Koja je privatna kompanija prva došla na ideju da jeftinije od države lansira rakete u kosmos? Kakve veze imaju Verner fon Braun i SS divizije s time? Da li veruješ da su Zair i Libija uključeni u priču? Predlažem ti da pročitaš priču do kraja i uveriš se da i dalje o savremenoj kosmonautici znamo jako malo.
Prekjuče je šatl „Discovery“ poslednji put leteo vazduhom. Na leđina „Boinga 747“ prenešen je u Smitsonijanov muzej u Njujorku, čime je konačno stavljena tačka na višedecenijsku istoriju ovih letilica. NASA očekuje da će od sada privatnici početi da se brinu o kosmičkom transportu u orbitu, i o tome smo u više navrata čitali na ovom sajtu (izabrali su 4–5 kompanija i financijski ih podmazuju).
Ali koja je privatna kompanija prva došla na ideju da jeftinije od države lansira rakete u kosmos? Kakve veze ima Verner fon Braun s time? Da li veruješ da su Zair i Libija uključeni u priču? Predlažem ti da pročitaš priču do kraja i uveriš se da i dalje o savremenoj kosmonautici znamo jako malo.
Početkom sedamdesetih godina, jedan mladi nemački aeronautički inženjer sanjao je svoje snove. Njegovo ime bilo je Luc T. Kajzer (1939), a želeo je da razvije i proizvede radikalno potpuno drugačiju i 10 puta jeftinu raketu za lansiranje satelita od svih postojećih[1]. Zato je 1975. godine u Štutgartu osnovao kompaniju „Orbital Transport und Raketen AG“, skraćeno OTRAG, sa željom da konkuriše papreno skupim lansiranjima američkih šatlova i evropske rakete „Ariane“. Ubrzo je okupio preko 600 evropskih investitora i osnovao snažan konzorcijum, kojim je predsedavao bivšu SS oficir ali i direktor Nasinog Kenedijevog svemirskog centra, dr ing. Kurt H. Debus[2], a naučni saradnik bio lično dr Fon Braun, još jedan nacistički inženjerski genije i inovator.
Uprkos sumnjama Debusa i Fon Brauna, Kajzer je odlučio da u decembru 1975. započne sa izgradnjom lansirnih postrojenja i testiranjima u Šabi, u Zairu (danas provinciji Katanga u Republici Kongo). Debus i Braun su se plašili da vlada u Zairu ne pokuša da zloupotrebi raketnu tehnologiju na svojoj teritoriji, ali Kajzer se držao svoje ideje i započeo testiranja 1977. godine. Prve delove opreme i raketa dopremljeni su starim britanskim avionima, koji su sletali na zemljane staze na platou u džungli.
Kajzerove aktivnosti su izazvale veliku nervozu, te je ubrzo započeo pritisak na poslove kompanije. Pošto su Sovjeti i Francuzi bili istorijski protivnici bilo kakvog raketnog razvoja Nemačke, naterali su kongoansku vladu da 1979. zaustavi izgradnju raketne baze. Sovjetska propaganda je pričala da je OTRAG zapravo paravan za razvoj nemačkih i južnoafričkih nuklearnih krstarećih projektila, što su prihvatili i američki mediji. Ubrzo su predsednici Francuske i SSSR-a, Žiskar D‘esten i Leonid Brežnjev, ubedili vladu Zapadne Nemačke da otkaže OTRAG projekat i prekine sa njegovim razvojem na svojoj teritoriji. Nakon što je potrošio preko 150 miliona ondašnjih dolara, Kajzer je bio primoran da 1980. preseli proizvodnju i poligon za testiranje OTRAG-a u libijsku pustinju. Već sledeće godine započete su serije testova u Sahari.
 |
Lansirni centar na vrhu brda u Zairu (Kongu). |
 |
|
 |
OTRAG na rampi u Zairu. Vidi se raketa sastavljena od 4 osnovna modula visine 16 metara. Kao gorivo, korišćen je „dizel“ ili kerozin, a kao oksidator kiselina visoke gustine (HDA) [50% H2O4 (azot-tetroksid) – 50% HNO3 (azotna kiselina)]. |
Prvo probno lansiranje OTRAG – skretanje je izazvano neuključivanjem jednog od 4 modula.
