Hayabusa
lovac na uzorke asteroida
Japanski kosmički program je oduvek bio neverovatan, kao uostalom i mnoga njegova dostignuća. Ipak, jedna njihova misija spada u sam vrh ljudskog istraživanja kosmosa, sa rezultatom kojim u to vreme nisu mogli da se podiče ni Rusi ni Amerikanci. Zato je čak i u Guinnessovoj Knjizi Rekorda našla svoje mesto. Iako je mnogi smatraju za misiju koja je pretrpela najviše kvarova u istoriji, bila je ipak toliko uspešna da se danas, 10 godina kasnije, sprema njen nastavak. O čemu je reč? Pročitaj i videćeš da se radi o jednoj od najinteresantnijih misija ikada pokrenutih. Napominjem da je tekst opširan, sa puno tehničkih detalja i da je pre svega namenjen onima koji vole da uđu malo podrobnije u složene ali po pravilu genijalne tehnike brojnih sistema kosmičkih letilica i istraživanja obližnjih nebeskih tela.
Priča prva
Ogroman broj ljudi u svetu “zna” da su 4. oktobra 1957. Sovjeti lansirali prvi “Спутник” u orbitu. Samo mali broj istih “zna” da su samo 154 dana kasnije i Amerikanci lansirali svoj prvi satelit – “Explorer 1”. Ali zato skoro niko ne zna da su sledeći u kosmosu bili Francuzi (satelit “Astérix”) a još manje od “skoro niko” da su ih pratili Japanci sa svojim satelitom “Ōsumi”.
Ovim insertom sam hteo da pokažem da su Japanci od davnih dana bili zainteresovani za kosmos. Do danas su tamo lansirali 35 raketa, od čega 8 neuspešno. Njihov kosmički program pokriva sve: od meteoroloških, komunikacionih, pozicionih i probnih inženjerijskih satelita, preko špijunskih, privatnih minijaturnih i astronomskih satelita, pa do lunarnih i planetnih kosmičkih brodova. Čak su uključeni i u slanje ljudi na Međunarodnu orbitnu stanicu (ISS), a koketirali su i sa sopstvenim brodom sa ljudskom posadom. Prema podacima sa neta, trenutno je preko 50 japanskih kosmičkih aparata operartivno, a makar toliko je u pripremi za budućnost …
Priznaćete da ovo zvuči kao uvod u zanimljivu priču o japanskom kosmičkom programu, ali to će možda biti tema nekog drugog teksta.. Ja bih danas, međutim, želeo da kažem nešto drugo. Čitaj dalje pa ćeš videti šta.
Ako ne računamo ~40.000 tona kosmičke prašine koja navodno svake godine padne na našu planetu, kod kuće imamo 382 kg lunarnih uzoraka koje su doneli astronauti sa šest misija “Apollo”, kao i 326 grama Mesečeve pračine koje su sredinom sedamdesetih donele tri sovjetske automatske sonde serije „Луна“. Od kosmičkog materijala možemo još jedino da se podičimo sa 7 čestica koje je Nasina sonda „Stardust“ pokupila iz repa komete Wild 2 u donela na Zemlju 2006. godine. Ako ne računamo hiljade tona kometnog i meteoritskog materijala koji je eonima padao na našu planetu, to je sve što na Zemlji imamo od uzoraka sa drugih svetova u kosmosu oko nas.
| Preuzmite e-knjigut u PDF verziji (124 strane, 16,9 MB) 
|
|
Pročitajte ostale e-knjige Draška Dragovića |
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
