Uskoro izlazi nova elekronska knjiga Draška Dragovića:
MARINER IV: prve slike Marsa
Pročitajte odlomak iz knjige:
"Koji bi bio najvažniji trenutak u istoriji istraživanja Marsa? Bez sumnje, poseta Nasine sonde 'Mariner IV' u julu 1965. Zahvaljujući ovom malom brodu, čovečanstvo je prvi put moglo da ugleda površinu Crvene planete. No, na opšte razočaranje, 21 fotografija koju je sonda poslala, nisu prikazivale 'zelene ljude' ili kanale ispunjene vodom koje je izgradila egzotična civilizacija.
Pre 55 godina, sonda 'Mariner[1] IV' je postala prva američka letilica u istoriji koja je u radnom stanju stigla do Marsa i tom prilikom, u proletu, napravila 21 crno-belu fotografgiju površine Crvene planete. Bilo je to ogromno tehničko dostignuće – prva američka sonda koja se otisnula u pravcu suprotnom od Sunca – i u isto vreme označila kraj ere hipoteza o sličnosti uslova na Marsu i Zemlji i verovatnoći postojanja visokorazvijene civilizacije na komšijskoj planeti.
Treba da napomenem da nastavak teksta nije lako, informativno štivo, namenjeno čitanju uz kaficu. Cilj mi je bio da pokažem koliko je još tada bilo teško napraviti prve korake u istraživanju solarnog sistema i sa koliko problema su se suočavali inženjeri Nase. Namerno ću da iznosim detalje koji su površnom čitaocu možda nebitni, ali čak i njemu će da pokažu koliko je svako lansiranje komplikovano i zašto neke misije pođu naopako. Često mi se čini da je svako, bukvalno svako uspešno lansiranje prava lutrija i uspeh koji liči na hod po žici, gde jedan pogrešan pokret može da se završi strmoglavom.
IZBOR PUTA
Bitna karakteristika početne faze američkog programa planetarnih istraživanja automatskim sondama ogledala se u nedostatku rakete dovoljne nosivosti, te je NASA bila prisiljena da dostupnim sredstvima rešava samo ograničen krug zadataka.
Zatečena uspesima Sovjeta i ohrabrena pokušajima zemlje u istraživanju Meseca[2], kalifornijska Laboratorija za mlazni pogon (JPL) je u jesen 1960. pripremila idejne projekte za univerzalne planetne sonde 'Mariner A' i 'Mariner B'. Prva, lansirne težine 480 kg, trebao je da prouči Veneru ili Mars proletevši pored njih[3]; druga, teška 570 kg, uključivala bi i lender. Planirano je da se lansiranja obave uz pomoć obećavajuće rakete 'Atlas-Centaur'[4] sa novim dodatnim stepenom na tečni kiseonik i vodonik: u avgustu 1962. – prvu sondu 'Mariner A' poslati na Veneru; u proljeće i jesen 1964. – proizvode tipa 'Mariner B' poslati na Veneru i Mars.
Sonda 'Mariner' tokom priprema za lansiranje. Odmah se primećuje da je tanjir glavne antene neuporedivo manji od savremenih.
U avgustu 1961, postalo je potpuno jasno da nova raketa neće biti spremna za nastup sledeće godine. Nasini direktori su naložili obustavu radova na temu 'Mariner A', a odobrili novi projekat 'Mariner R' za prvo istraživanje Venere pomoću rakete 'Atlas Agena B' koja je bila dostupna. Od paralelnog rada na sondi za Mars moralo je da se odustane zbog nedostatka šuški.
Projekt 'Mariner R' je realizovan ubrzanim tempom korišćenjem rezervnih delova sa lunarnih stanica 'Ranger' i sa otkazanog projekta 'Mariner A'. Prvo lansiranje 22. jula 1962. završilo se neuspehom[5], a pri drugom – 27. avgusta – raketa se izvukla pravim čudom. Tokom leta po trajektoriji ka Veneri, izvršena je jedna 34-minutna korekcija usled koje sonda umalo bila izgubljena. U nekoliko navrata aparat je gubi kontolu položaja, jer 'nije umeo' da pronađe Sunce i Zemlju, ali tehničari su uspevali da se snađu. Uz to, jedan od solarnih panela je doživeo 'šlog' i prestao je da daje struju, ali je sonda već bila dovoljno blizu Suncu da su ostali stvarali dovoljno struje za rad instrumenata. Konačno, posle 110 dana leta, 'Mariner 2' je 14. decembra 1962. stigao do Venere[6] i prvi put u istoriji poslao na Zemlju važne podatke o masi, magnetskom polju i atmosferi te planete.
Sonda 'Mariner 2' je lansirana prvim stepenom rakete 'Atlas' i 'Agenom B' sa mogućnošću restarta kao drugim stepenom.
Za to vreme, projekat 'Marinera B' je i dalje bio aktuelan[7], uz očekivanje da bi mogao da se iskoristi za istraživanje Venere i Marsa tokom 1964-1967. U periodu od oktobra 1961. do aprila 1962. izvršeni su opsežni radovi na idejnom projektu, nakon čega su započete faze detaljnog projektovanja i izrade prototipa. Očekivalo se da uskoro dobiju saglasnost direktorata agencije za sledeće faze – proizvodnju letnog modela, testiranje i lansiranje. Istovremeno je preciziran tačan broj instrumenata na brodu i raspored leta. Dakle, do 1. maja 1962. godine odlučeno je sledeće:
– Ne izvesti eksperimentalno lansiranje sonde 'Mariner B' u oktobru 1963;
– Otkazati slanje dve sonde na Veneru u proleće 1964.; umesto toga, ako je potrebno, ponovite lansiranje letilica tipa 'Mariner R[8]';
– U maju 1964. izvršiti eksperimentalno lansiranje 'marsovske' verzije, nakon čega pripremiti dva 'prava' lansiranja ka Marsu.
[1] Mariner na engl. znači 'moreplovac', 'mornar'. Kad sam bio mali mislio sam da to ima veze sa Marsom, pa me je bunilo kako to lete i na Veneru...
[2] Posle nekoliko sondi 'Pioneer' koje su pokušale da prolete pored Meseca, JPL je, odgovarajući Nasinim željama, započeo radove na sondama 'Ranger' koje bi udarile u Mesec, kao i na onima koje bi meko sletele na površinu, pod imenom 'Surveyor'. Ali najambiciozniji planovi su bili vezani za istraživanje planeta, sa sondama težim od pola tone, koje su dobili ime 'Mariner'. Problem je predstavljao dodatni raketni stepen, koji nisu imali. A onda je vojska otkrila da imaju dva 'bustera' koja bi mogla da ponesu teret ka drugim planetama. Jedan se zvao 'Agena', koji je imao prvi let 1959, i drugi, jači, 'Centaur', koji je imao prvi let 1962. godine.
JPL se odmah bacila na konstruisanje sonde nazvane 'Mariner A' koja bi 'Centaurom' 1962. bila poslata na Veneru. Još ambicioznija sonda, 'Mariner B', poletela bi na Mars 1964. Kasnije se Vazduhoplovstvo predomislilo i nije dalo 'Centaur', već je ponudilo znatno slabiji dodatni stepen, 'Agenu'... tako je nastala istorijska sonda 'Mariner 2'. Samo da kažem da je ova sonda po pitanju instrumenata bila smešna u odnosu na tadašnje sovjetske sonde 'Венера', jer je američka raketa 'Atlas LV-3 Agena B' imala duplo manju nosivost od sovjetske rakete 'Moлния' (8К78).
[3] U to vreme omiljena tehnika proučavanja Meseca i planeta, jer su postojala značajna tehnička ograničenja. Napredak je usledio kada su vojni stručnjaci dozvolili transfer balističke tehnologije sa nuklearnih projektila. Danas je moguće da međuplanetna sonda proleti pored nebeskog tela udaljenog desetinama milijardi km na samo par hiljada km. Najsvežiji primer je 'New Horizons' i Kajperovac UltimaThule: sonda je proletela pored objekta prečnika svega 16 km na udaljenosti ~3500 km. Tada je Ultima bila udaljena preko 6600 mil. km od Sunca.
[4] Nastala od prve američke balističke interkontinentalne rakete SM-65 'Atlas'. Još dok je služila za nošenje bojevih glava, ponela je u projektu 'Mercury' ljude u orbitu. Kasnije su, u kombinaciji sa dodatnim stepenima, sve ove rakete su iskorišćene za lansiranje satelita...
[5] Bio je to 'Mariner 1'. Posle samo 293 sekunde leta naređeno je uništavanje rakete jer je počela opasno da se udaljava od kursa. Naređenje je stiglo samo 6 sekundi pre odvajanja od rakete, nakon čega uništavanje ne bi bilo potrebno. Greška je bila u računaru. Pogledaj ovo. Sonda je koštala za ono vreme fantastičnih $554 miliona.
Amerikanci su žurili da dostignu Sovjete, čija 'Венера 1' je proletela na ~100.000 km pored Venere još u februaru '61. Samo nedelju dana pre toga, Sovjeti su lansirali prvu sondu na Veneru, ali ona zbog kvara nije uspela da napusti Zemljinu orbitu. 'Венера 1' je imala marševski motor kakav nije imao niko na svetu, S1.5400 (11Д33) sa dodatnim sagorevanjem, o kome sam nedavno pisao u textu o 'Бризу-M', kao i prvi tzv. 'ullage' motor.
[6] Ameri tvrde da je njihova sonda proletela tada na 34.773 km od centra Venere i to navode kao svoj prvi istorijski kosmički 'first'. Sovjeti su to isto uradili skoro 2 godine pre njih, ali pošto je veza sa sondom izgubljena, to im se na zapadu ne računa da su prvi proleteli pored jedne planete.
[7] 'Mariner B', konstruisan za istraživanje Marsa i Venere i kosmosa između, takmičio se za financijske i ljudske resurse sa nekoliko drugih kosmičkih naučnih projekata. Lunarne letilice – 'Pioneer', 'Ranger', 'Surveyor' i 'Prospector' – bili su prava atrakcija, dok su 'Mariner' i 'Voyager' sa svojim planetnim ciljevima bili od sekundarnog značaja.
[8] Pod ovim imenom se podrazumevaju misije 'Mariner 1 i 2'. Pošto nisu mogle da budu lansirane uz pomoć rakete sa 'Centaurom' već slabijom 'Agenom', ove sonde su bile znatno pojednostavljene.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
