|
Kad se popnete na Petrovaradinsku tvrđavu, nakon što prođete kroz gradsku buku i saobraćajni metež Novog Sada, uplivate u drugi svet. Na Tvrđavi sve je mirnije i spokojnije. I vedrije. Tu su restorani, slikarski ateljei, muzeji, tu je i čuveni sat, simbol grada. Ima puno ljudi. Mlade devojke poziraju svojim prijateljima koji ih slikaju telefonima (bože, koliko devojke vole da se slikaju), deca trče i vijaju se, momci se malo prave važni. Duž ograde Tvrđave je dugi niz stolova za kojima posetioci piju kafu ili drugo piće sa pogledom na Dunav i Novi Sad. U sumrak boje dobijaju taman preliv pa izgledaju jače, a reka postaje tamno plava. Zadnjih dana stiže puno fotografija komete C/2020 F3. Kaže Milan Mijič u svom tekstu da je ovo tek četvrta kometa u poslednjih 50 godina koja može da se vidi i golim okom na severnoj polulopti Zemlje. Sve to, i te fotografije i Milanov članak, izmamili su me na Tvrđavu. Nikakvu kometu ja tamo nisam video, ali slike grada su bile lepe. A onda kada sam se spremao da krenem kući neko me pozva i javi se. Bila je to Dajana Posavčić, sjajna devojka koja je svojevremeno htela da ide na Mars (što je posebna priča). Pokazala mi je laserom mesto na kome sam dvogledom zaista video kometu. Kada je mrak postao gušći kometu sam mogao da nazrem i golim okom. Zatim smo slikali. Dajana je vešto vladala svojim Nikonom, a našla je vremena da i meni pomogne. Nisam uspevao da nađem kometu sa velikim zumom pa sam slikao onako, na sreću, šta uhvatim. