada su kroz dva dana stigle ove Behine fotografije: