Ovoje Arp 274, galaktički trio. Čini se da su galaksije međusobno povezane, ali to je samo optička iluzija.

Credit: NASA, ESA, M. Livio and the Hubble Heritage Team (STScI/AURA)

Nema šta, niko ne ostaje ravnodušan kada vidi maestralne slike koje pravi Svemirski teleskop Habl. I, naravno, ne samo taj teleskop, nego i brojni drugi. Često su boje na tim snimcima maestralne i ravne kičici renesansnih majstora slikarstva. Zapravo i bolje, maštovitije, a i bogatije, jer ih ima na milione u raznim tonovima i valerima. U tom smislu, digitalne slike su nenadmašne. Tu fizika pobeđuje hemiju. Šta više, mnoge od tih boja su na samoj granici osetljivosti oštrog i senzibilnog oka. A ako računamo i na nevidljivi deo spektra koji detektuju kamere na teleskopu, dakle onaj koji ljudsko oko ne vidi, onda možemo samo da se divimo moćima moderne tehnologije... ali time ulazimo u područje sposobnosti i ograničenosti našeg oka što je posebna tema za neki drugi put.

Hoću da kažem, pitanje boja na astronomskim fotografijama je golicavo i mnogi ga postavljaju. Zbilja, kave su boje galaksije, magline, pa i planete, na primer Mars? Često se da pročitati kako su neke slike obojene lažnim bojama. To naučnici rado rade iz praktičnih razloga, jer se tako na fotografijama jasnije ističu posebne oblasti zavisno od materijala sa kog su zraci snimljeni. A to njima i jeste cilj.

Ipak, kako Habl pravi te svoje fotografije?

Kolor fotografija je zapravo skup tri crno-bela snimka od kojih je svaki propušten kroz poseban kolor filter, obično crveni, zeleni i plavi. Nakon toga na scenu stupa moćni softver koji kombinuje ove snimke u jednu, obojenu fotografiju. U našim standardnim, da ne kažem, običnim, fotoaparatima to se radi automatski. Dakle, u osnovi u pitanju je ista tehnologija kao i kod Habla, samooooo.... Svemirski teleskop Habl ima nešto više filtera, blizu 40, počevši od ultraljubičastog - za plavičaste zrake koje mi ne vidimo, preko čitavog vidljivog spektra, do infracrvenog – tj. crvenijeg nego što možemo da vidimo. Kada Habl to uradi onda pošalje snimljen materijal na Zemlju gde ga se dočepaju softveraši, tj. timovi za obradu fotografija. Njima ti brojni filteri daju velike mogućnosti u prikazivanju informacija koje putem zraka sa objekta stižu. Oni su u stanju da iz sirovih snimaka izvuku mnogo više nego što čovek golim okom u prirodi može videti. A to često ima i veliku estetsku vrednost.

O tome priča ovaj video zapis:

Pročitajte o bojama:

Boje Sunčevog sistema

Opažanje boja