CRKVA GOOGLE

BILO JE TOPLO letnje jutro u Konkordu, u saveznoj državi Masačusets. Godina je bila 1844. a Natanijel Hotorn, nadajući se uspešnoj karijeri pisca, sedeo je na malom šumskom proplanku, na naročito spokojnom mestu koje su u gradu zvali Sanjiva dolina. Duboko skoncentrisan, pridavao je pažnju svakom trenutku, pretvarajući se u ono što je Emerson, predvodnik transcendentalnog pokreta Konkorda, osam godina ranije nazvao „prozirnim okom". Hotorn je video, i tog dana zabeležio u svom dnevniku, kako se „sunce nazire kroz senku, a senka se suočava sa suncem, oslikavajući tako ono ugodno raspoloženje uma u kome se prepliću radost i zamišljenost". Osetio je lak povetarac, „najnežniji zamislivi dašak, a ipak duhovno snažan utoliko što se činilo da svojom blagom, eteričnom svežinom prodire kroz glinu spoljašnjosti i odiše samim duhom koji ga dočekuje s blagim uzdrhtalim veseljem". U vetriću je osetio tračak „mirisa belih borova". Čuo je „otkucavanje seoskog sata" i „kosce kako u daljini bruse kose", iako „ti zvuci rada, kad su dovoljno daleko, čak uvećavaju spokoj onoga ko leži na miru, sav u izmaglici vlastitih misli."

Najednom, prenut je iz sanjarenja:
Ali hej! to je zvižduk lokomotive – dugi pisak, oštriji od svega, jer prostor samo jedne milje ne može da ga sastavi u sklad. On kazuje priču o užurbanim ljudima, građanima sa uzavrele ulice koji su došli da provedu dan na selu – poslovnim ljudima – ukratko, o ljudima svakog nemira; nije ni čudo što pišti tako žustro, jer unosi bučan svet u naš sneni spokoj.

Knjigu Mašina u vrtu, svoju klasičnu studiju o uticaju tehnologije na američku kulturu, Leo Marks otvara prepričavajući Hotornovo jutro u Sanjivoj dolini. Prava autorova tema je, tvrdi Marks, „krajolik psihe", a naročito „kontrast između ta dva načina svesnosti". Tih šumski proplanak pruža usamljenom misliocu „savršenu zaštitu od ometanja", štićeni prostor za razmišljanje. Bučan dolazak voza, krcatog „užurbanim ljudima", donosi „psihičku disonancu povezanu s nastupom industrijalizma".45 Kontemplativni um preplavljuje mehanička žurba bučnog sveta.

Naglasak koji Google i druge internetske kompanije stavljaju na efikasnost razmene informacija kao ključa intelektualnog napretka, nije ništa novo. Ona je, barem od početka Industrijske revolucije, česta tema kroz intelektualnu povest. Njome se daje snažan i kontinuiran kontrapunkt jednom sasvim drukčijem gledištu koje su iznosili američki transcendentalisti, kao i engleski romantičari pre njih, da istinsko prosvetljenje dolazi jedino putem kontemplacije i introspekcije. Tenzija te dve perspektive jedna je manifestacija šireg sukoba između, kako kaže Marks, „mašine" i „vrta" – industrijskog ideala i pastoralnog ideala – koji je imao tako važnu ulogu u oblikovanju modernog društva.

Prenet u sferu intelektualnog, industrijski ideal efikasnosti predstavlja, što je Hotorn razumeo, potencijalno smrtnu pretnju pastoralnom idealu meditativne misli. To ne znači da je loše podsticati brzo otkrivanje informacija. Jer nije. Razvoj zaokruženog uma iziskuje i sposobnost pronalaženja i brzog prepoznavanja širokog spektra informacija, i sposobnost promišljanja bez unapred zadatog cilja. Treba da postoji i vreme za efikasno prikupljanje podataka i vreme za neefikasnu kontemplaciju, vreme za upravljanje mašinom i vreme za dokono sedenje u vrtu. Treba da radimo i u Googleovom „svetu brojeva", ali treba da bude moguće i vraćanje u Sanjivu dolinu. Danas je problem u tome što gubimo mogućnost postizanja ravnoteže između ta dva znatno drukčija stanja uma. Mentalno, mi smo u neprekidnom kretanju.

Dok je Gutenbergova štamparska mašina činila književni um opštim umom, istovremeno je pokrenula i proces koji danas preti da će skrajnuti književni um. Kad su knjige i časopisi počeli da plave tržište, ljudi su prvi put osetili da su pretrpani informacijama. Robert Barton u svom remek-delu iz 1628, Anatomija melanholije, opisuje „golemi haos i zbrku knjiga" s kojom se suočavao čitalac u 17. veku: „One nas tlače, oči nas peku od čitanja, a prsti od okretanja stranica." Godine 1600, dakle tek malo pre toga, još jedan engleski autor, Barnabi Rik, ovako se jada: „Jedna od velikih bolesti ovog doba je to mnoštvo knjiga koje tako preteško pritiska svet pa on nije u stanju da svari to preobilje inertne materije koja se bez prestanka leže."

Još od tada, sa sve većim osećajem žurbe, tražimo nove načine da dovedemo red u tu zbrku informacija s kojom se susrećemo svakog dana. Vekovima su metode ličnog baratanja informacijama najčešće bile jednostavne, manuelne i nesistematske – običaji ređanja po policama, abecedni redosled, oznake, beleške i popisi, katalozi i konkordancije, mnemotehnika. Bili su tu složeniji, ali još uvek manuelni institucionalni mehanizmi za sortiranje i skladištenje informacija kakvi su se primenjivali u bibliotekama, po univerzitetima te u trgovačkoj i državnoj birokratiji. U 20. veku, kako je nabujala reka informacija i kako su napredovale tehnike obrade podataka, metode i alati za lično baratanje knjigama i za institucionalni menadžment postale su složenije, sistematičnije i u sve većoj meri automatizovane. U istim onim mašinama koje su dovele do informacionog preopterećenja, počeli smo da tražimo olakšanje tog problema.

Nastaviće se....