Zapovednik poslednje regularne misije šatlova biće Mark Kelly (4. sdesna na gornjoj slici i prvi na donjoj). Pilot će biti Greg „Box“ Johnson (6. sdesna gore i 2. dole), kome će to biti drugi let. Za njega Kelly kaže da je „kao provereni pilot ’F-15’ uvek dobar član tima, sa uvek vrlo pozitivnim stavovima“.
Treći sdesna je Mike Fincke, dvostruki posetilac ISS ali će sada prvi put da poleti na šatlu (ranije je išao „Союз“-ima). Sledeći je Talijan Roberto Vittori, koji je takođe već dvaput bio na ISS, i takođe nikad pre nije leteo na šatlu. Ovaj ESA-in astronaut poznaje Kellyja još od dana kada su obojica bili probni piloti. Drew Feustel će prvi put leteti ka ISS – njegova jedina misija na šatlu je bila onda kada je išao da popravi HST. A Greg Chamitoff će leteti na šatlu drugi put – on je već živeo 6 meseci na ISS tokom 2008. godine. (kliknite na sliku)
Iako je dizajniranje i konstruisanje američkih spejs-šatlova započelo još početkom sedamdesetih, to je neosporno do danas ostala neprevaziđena mašina. Ali da bi stvarno razumeli koliko šatlovi već dugo traju, i koliko je generacija astronauta ponešeno sa njima u orbitu, pogledajmo to ovako: od šestorice ljudi koji su određeni za 134-ti i ujedno poslednji šatlov let (gore na slici), četvorica nisu bila ni rođena kada je zapovednik prvog šatla, John Young, pristupio Nasi 1962. godine.
Osamdesetogodišnji Young (prvi sleva na prvoj slici), i njegov sedamdesettrogodišnji pilot sa STS-1, Robert Crippen, danas su u penziji, kao i skoro svi originalni šatlovi astronauti – preživeli iz „Apollo“ ere i tzv. „Tridesetpetorica novih momaka“, kako su tada sebe nazivali, oni koji su 1978. bili angažovani da lete na novim višektarnim svemirskim orbiterima. Mlađi piloti, inženjeri, i naučnici koji su nasleđivali te prve šatlnaute, posedovali su isti žar za svemirskim putovanjima kao i mi, priseća se Crippen. Oni su bili „tipovi ličnosti spremni da grabe napred i urade nešto zbilja avanturistički.“
Oni su takođe bili i vrlo raznovrsna grupa. Ono što je zapanjujuće, a što ćete i sami videti kasnije u nastavku ove svojevrsne galerije, jeste ogromna sličnost između šatlove prve posade i ove poslednje: svi su muški i belci, uglavnom bivši vojni piloti. Pre trideset godina to je bilo za očekivati. Danas je to čudno. Ljudi koji su leteli na šatlovima – njih 363 ukupno – bili su različitog porekla, rasa, i nacionalnosti. Oni su zauvek promenili fizionomiju svemirskih letova.
Daj da ih upoznamo malo bliže. Ko su ti ljudi?
Graditelji stanice. U prethodnoj deceniji, glavni posao šatlova je bio podizanje svemirske stanice, i svaki astronaut je u tome učestvovao na svoj način. Sleva na desno: Ken Crockell je komandovao 2001. „Atlantisom“ u misiji koja je odnela US laboratoriju „Destiny“. Svemirski šetač Bob Curbeam je pomogao da se modul zakači za stanicu, a pet godina kasnije se vratio da instalira jedan od velikih spoljnjih podupirača. „Suni“ Williams je već bila u jednoj 6-mesečnoj turi na stanici; tamo će se vratiti 2012. (u ruskom brodu „Союз“) kao zapovednik stanice. Leroy Chiao je boravio na ISS 2003. kada se desila nesreća sa „Columbiom“, kada su tamo bila samo 2 čoveka a brodovi za snabdevanje tako ograničeni da su jedno vreme imali smanjene obroke.
Žene. Počelo je sa 6 pionirki – sve hiper-uspešnih magistarki i doktorki nauka – koje su 1978. provalile u ono što se do tada smatralo ekskluzivnim muškim klubom u Nasi. Sally Ride (nije na slici) bila je prva od tih 6 koja je odletela u orbitu. Anna Fisher (druga sleva), hemičarka i doktorka, bila je četvrta – u misiji STS-51A 1981. Kao prva majka u kosmosu, uzela je 1992. 6-godišnje odsustvo da bi se posvetila porodici. Fisherova, sada 61, i Shannon Lucid (koja je boravila na stanici „Мир“ 1996.), poslednje su iz originalne postave astronautkinja koje su još u Nasi. Ukupno je 45 Amerikanki letelo na šatlovima. Samo su dve – Pam Melroy i Eileen Collins (3. i 4. sleva) – postale zapovednice šatlova, imajući bogata vojna vazduhoplovna iskustva pre toga. Mae Jamison (poslednja desno) imala je drugačiji put do orbite – doktorka medicine i učesnik Mirovnih snaga, bila je inspirisana poručnicom Uhurom iz „Zvezdanih Staza“ da se prijavi za let u kosmos. Kada je Dorothy Metcalf-Lindenburger, 35-godišnja bivša učiteljica (druga sdesna) poletela prošlog aprila, bila je poslednji početnik koji je leteo na šatlovima.
I da se vidi koliko se daleko otišlo od dana „Mercury Seven“: šatl-era se završava sa ženom – 50-godišnja bivša biohemičarka Peggy Whitson (prva sleva) – danas je Nasin načelnik svih astronauta.
High-Timersi. Najviše svetskih rekorda u svemirskim letovima sa ljudskom posadom ne drže Rusi (22 ako se gleda period od najmanje godinu dana provedenih u orbiti), već šatlovi astronauti. Sa dva duga boravka na ISS – drugi 2007. kao prva žena zapovednik – Peggy Whitson drži američki rekord u dužini ukupnog boravka u kosmosu: 377 dana. Franklin Chang-Diaz (u sredini) prvi put je poleteo u šatlu u januaru 1986., samo nedelju dana pre „Challengerove“ nesreće. Budući da se u kosmos vraćao još 6 puta, on je jedan od samo dvojice ljudi u svetu koji je bio 7 puta u orbiti (drugi je Jerry Ross). Michael Lopez-Alegria drži američki rekord u svemirskim šetnjama: 10[1]. On je takođe izveo i najduži let za jednog Amerikanca – 2006-2007. je na ISS ostao 215 dana.
Mr. Shuttle. Bob Crippen nikada nije planirao da leti za Nasu. Kao mornarički pilot, prijavio se 1966. za program vojne svemirske stanice, koja je kasnije otkazana. Zato je bio prebačen u Nasu dva meseca nakon prvog sletanja na Mesec, i čekao. Odabran za prvi svemirski let šatla 1981. sa „Apollo“ veteranom John Youngom, Crippen je postao povezaniji sa šatlovima od svih drugih astronauta. Leteo je na 4 od šatlovih prvih 13 lansiranja, na tri kao zapovednik. Nakon letenja, postao je direktor Kenedijevog svemirskog centra na Floridi, štaba svih šatlovih operacija, gde je, kako sâm kaže, „mogao da se oseti isti nivo ponosa pred lansiranje i kod direktora lansiranja i kod onog momka sa metlom koji čisti krug.“
Crippen je ostao nepokolebljivi zaljubljenik u šatlove. Na pitanje da li će Amerika zažaliti što penzioniše jednu takvu letilicu bez prave zamene, kao što se nekada odrekla usluga Mesečeve rakete „Saturn V“ pa je sad u raskoraku, Crippen je odgovorio: „Mislim da ćemo o tome još razgovarati.“
[1] Anatolij Jakovljevič Solovjev (1948) bio je u slobodnim šetnjama 16 puta i u kosmosu proveo ukupno 82,4 sata. Lopez-Alegria (1958) je proveo u svemiru 67,6 sati.