Kada noću podignete pogled ka zvezdama, lako je prepustiti se osećaju da posmatrate statičan i miran svod. Ali realnost koju nam moderna nauka otkriva je, usuđujem se reći, daleko veličanstvenija i dramatičnije nego što naša čula mogu da pojme. U delu svemira koji možemo da vidimo, postoji oko dva biliona galaksija. Zamislite taj broj na trenutak. Mi ih nismo sve prebrojali pojedinačno, ali zahvaljujući projektima poput Sloan Digital Sky Survey, koji mapira položaje galaksija u delovima neba, možemo sa velikom preciznošću da zaključimo o kolikim prostranstvima je reč.

Svaka od tih galaksija sadrži stotine milijardi zvezda. To nas neminovno dovodi do pitanja koja su nekada bila rezervisana isključivo za filozofe: Odakle je sve ovo došlo? Da li je vreme oduvek teklo ili je postojao trenutak "nula"? Odgovori na ova pitanja zahtevaju da napustimo intuiciju i zakoračimo u svet koji je istovremeno zastrašujući i prelep.

Veliki prasak nije bio početak svega

U naučnim krugovima danas redefinišemo ono što smo decenijama nazivali Velikim praskom. Umesto da na njega gledamo kao na apsolutni početak vremena i prostora, on se sada sve češće naziva "vrućim Velikim praskom". On zapravo predstavlja kraj jedne još ekstremnije ere – ere inflacije.

Tokom inflacije, prostor i vreme su već postojali, ali se univerzum širio nezamislivom brzinom, udvostručujući svoju veličinu svakih 10^{-37} sekundi. To je nula, pa decimalni zarez, pa trideset i sedam nula i jedinica. To je brzina koju niko, čak ni najistaknutiji fizičar, ne može zaista da vizuelizuje. Veliki prasak je bio trenutak kada se ta mahnita ekspanzija usporila, a ogromna energija koja ju je pokretala "istovarila" u prostor, zagrejala ga i stvorila čestice od kojih smo sazdani.

"Pre nego što je univerzum postao vreo i gust, što smo nekada zvali Veliki prasak, prostor i vreme su već bili tamo i univerzum se širio ekstremno brzo."

Fascinantna je, i za mnoge uznemirujuća, misao da je univerzum možda večan. Ljudski um je evoluirao da traži uzrok i početak, pa nas ideja o beskrajnoj prošlosti često plaši više nego ideja o konačnom kraju. Ipak, prema onome što trenutno znamo, sasvim je moguće da vreme nikada nije imalo svoju prvu sekundu.

Prostor i vreme izranjaju iz kvantnog koda

Jedna od najdubljih misterija kojom se danas bavimo jeste pitanje šta su zapravo prostor i vreme. Ajnštajn se jednom našalio da je vreme "ono što merite na satu", ali na najdubljem nivou, fizika sugeriše nešto daleko bizarnije. Proučavanje crnih rupa nas je dovelo do sumnje da prostor i vreme nisu fundamentalni gradivni blokovi stvarnosti, već da oni "izranjaju" iz nečeg drugog.

Baš kao što svest izranja iz složenih obrazaca atoma u našem mozgu, verujemo da fizička prostranstva i protok sekundi izranjaju iz mreže isprepletenih kvantnih informacija – onoga što u kvantnom računarstvu nazivamo kubitima. Univerzum, posmatran na ovaj način, izgleda kao džinovski kvantni opis koji u svojoj suštini uopšte nema koncepte prostora ili vremena. To je opis koji liči na kvantni kompjuter, gde je sve povezano kvantnom isprepletenošću. Ironično je da nas upravo crne rupe, mesta gde prostor i vreme prestaju da imaju smisla, vode ka razumevanju kako oni uopšte nastaju.

Živimo u mehuru unutar multiverzuma

Teorija o "večnoj inflaciji" trenutno je jedna od najpopularnijih hipoteza u kosmologiji. Ona sugeriše da se onaj proces ekstremno brze ekspanzije nikada ne zaustavlja u celom svemiru istovremeno. Zamislite to kao beskrajni okean koji se širi suludom brzinom, dok se u malim, izolovanim džepovima taj proces usporava.

