Astronautika: istorija

 U pripremi je nova elektronska knjiga Draga I. Dragovića: 

40 godina od Programa „Viking“

Bio je to ubedljivo najambiciozniji program za proučavanje Marsa u to vreme u svetu. Nasin program je podrazumevao lansiranje dva identična kosmička aparata – „Viking 1“ i „Viking 2“, koji su imali zadatak da sprovedu istraživanja i sa orbite i sa površine Marsa, a naročito da pokušaju da nađu tragove života u uzorcima tla.

Na preko 100 strana A4 formata, boagto ilustrovana, puna retkih fotografija i drugih ilustracija. Uskoro!

Iz knjige

Problemi sa lokacijom za sletanje

Među brojnim opcijama trebalo se odlučiti između dve finalne pozicije za sletanje u rejonima Cydonia (B1) i Capri (C1), koje su se nalazile na 44,3 odn. 5 stepeni severne širine.

U stručnom timu koji je planirao i vodio misiju vladala je demokratija, pa su sve bitne odluke donošene diskusijom i glasanjem. Inženjerima se lokacija C činila manje pogodnom od B zato što se nalazila na prevelikoj visini, i bila je prevruća i presuva. Zato je 16. jula 1976. dr Harold Masursky, geolog i vođa tima za odabir lokacije, pozvao kolege da mu objasne šta bi konkretno naučili kada bi mogli da spuste lender na bilo koju od razmatranih lokacija. Recimo, lokacija A1, koja je takođe bila u igri, nalazila se u najvećem kompleksu Marsovih kanala i "predstavljala je najbolju lokaciju za traganje za složenim organskim molekulima, budući da je tu očigledno u prošlosti bilo vode i možda velike količine površinskog leda". B1 je bila odabrana jer se nalazila u zoni gde se očekivala visoka koncentracija vodene pare; takođe, na toj geografskoj dužini oba orbitera su mogla zajedno da služe kao releji za prvi lender koji se već nalazio na površini. C2 i C3 su odabrani jer su radarskom timu sa Zemlje (teleskopi Arecibo i Australija) izgledale ravne i sigurne. Još neki vodeći geolozi u timu su preferirali lokaciju B, a centralni argument je bila voda. S druge strane, neki su bili protiv smatrajući da je region B prehladan i da su tamošnje temperature konstantno ispod nule. Sledećeg dana, samo 4 člana grupe su glasala za C, dok je njih 30 želelo da se ide u B.

Glasanje za odabir mesta za sletanje "Vikinga 2".

Nova drama

Orbitnim manevrom 25. avgusta završen je put "Vikinga 2" oko planete. Dva dana kasnije sinhronizovana je tačka periapsisa sa mestom sketanja, koje se nalazilo na 200 km od centra udarnog kratera Mie. Pre poslednjih provera druge letilice, kontrolori misije su prebacili prvi lender u "redukovani režim", omogućavajući time da se koncentrišu na drugu letilicu. U 9 sati ujutro 3. septembra rukovodioci misije su se našli pred konašnom odlukom "go/no-go". Sa izuzetkom jednog od četiri zraka radara za sletanje i žiroskopske stabilizacije koji su pokazivali izvesne anomalije, letilica je radila normalno; svi sistemi su bili "go" za odvajanje i "Viking 2" je bio spreman za sletanje na površinu.

Ali do tog trenutka, kontrolore je čekalo još nekoliko događaja "za infrakt". Potvrda odvajanja stigla je po rasporedu, u 12:39:59 po američkom vremenu. Tri sekunde kasnije stigla je naznaka da orbiter ima problem. 26 sekundi kasnije prekinuto je napajanje žiroskopa, a rezervno je prekinuto u 12:41:19. Bez struje, inerciona referentna jedinica, koja je trebala da održava orbiter pravilno orijentisan u kosmosu, nije više mogla da obavlja zadatak. Kako je letilica skretala s kursa, tako je skretala i glavna komunikaciona antena i gubila kontakt sa Zemljom. Za manje od minut računar orbitera je uočio problem i komandovao rezernoj inercionoj jedinici da preuzme stabilizaciju orbitera.

Dok su ljudi iz mreže Deep Space Networka žurili da obnove kontakt sa "Vikingom 2", lender je putovao ka površini. Da bi pratio njegovo napredovanje, "flight team" je napeto pratio spori dotok inženjerijskih podataka koji je stizao preko male neusmerene antene (LGA). U sali JPL-a, osoblje projekta, novinari i gosti čekali su napeto u tišini bilo kakav znak koji bi im nagovestio da je sve proteklo kako valja.

U 15:58:20 po američkom (6:58 po našem, ili 9:49:05 po lokalnom Marsovom vremenu) 3. septembra 1976, drugi Nasin lender je sretno sleteo. Usledila su čestitanja pomešana sa uzdasima olakšanja, iako kriza još uvek nije bila okončana. Deep Space Network je radio sa timom misije kako bi poslali prave komande ka izgubljenom orbiteru. Čim su fotoćelije senzora uspele ponovo da lociraju referentnu tačku – zvezdu Kanopus – kontrolori su počeli da dobijaju podatke, uključujući i dve fotografije snimljene kamerama lendera čim je robot sleteo na Marsovu površinu.

Šematski prikaz faze sletanja lendera. U trenutku odvajanja orbitera i lendera, lender se kretao brzinom od 4 km/s. Manevar ulaska u orbitu započeo je na visini od oko 300 km. Plan je bio da lender radi makar 90 dana – radio je 1.343 dana! 

Ostale E-knjige Draga Dragovića