Na Veneri vladaju pakleni uslovi u bukvalnom smislu. Atmosfera je otrovna, atmosferski pritisak skoro sto puta veći nego na Zemlji, a temperatura duplo veća nego u rerni šporeta kada pečete ćurku. Na površini Venere preživeli biste jednu sekundu, ako i toliko.

venus NASA
Pre četiri milijarde godina na Veneri je bilo vode koliko i na Zemlji (NASA)

Ipak, neki naučnici spekulišu o životu na Veneri. Postoje područja u Venerinoj atmosferi koji bi neki jednostavni oblici života mogli da podnesu. Šta više u kojima bi njima bilo sasvim prijatno. Ta područja se nalaza na 50 do 60 kilometara visine od tla planete i tu vladaju pogodne temperature (od 75 do -10 stepeni C, zavisno od visine), tu postoje hranljivi sastojci pa i nešto vode unutar kapljica sumporne kiseline u oblacima. E tu bi, u tim kapljicama mogli da opstanu neki mikrobi. Uostalom i na Zemlji postoji atmosferska biosfera u kojoj žive takvi organizmi. Njihov dom su kapljice vode koje vetar raznosi širom kontinenata i okeana. 

Međutim te kapljice vode vremenom postaju sve teže te na kraju svog putovanja padaju na tlo, gde mikrobi mogu da nastave svoj život. Tako je na Zemlji. Problem sa Venerom je što kada takva neka kapljica padne na površinu planete mikrobe dočekaju nepodnošljivo surovi uslovi koje one ne bi mogle da prežive - bar naučnicima nije jasno kako bi oni mogli da podnesu temperature od blizu 500 stepeni Celzijusa. 

venus1

VENERA
 
Visina
(km)
Temp.
(°C)
 
0
462
 
5
424
 
10
385
 
15
348
 
20
306
 
25
264
 
30
222
 
35
180
 
40
143
 
45
110
 
50
75
 
55
27
 
60
−10
 
65
−30
 
70
−43
 
80
−76
 
90
−104
 
100
−112

Pakao na tlu Venere (NASA)

Međutim naučnici Masečusetskog tehnološkog instituta (Massachusetts Institute of Technology, MIT) smatraju da su pronašli mehanizam koji bi, prema njihovom mišljenju, ipak omogućio život mikroba Venere. To bi moglo da ide ovako:

U kapljicama oblaka sumporne kiseline unutar donjeg sloja oblaka (50 do 60 km) Venere mikrobi žive svoj život, rastu, razmnožavaju se. Vremenom koje se meri mesecima kapljice rastu poput onih na Zemlji, do veličine kada postaju suviše teške da lebde u oblacima te u vidu kiše počnu da padaju do nižeg sloja na visini od 30 do 50 kilometara visine. Tu je temperatura već viša, od 75 do 200 stepeni C, i kapljice isparavaju, a mikrobi ostaju i to u vreloj sredini i bez vode. Ipak oni mogu da prežive tako što pređu u stanje mirovanja. Umrtve se, ili možda bolje rečeno, uspavaju se, plutaju i čekaju bolja vremena. To se dešava i sa nekim mikrobima koje naučnici sreću ovde na Zemlji i to nije velika novost.

Bolja vremena za Venerine mikrobe dolaze sa pomeranjem vazdušnih slojeva u kojima se nalaze, i to naviše, kada oni ponovo ulaze u svoju prijatnu životnu sredinu, osveže se u kapljicama vode i ožive. Ponovo postaju aktivne. Postoji, dakle, ciklus aktivnosti i pasivnosti za hipotetičke stanovnike Venere, putem kruženja slojeva atmosfere.

Naravno, ovo je sve samo hipoteza koja čeka na potvrdu. Upravo zato naučnici i predlažu misije na Veneru koje bi zagrabile uzorke Venerine atmosfere sa, kako se nadaju, mikrobima. To bi bilo od velikog značaja za nauku. Bolje bi se shvatili mehanizmi preživljavanja u vanzemaljskim uslovima, ali doprinelo bi i svojevrsnom upoznavanju života uopšte pa tako i ovog našeg, na Zemlji. 

Prema Astronomy 

10 (i više) zanimljivih činjenica o Veneri


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži