Neki znaju a mnogi ne da su i Sovjeti jednom davno imali svoj spejs šatl, koji su nazvali „Буран“. Bio je to kosmički avion za višekratnu upotrebu koji je mogao da nakon obavljenih poslova u orbiti sleti na pistu na Zemlji. U kosmos je mogao da odnese 30 tona tereta, a da na Zemlju vrati oko 20 tona. u letilicu je pored 2-4 člana posade moglo da se ukraca i 6 putnika, a u tovarni prostor su mogli da stanu veliki moduli za svemirsku stanicu dugački 17 metara i prečnika do 4,5 metara.
O „Buranu“ sam napisao nekoliko dugačkih tekstova na ovom sajtu, od kojih neke vrlo detaljno. Cilj mi je bio da pokažem kako se radilo o jednom vanrednom dostignuću sovjetske tehnologije i ljudskih mogućnosti u to vreme. Međutim, kakva je sudbina te letilice? Gde se sada nalazi? U nekom muzeju? Pokazaću vam gde je, ali prvo, kao uvod i podsetnik, da prikažem nekoliko slika iz kratke ali svetle istorije „Burana“.
Nakon što je 15. novembra 1988. prvi i poslednji put poleteo, „Buran“ je nakon sletanja vraćen na lansirni kompleks u Bajkonur na leđima džinovskog aviona tipa Antonov An-225 „Mrija“. Tada niko nije predpostavljao da ova letilica više nikad neće poleteti u kosmos.
Orbiter je poleteo uz pomoć specijalno projektovane Koroljevljeve rakete-nosača „Energija“. Na prvom letu u samoj letilici nije bilo ljudske posade, ali su ipak neki delovi opreme koja bi služila za život posade bili instalirani.
Pripreme za prvi let su završene i čeka se signal za lansirenje rakete „Energija“. U ovoj fazi se samo održava temperatura kriogenog goriva. Sa strane centralnog raketnog bloka vide se busteri, koji su se tretirali kao prvi stepen „Energije“. Planirano je da sledeći let, koji je trebalo da usledi 1993. godine, traje 15-20 dana.
I pored sličnosti na prvi pogled, američki i sovjetski šatlovi imaju mnogo, i to šustinskih, razlika. Recimo, „Buran“ je sletao potpuno automatski, bez učešća pilota; orbiter nije imao glavne raketne motore, već su oni bili smešteni u centralnom bloku rakete „Energija“; raketa je u orbitu mogla da odnese 120 tona, a šatlovi samo 30 tona, itd.
„Buran“ nakon uspešnog sletanja. Tokom leta koji je trajao 206 minuta, letilica je dvaput obišla Zemlju. I pored bočnog vetra od 61,2 km/h, automatski pilot je spustio letilicu samo 3 metra u stranu i oko 10 metara dalje od planirane crte. Nakon nesreće sa šatlom „Columbia“, bilo je govora da bi projekat „Buran“ mogao da se nastavi i upotpuni američku flotu, ali ...
Ekipa inženjera koji su učetvovali u osmišljavanju „Burana“. Da nema one skalamerije pozadi, pitanje je kakve bi bile naše acocijacije.
Konačno, 1993. Sovjeti, pritisnuti većim brigama, nevoljno su odustali od svog šatl programa, a onih nekoliko postojećih probnih letilica doživelo je neverovatne sudbine, o čemu sam već pisao. Jedan (i to onaj koji je leteo u kosmos) stradao je 2002. kada se hangar u Bajkonuru srušio na njega, drugi je prodat jednom muzeju, trećeg su kupili Arapi, itd. Neverovatno je da jedna od letilica koja je u to vreme predstavljala sam vrh ne samo sovjetske već i svetske tehnike danas leži na ledini u Bajkonuru, bez ikakve zaštite ili makar prekrivača, nekog čuvara ... ništa. Pogledaj i sam i uveri se:
Još o Buranu
Buran na ruskom znači "snežna oluja" i ujedno je i ime prvog napravljenog orbitera. Nije sasvim jasno da li je projekat od samog početka nosio taj naziv ili ...
BURAN
Ono što puno ljudi ne zna, to je da su i Rusi (tadašnji Sovjeti) takođe razvijali i izgradili sličnu letilicu, poznatu pod imenom "Буран" ("Mećava").
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
