INTERVJU

Astrofizičar Miroslav Filipović: Nije baš nemoguće da nas je neko zasadio (po uzoru na sebe samog?) i onda se sve to lepo primilo i naraslo da sada, možda, i mi možemo da sadimo dalje po svemiru? A ko je taj što je nas posadio? Naravno da je moderna astronomija pohitala da pronađe/potraži te sejače života i još ih nije našla. A kad će?

Miroslav Filipović

S Petnicom u srcu i doktoratom iz astrofizike u džepu, Miroslav Filipović (43) se iz rodnog Beograda otisnuo na kraj sveta – u Australiju. Kada je slobodan, kasno popodne igra košarku, mali fudbal samo nedeljom u parku, navija za „Crvenu zvezdu” i, kad god ugrabi priliku, kuva supruzi Tatjani (matematičar) i ćerkicama Sofiji (7) i Jani (5) tajlandsku hranu, s primesama malezijske kuhinje. Razumećete, svakako, da najmlađi Miloš (šest meseci) još ne sedi za istom trpezom.

Svojim najvećim naučnim dostignućem smatra prošlogodišnje otkriće superplanetarne nebule – eksplozija zvezda većih od Sunca, što je naveliko odjeknulo među astrofizičarima. Imao je retku sreću da u osmatranjima koristi najbolje astronomske uređaje, uključujući satelitske teleskope „Habl”, „Njutn” i „Čandra”, a usput se prošetao i Antarktikom. Objavio je više od 130 članaka (radovi) u najuglednijim međunarodnim časopisima. Sada je šef katedre za kompjutersku astrofiziku na Univerzitetu Zapadni Sidnej i viši naučni saradnik u Institutu za vanzemaljsku fiziku „Maks Plank”.

Zašto smatrate da smo svi mi vanzemaljci?

Kompleksnost i najprostijeg organizma je začuđujuće i neočekivano velika. S neke filozofske tačke gledišta,teško je zamisliti da nešto nastane ili se, bar, prvi put pojavi s takvom kompleksnošću od recimo broja 2.000 nečega. Logičnije bi bilo da sve počne ili nastane od broja 2, 5 ili, hajde da kažemo, 10... ali 2.000!?

Konačno, to vodi ka tome da imamo samo dve mogućnosti, obe zastrašujuće. Jedna je da se desio puki slučaj i stvorio nas sve zajedno ovako složene kakvi jesmo i to sve zajedno s nekoliko stotina godina evolucije da nas uredi. Ali to nas onda dalje vodi ka veoma nepopularnoj,ali ipak verovatnijoj hipotezi,da smo – jedni i jedini, bar u ovom našem svemiru.

S druge strane,nije baš nemoguće da nas je neko zasadio (po uzoru na sebe samog?) i onda se sve to lepo primilo i naraslo da sada,možda,i mi možemo da sadimo dalje po svemiru? Ako je taj što je nas posadio? Naravno da je moderna astronomija pohitala da pronađe/potraži te sejače života i još ih nije našla. A kad će? E, to će sigurno sačekati,u najmanju ruku,sledeću generaciju astronomskih instrumenata.

Ukoliko jesmo, kakvi još postoje?

E sad,dal’još negde postoje i kakvi su (dobri il’zli, prosti ili složeni, muški ili ženski, levi ili desni?), možemo (meta)filozofirati dugo, dugo... Javna je tajna da i sama NASA polako odustaje od traženja života u našem Sunčevom sistemu (van Zemlje) i sve se više okreće ka traženju sličnih ili,još bolje,istovetnih sunčevih sistema i planeta – s naglaskom „što bliže,to bolje”.

S druge strane,moram da istaknem veoma smelu ideju mog kolege Pola Dejvisa da „vanzemaljci”,možda,žive s nama,baš ovde na Zemlji,ali u drugačijim biosferama. Eh, da je ta ideja došla od nas običnih smrtnika,svi bi nas proglasili za neozbiljne ufologe, ali iz pera jednog od najvećih umova današnjice svi ti silicijumski organizmi, verovatno, pokušavaju da okrenu naš broj i popričaju s nama. Iako sam lično veoma rezervisan,nikada to ne bih potpuno isključio.

Kako izgleda kosmos sniman svakojakim teleskopima i dočaran u raznim naučničkim glavama?

Kosmos je čudo. Usuđujem se reći – možda jedino pravo čudo. Na raznoraznim talasnim dužinama od rendgenskih preko ultraljubičastih, optičkih infracrvenih pa do radio-teleskopa, ukazuju na ogromnu složenost našeg vidljivog svemira –kako lokalno,tako i dalje do samog početka ili kraja.

