14. februar 2024. 

PRE 4,6 MILIJARDI GODINA, u kovitlacu gasa i prašine nastala je Zemlja. Bilo je to haotično doba jer su mnoga tek stvorena tela jurila oko Sunca, sudarala se, razbijala i međusobno spajala.

Zemlja je u to vreme bila žestoko bombardovana. Stenje i kamenje iz svemira pljuštalo je po njoj, ali jedan udar je bio naročito dramatičan. Ogromno telo, veličine pola naše planete udario je u Zemlju tolikom silinom da se njena kora u trenutku užarila i istopila. Onda su proradili vulkani. Bljuvali su ogromne količine pepela, užarenog kamenja i guste čađave oblake gasova. Od tih gasova, ugljenika, sumpora, amonijaka i drugih, iskuljalih iz vulkana, stvorena je rana atmosfera Zemlje. Zatim su počele kiše, silovite i neprestane. Stvorila su se prva mora, a munje i gromovi su besomučno pržili nebo i zemlju.

Trebalo je da prođe 100 miliona godina da se stanje primiri i kora Zemlje očvrsne. Ali ambijent je i dalje bio užasan za naš pojam prijatnog okruženja. Otrovna i naelektrisana atmosfera, drhtanje tla od tutnjave gigantskih vulkana, usijana lava koja se prelivala iz kaldera i vrela mora, stvarali su krajolik sličan hrišćanskim predstavama pakla. A onda, bilo je to pre 3,8 milijardi godina, u takvom užasu, dogodilo se čudo galaktičkih razmera. Pojavio se život.

1953. godine, u svom slavnom eksperimentu, američki hemičar Stenli Miler, je pokušao da imitira ove uslove iz praskozorja života. Stavio je u zatvorene posude vodu (koja je imala da predstavlja prva mora) i sve one zagušljive gasove rane atmosfere, a zatim je danima kroz sve to puštao struju visokog napona. Struja je imala ulogu munja i gromova iz davnog razdoblja. Posle nedelju dana prženja, ključanja i varenja, na dnu posude se, između ostalog, našlo nešto organ-skih jedinjenja i nekoliko aminokiselina.

Kasnije su slični eksperimenti s ranom atmosferom Zemlje, uz vernije imitiranje ostalih uslova koji su vladali pre blizu četiri milijarde godina, ponavljani mnogo puta i uvek su proizvodili slične stvari, organska jedinjenja i aminokiseline.

Stvaranje života

Aminokiseline su važna jedinjenja. Ona se nalaze u samoj osnovi života i ako hoćete da stvorite život morate da napravite aminokiseline. Međutim to je lakši deo posla koji stoji pred vama. Nezamislivo teži je organizovanje aminokiselina u proteine.

Koliko znamo, na Zemlji postoji više stotina vrste aminokiselina, ali da napravite jedan protein biće vam dovoljno i samo 20, s tim što vam za prosečan protein treba ukupno nekoliko stotina molekula aminokiselina. Aminokiseline morate povezati po određenom redu i zapravo je to problem. Postoji samo jedna kombinacija koja će da upali, dok su sve ostale pogrešne. A tih pogrešnih ima više nego atoma u svemiru i zato je to tako teško napraviti. Na ovom stepenu razvoja nauke to je beznadežno komplikovan zadatak. To je mogla da uradi samo priroda, a i njoj je za taj podvig bilo potrebno mnogo miliona godina.

Ali čak i ako biste napravili protein i dalje biste bili na samom početku i pred sledećim, mnogo većim izazovima. Jer stvari sa životom su mnogo složenije. Proteini su samo delić inventara osnovne jedinice života, ćelije. Čak i najprostija ćelija, recimo ćelija kvasca, sastoji se od toliko delova koliko vam treba i za boing 777, kako to slikovito kaže Bil Brajson u “Kratkoj istoriji bezmalo svačega”. A na višem nivou života stvari se samo komplikuju. Recimo, za vaše sopstveno postojanje potrebno je stvoriti bar 200.000 raznih tipova proteina, i to je, naravno, lakši deo posla.

Ćelija

Kako je nastala prva ćelija? To zagonetno pitanje, jedno je od najvažnijih koje stoji pred nama; i na koje nemamo iole precizan odgovor. Obično se kaže da su se u ono vreme od pre 3,8 milijardi godina, kada je na ovoj planeti već bilo vode, a atmosfera bila ispunjena zagušljivim gasovima i besomučno pržena munjama, krčkali milionima godina hemijski elementi, i da se vremenom stvorila polupropusna opna oko neke skramice itd. opet milionima godina, sve dok taj titravi drhtuljak skramice nije odlučio da se podeli na dva dela i tu osobinu deljenja preneo dalje, svojim potomcima.

Naučnike, naravno, ovakvo objašnjenje ne zadovoljava. Sa naučnog stanovišta to jedva da može biti polazna hipoteza. Ali odgovora na pitanja kako i zašto je do svega toga došlo nema i za sad je pojava života velika misterija. Svi hemijski elementi života su poznati, poznati su zakoni koji vladaju u svetu molekula itd. ali kako je došlo do toga da se mnoštvo atoma poveže u vrećicu koja je zatim oživela, to je misterija.

Život iz svemira

Bila je to smela misao koju je mogao da stvori samo pronicljiv um. Brzo je pala u zaborav. Ipak, u novije vreme neki dramatični događaji ponovo su je nametnuli. 1969. godine, nad Merčisonom, gradićem severno od Melburna u Australiji, eksplodirao je meteorit i kiša kamenja pala je na tlo. Niko nije bio povređen, a nekoliko desetina kilograma tog svemirskog kamenja poslato je u laboratorije. Analize su pokazale da je meteorit star 4,5 milijarde godina i da je bogat aminokiselinama.

Bilo je kasnije još nekih sličnih slučajeva i danas znamo da aminokiseline nisu retkost u svemiru. Tako je ideja o panspermiji dobila na značaju i teorija po kojoj je život na Zemlji posejan iz svemira postala je popularna. Međutim, ona ne daje odgovor kako je nastao život, već samo kako je on nastao ovde. Kasnije se ona proširivala čak i preko granice naučne tolerancije (u šta spada recimo tvrdnja da su klice života na Zemlju prosuli vanzemaljci), ali je u osnovi ostala ravnopravna sa drugim naučnim pretpostavkama.

***
Krajnje sažeto to je sve što znamo o nastanku života. A to je praktično, ništa. Misterija je i dalje tu i čeka da je neko rasvetli.