Ti "mali delovi" postaju baloni – odvojeni univerzumi, svaki sa svojim sopstvenim Velikim praskom i zakonima fizike. Naš univerzum bi, u tom slučaju, bio samo jedan takav mehur u nepreglednom nizu drugih. Ako je ova teorija tačna, koncept naše jedinstvenosti se potpuno menja. Mi smo samo jedna tačka u beskrajnom multiverzumu, gde se Veliki praskovi događaju stalno i svuda.

Fermi paradoks: Neverovatna sreća stabilnog sistema

Enriko Fermi, jedan od titana fizike 20. veka, postavio je čuveno pitanje: "Gde su svi?". Mlečni put ima oko 400 milijardi sunaca i trilione planeta, a postoji već 10 milijardi godina. Bilo je sasvim dovoljno vremena i prostora da se pojave druge civilizacije, ali mi ne vidimo nikakve tragove.

Jedno od mogućih, i možda najtreznijih objašnjenja, jeste hipoteza o "Retkom solarnom sistemu". Da bismo mi danas bili ovde, bio je potreban neprekidan, neprekinut lanac života dug skoro 4 milijarde godina. Razmislite o tome – četiri milijarde godina bez kataklizmične supernove u našoj blizini, bez udara asteroida dovoljno velikog da potpuno steriliše planetu. To je jedna trećina ukupne starosti univerzuma.

"Od ćelije do civilizacije bilo je potrebno četiri milijarde godina – to je jedna trećina starosti samog univerzuma."

Možda su planeti sa tekućom vodom česti, ali su stabilni zvezdani sistemi, koji omogućavaju milijarde godina neprekidne evolucije, izuzetno retki. Naša civilizacija je možda rezultat ne samo biološke evolucije, već i neverovatne kosmičke stabilnosti koja graniči sa čudom.

Realnost koju ne vidimo: 95% nepoznatog

Sve što smo ikada videli – zvezde, planete, gas i prašina – čini manje od 5% univerzuma. Ostatak je sačinjen od tamne materije (oko 25%) i tamne energije (oko 70%). Ovo nije samo teoretska pretpostavka; mi to znamo jer možemo da "izmerimo" univerzum koristeći Ajnštajnovu teoriju gravitacije.

Vidimo kako se galaksije rotiraju i kako savijaju svetlost, što nam govori da tamo mora postojati ogromna količina nevidljive mase koja deluje kao gravitacioni lepak – tamna materija. Sa druge strane, devedesetih godina prošlog veka, moj prijatelj Brajan Šmit (Brian Schmidt) otkrio je nešto što je mislio da će mu uništiti karijeru: univerzum se ne usporava u svom širenju, već ubrzava. Bio je toliko uveren da je pogrešio da je rezultate objavio misleći da će neko pronaći grešku. Niko je nije pronašao, a on je dobio Nobelovu nagradu. Taj pokretač ubrzanja nazvali smo tamna energija, ali iskreno govoreći, još uvek nemamo pojma šta je ona zapravo.

Pogled unazad kroz vreme

Zahvaljujući tehnologiji poput teleskopa James Webb, mi danas posedujemo svojevrsnu vremensku mašinu. Ovaj teleskop posmatra infracrvenu svetlost – svetlost veće talasne dužine koja je milijardama godina putovala i rastezala se kroz prostor. On nam omogućava da vidimo prve galaksije koje su se ikada formirale.

Kada pogledate galaksiju Andromeda, našeg najbližeg komšiju, vidite je onakvu kakva je bila pre dva miliona godina. Ta svetlost je krenula ka nama pre nego što smo mi kao ljudska vrsta uopšte evoluirali na Zemlji. A ako odemo još dalje, sateliti poput Planck i KOBE snimili su "fotografiju" samog nakon-sjaja Velikog praska – kosmičko mikrotalasno pozadinsko zračenje koje potiče iz vremena od svega 380.000 godina nakon početka.

Nauka nas, s jedne strane, čini minijaturnim i gotovo beznačajnim u poređenju sa tim distancama i vremenima. Ali s druge strane, činjenica da jedno svesno biće na maloj planeti može da razume ove procese, da "izmeri" Sunce proučavajući zvukove u njegovom jezgru i da mapira istoriju kosmosa, daje nam neverovatno dostojanstvo.

Na kraju, ostavljam vas sa jednim pitanjem: Šta je za vas strašnije – pomisao da smo možda potpuno sami u ovoj beskonačnosti, ili mogućnost da je univerzum večan i da smo mi samo jedan mali, prolazni bljesak u nečemu što nema ni početak ni kraj?

https://www.youtube.com/