Jedna od poslednja hipoteza (dark flow) jeste da mi živimo u jednom od milijardi kosmosa koji zajedno teku u nekoj pansvemirskoj reci i nekuda se kreću... Nedavno neverovatno otkriće da sve galaksije u ovom svemiru idu prema jednoj tački umnogome može promeniti našu kosmološku adresu u toj reci. Za sada nemamo dovoljno posmatračkih podataka da vidimo kuda to plovimo,ali jedno izgleda izvesno: putujemo u jednom pravcu jako daleko gde je svemir veoma različit od ovog našeg ovde u okolini. Da li je to neki drugi univerzum ili, možda, skok u neku drugu dimenziju – vreme će pokazati šta je ispravnije.

Gde počinje, a gde se završava?

Počeo je s „Velikim praskom” (Big Bang),a završiće se ko zna gde i ko zna kad.

Zar nije odviše smelo svako opisivanje i tumačenje koje navodi da je sačinjen od četiri odsto poznate i 96 posto nepoznate materije?

Od smelosti je mnogo važnije putanje: da li je sve to tačno?Danas izgleda da je 96 odstomaterije nepoznato,ali kao ozbiljni naučnici moramo ostaviti bar malo prostora i stalno osluškivati je li to sve baš tako!

Gde bi kosmolozi i astronomi najradije potražili nedostajuću i energiju?

Odgovor je jednostavan: svugde i nigde! Svuda, jer svuda treba da bude, a nigde, zato što možda grešimo?Najvažnije je da se već jednom nađe, a gde je – to je već manje važno.

Ni galaksije nam se ne prikazuju u punom sjaju? Zbog čega?

I galaksije kao i sve ostalo svemiru, uključujući ljude, ispoljavaju tendenciju ka nepreglednoj raznolikosti. Smatram da bismo razlog mogli da potražimo u univerzalnoj unikatnosti svega,pa i nas samih.

Zašto je kosmos nastao? Možete li da zamislite šta mu je prethodilo? Nije li čudno, ako hoćete i nepojmljivo, da je začet ni iz čega?

Sećam se kada sam pre 25 godina kao srednjoškolac naivno i odvažno upitao našeg poznatog kosmologa na veoma posećenom predavanju u Planetarijumu na Kalemegdanu:A šta je bilo pre tog „Velikog praska”? Svi su se smejali,uključujući prvi red najpametnijih svetskih glava. Verovali ili ne, do prenekoliko godina takvo pitanje bilo je jeretičko u većini naučnih krugova. Posle zabrinutog pogleda,odgovor dotičnog predavača bio je veoma prost: Bože, pa ništa, naravno! Pre nekoliko meseci sreo sam se s tim kolegom i slatko smo se smejali koliko se kosmologija u proteklih nekoliko godina promenila... Čak do te mere da je ovo postalo jedno od najuzbudljivijih pitanja savremene nauke.Mislim da je jedna od najbitnijih osobina svako gnaučnika stalno preispitivanje, ako hoćete svega,pa i samog kosmosa.

Jeste li i sami iznenađeni novim pretpostavkama?

Verovatno sam više razočaran, jer svako novo i „konačno” otkriće ukazuje na ogromno uzaludno potrošeno vreme u dokazivanju raznoraznih netačnih pretpostavki. Možda je to cena koju plaćamo napretku?

Verujete li da je ovaj naš deo jednog većeg ili jedan od mnogih?

I ja sam jedan od „verujućih” u mnogobrojne,ali više naginjem ka unikatnosti našeg prelepog svemira.

Kada će kosmolozi, i sebi i nama, spokojno reći: sada maltene sve znamo?

Zasigurno, nikada ili,još bolje, na samom kraju! Da, naravno, tada će već biti kasno za... Zato na vreme poljubite svoju voljenu osobu!

Da li su se zakoni fizike s vremenom menjali: jedni su važili u početku, drugi sada, a treći za ko zna koliko milijardi godina?

Lično sam veoma ubeđen da je,baš, tako. Naravno,sve je to lepo kazati, al’kako dokazati ili,štavite,izmeriti?A to je potpuno druga priča i mnogo teži zadatak. Ako se ispostavi da je stvarno tačno, mnoge danas neobjašnjive pojave će se lakše razumeti – možda i 96 posto nevidljivog svemira shvatimo kao igricu u razvitku našeg maloletnog kosmosa.

Iskreno govoreći: možete li, barem samom sebi, sve rastumačiti – od „Velikog praska” do samog kraja?

Ne. Iako poprilično odvažno pričamo o „samom kraju”,suviše je to jošu granicama velikih grešaka. Zato se pomalo plašim da mirno zaspim i probudim se „tamo daleko”,na samom kraju,kada će i limun prestati da bude žut.

Šta je sve savremena kosmologija – i nauka, i metafizika, i filozofija?

Da. Tačno je da često ne možemo povući granicu između nauke, filozofije i metafizike. Imam utisak da sve to lepo funkcioniše,jer se uvek lako možete sakriti u jednu od ove tri. Kao astrofizičar najradije gledam u nepobitne osmatračke činjenice,a ređe u svet izvan granice svakodnevnog.

Stanko Stojiljković

[POLITIKA: 03.07.2010.]