CRKVA GOOGLE

 Rasprava o Googleovom pretraživaču knjiga poučna je iz nekoliko razloga. Ona otkriva da nam predstoji još priličan posao na prilagođavanju slova i duha zakona o autorskom pravu, naročito njegovim odredbama o pravičnoj upotrebi u digitalno doba. (Činjenica da su neke kompanije koje su tužile Google istovremeno bile i Googleovi partneri u projektu, svedoči u prilog tome da je stanje prilično zamućeno.) Ta rasprava govori nam podjednako mnogo o Googleovim uzvišenim idealima koliko i o njegovoj čvrstoj ruci kojom ih katkad provodi. Jedan posmatrač, a reč je o Ričardu Komanu, pravniku i piscu o tehnologiji, izjavio je da je Google „postao pravi vernik u sopstvenu dobrotu, a tom verom opravdavaju se i sopstvena pravila u pogledu korporativne etike, antikonkurentnosti, odnosa s klijentima i sopstvenog mesta u društvu."

Što je najvažnije od svega, u toj raspravi sasvim se jasno vidi da će knjige sveta zaista biti digitalizovane – i taj proces verovatno će biti brz. Sporenje o Googleovom pretraživaču knjiga nema nikakve veze s mudrošću skladištenja skeniranih štampanih knjiga u bazu podataka; u njemu je reč o kontroli nad tom bazom i o njenoj komercijalizaciji. Bilo da Google završi kao jedini vlasnik onoga što Darnton naziva „najvećom bibliotekom na svetu" ili ne, ta biblioteka će se izgraditi; a njeni digitalni tomovi, kad se ubace u sve biblioteke sveta, s vremenom će izmestiti mnoge fizičke knjige koje su se tako dugo čuvale na policama.39 Praktična korist od toga da se knjige mogu „otkrivati i pretraživati na internetu" tako je velika da je teško i zamisliti kako bi se bilo ko protivio nečijem trudu da to omogući. Digitalizacija starih knjiga, kao i antičkih svitaka i drugih dokumenata, već sada otvara uzbudljive nove pravce istraživanja prošlosti. Neki predviđaju „drugu renesansu" istorijskih istraživanja.40 Kako kaže Darnton: „Digitalizacija je nužnost."

Ali neumitnost pretvaranja knjiga u slike s interneta ne bi nas smela sprečiti da uvidimo i propratne pojave tog procesa. Kad postigemo da knjige mogu da se otkrivaju i pretražuju na internetu, time postižemo i da se one raščlane. Žrtvovali smo koheziju njihovog teksta, linearnost argumenta ili pripovedne niti koji teku brojnim stranicama knjige. Ono što su rimske zanatlije sašile kad su napravile prvi kodeks, sada je rašiveno. Žrtvovana je i tišina koja je bila „deo značenja" kodeksa. Svaka stranica ili odlomak teksta na Googleovom pretraživaču knjiga vrvi hipervezama, funkcijama, trakama s alatima, kao i reklamama, i svi se oni guraju za komadić čitaočeve isparčane pažnje.

Za Google, sa svojom verom u efikasnost kao vrhovnu vrednost i njoj pripadajućom željom „da korisnici veoma brzo dolaze i odlaze", slamanje rikne knjige ne predstavlja nikakav gubitak, samo dobitak. Menadžer Googleovog pretraživača knjiga Adam Mejts slaže se da „knjige često imaju bogat život izvan interneta", ali kaže da će „na internetu živeti još uzbudljivije".41 Šta bi to značilo, da knjiga živi uzbudljivije? Pretraživost je samo početak. Google želi, kako kaže, da sadržaj digitalizovanih knjiga koje otkrijemo možemo i da „rezuckamo", da ga „delimo i ugrađujemo u druge celine", što sve već rutinski radimo sa sadržajem na Webu ali „ne možemo tako lako da postignemo s fizičkim knjigama". Kompanija je već najavila alatku za rezanje i lepljenje kojom „lako možete da izrežete komad iz knjiga u javnom vlasništvu i zalepite ga na svoj blog ili Web stranu".42 Zatim, pokrenut je i servis zvan Popularni odlomci. On ističe kratke odlomke iz knjiga koji se često citiraju, a za neka dela počeli su da se prikazuju i „oblaci reči" koji čitaocu omogućavaju da, kako kažu u kompaniji, „istraži knjigu u 10 sekundi".43 Bilo bi glupo prigovarati zbog takvih alata. Oni jesu korisni. Ali oni su i jasan znak da za Google stvarnu vrednost knjige ne čini samostalno književno delo; ono je za kompaniju tek još jedna gomila podataka koju treba eksploatisati. Veliku biblioteku kakvu Google žuri da stvori ne treba pomešati s bibliotekama na koje smo navikli. Nije to biblioteka knjiga. To je biblioteka „odlomaka".

Ironija Googleovog truda da u čitanje uvede veću efikasnost u tome je da time potkopava jednu znatno drukčiju vrstu efikasnosti koju je tehnologija knjige uvela u čitanje – a i u naš um. Oslobađajući nas napora da dešifrujemo tekst, oblik koji je pisanje poprimilo na stranici pergamenta ili papira omogućio nam je da postanemo dubinski čitaoci, da svoju pažnju, i snagu svog mozga, usmerimo na tumačenje značenja. Ispisan na ekranu, tekst još uvek možemo brzo da dešifrujemo – ako ništa drugo, danas čitamo brže nego ikad – ali on nas tada više ne vodi prema dubinskom razumevanju konotacija teksta koje smo sami konstruisali. Umesto toga, gura nas u žurbi ka novim delićima s njim povezanih informacija, pa opet novim i još novijim. Površinsko kopanje po „relevantnim sadržajima" stupa na mesto sporog iskopavanja značenja.