KONSTRUKCIJA RAKETE
Konstrukcija OTRAG-a bila je potpuno drugačija od onoga što smo svi danas navikli. Sastojala se od klastera velikog broja identičnih tankova za gorivo i modula sa raketnim motorima. Raketa je osmišljena sa ciljem da u kosmos nosi komunikacione satelite, čija je tipična težina do 2 tone. Kombinacijom modula, planirano je da se vremenom nosivost rakete poveća na preko 10 tona, a postojala je na papiru i verzija („Kayser-128“) koja je trebalo da ponese i preko 120 tona.
Pojedinačna raketa se sastojala od cevi dužine 6 metara i prečnika 27 cm. Četiri cevi su se nastavljale jedna na drugu tvoreći rezervoar za gorivo dug 24 m, sa raketnim motorom na donjem kraju. Kao gorivo je korišćen kerozin a u svojstvu oksidatora mešavina pola-pola azot-tetroksida i azotne kiseline. Da bi pojednostavio konstrukciju, Kajzer je smislio da ne koristi pumpe za ubacivanje goriva u motore, već da tankovi budu popunjeni 66%, a ostatak da bude komprimovani vazduh koji bi gurao gorivo ka ablativno hlađenim komorama za sagorevanje. Potisak je bio kontrolisan elektromehaničkim propusnim ventilima, a pravac leta regulisanjem potiska pojedinačnih raketa. Čitav koncept je bio izuzetno pouzdan i jeftin za masovnu proizvodnju – smatra se da je lansiranje bilo i do 10 puta jeftinije od bilo kog danas.
 |
 |
Presek kroz CRPU (Common Rocket Propulsion Units), koji se u početku nazivao jednostavno „modul“. Za skoro 40 godina rada, napravljeno je blizu 1.000 verzija, izvedeno je 6.000 proba motora (ukupno vreme rada preko milion sekundi) i 16 probnih letova. Desno je jedno od prvih lansiranja u Libiji. Baza je bila smeštena u oazi Seba, 800 km južno od Tripolija.
Levo: testiranje raketnih motora za Kajzerovu raketu OTRAG 1972. godine. „Lampoldshausen Institut für Raumfahrtantriebe“ (Institut za raketni pogon) je pokazao da pojedinačni motori mogu da rade sa pola snage. Raketom bi se upravljalo smanjivanjem ili povećavanjem potiska u pojedinim komorama.
Potisak – 25 kN; spec. impuls I stepena – 270 s, II i III stepena – 297 s; težina sa gorivom – 1.500 kg; težina bez goriva – 150 kg.
Desno: verzika OTRAG 10K. Mala raketa koja bi u orbitu ponela 1 tonu tereta imala bi 4 CRPU modula u III stepenu, 12 modula u II stepenu i 48 u I stepenu. Veće rakete su trebale da budu sastavljene od stotina pa i hiljada ovih modula! Tu ideju sa klasterom prvi je lansirao Fon Braun i iskoristio je u svojim projektima „Saturna I“.
Paralelno stepenovanje OTRAG-a omogućilo bi veliki korisni teret prečnika i do 30 m.
Tipična šema lansiranja OTRAG-a.
PUTEVI BUDUĆNOST
Ispostavilo se da projekat OTRAG nigde nije dobro došao. Sve susedne zemlje oko Zaira i Libije[3] izražavale su svoju zabrinutost zbog mogućnosti potencijalnog dvostrukog korišćenja raketa – civilnog i vojnog. To je dovelo do toga da potpuno kompletirana orbitna verzija rakete nikada nije dovršena, ali su vršena brojna testiranja. U Zairu i Libije je obavljeno preko 6.000 statičkih testova motora i 16 pojedinačnih suborbitnih letnih testova kojima je dokazana stopostotna izvodljivost koncepta.
Međutim, planirani testovi sa dalekometnim 2-stepenim i 3-stepenim raketama, kao i orbitni letovi iz Libije, moralo su da budu otkazani kada je Nemačka postala članica Saveta za kontrolu projektila, koji je posle 1982. zabranjivao slična testiranja u zemljama u razvoju. Pokušano je da se 1983. sa testiranjima nastavi u Švedskoj, ali planove je poremetio Gadafi jer je sva postrojenja i opremu konfiskovao. Kajzerovi pokušaji da pregovara sa vladom i njim lično nisu uspeli, a Libija je bez Kajzerove pomoći uspela da izvede svega par lansiranja sa ukradenom opremom. Deset godina kasnije, libijski program je ugašen.
Hans Ditrih Genšer, nemački ministar spoljnjih poslova – nama poznatiji po tome što će prvi priznati nezavisnost Hrvatske – morao je da popusti pod pritiscima Sovjetskog Saveza i Francuske i stopira projekat, a Zapadnu Nemačku okrene ka „evropskoj raketi“, tj. projektu „Ariane“. To napuštanje OTRAG-a koštaće Nemačku milijarde evra ali je eliminisalo (bez)brojne političke zamke još uvek podeljene Nemačke s početka osamdesetih godina prošlog veka.
Suočen sa velikim političkim igrama i pritiscima, i Kajzer je pristao da 1987. godine ugasi OTRAG program, u koji je do tada uloženo preko \(200 miliona.
Nasin Komercijalni orbitni transportni servis (COTS[4]) je objavio da Amerika poseduje 50% kompanija kao što je „von Braun Debus Kayser Rocket Science LLC“ (BDKRS). To je nateralo Kajzera, nemačkog državljanina, da proda najmanje 50% svojih deonica Amerikancima. Nemac, zajedno sa mlađim američkim privatnim preduzetnicima poput Maska, Ratana i Bezosa, još uvek mašta da napravi svemirski transportni sistem koji će da nosi teret u orbitu oko Zemlje po ceni manjoj od \)2.000 po kilogramu.
Nedavno je NASA pomogla privatnoj kompaniji iz Kalifornije „Interorbital Systems Co.” da počne da radi na sličnom modularnom konceptu rakete. Za sada, privatnici iz Mohave rade paralelno na dve linije: jednoj skromnijoj, „Sea Star TSAAHTO”, koja će da posluži za lansiranje malih komercijalnih satelita, ali i da zaradi pare za jaču verziju „Neptun”, koja bi mogla da ponese i ljude na Mesec.
Kompanija „Armadillo Aerospace” se javila preko svog osnivača i glavnog inženjera Dž. Kormaka da su i oni počeli da rade na orbitnoj letilici koja se zasniva na modularnim raketama, veoma slično OTRAG tehnologiji. U maju 2006. godine, glavni inženjer OTRAG-a Kajzer posetio je „Armadilo” i pokazao Kormaku neke od svojih originalnih ideja u skica.
Jedan modul OTRAG na mestu lansiranja.
[1] Zapravo, Titov prijatelj i tadašnji ministar nauke i tehnologije Zapadne Nemačke, Vili Brant, raspisao je konkurs za jeftinu i pouzdanu raketu. Kajzerona istraživačka kompanija „TF“ je pobedila i razvila radikalno novu raketnu tehnologiju, uvevši preko 20 inovacija u proces.
[2] (1908–83), nakon dugogodišnjeg rada u Nemačkoj na raketnim projektilima „Fau–2“, da ne bi pao Sovjetima u ruke, Amerikanci su ga (zajedno sa još 104 stručnjaka, sve samih doktora i inženjera) 1945. odveli u SAD, gde je 1962. postao prvi direktor Nase. Tu je organizovao lansiranje preko 150 vojnih projektila i 13 raketa–nosača „Saturn V“ u programu „Apollo“, je jedan krater na drugoj strani Meseca nosi njegovo ime.
[3] Ma sve je to bila politika, kao i danas: i Zair i Libija su bile pro–sovjetske orijentacije ...
[4] Program za koordinaciju slanja ljudi i tereta privatnim kompanijama ka Međunarodnoj stanici. Umesto da lete ka ISS vladinom letilicom, NASA je izdvojila $500 miliona (manje nego što košta let 1 šatla) za finansiranje komercijalnog orbitnog transportnog servisa. Trka za Nasin kolač je podeljena u runde, a prvu 2006. osvojile su kompanije „SpaceX“ i „Rocketplane Kistler“, ali ova druga je u međuvremenu bankrotirala.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
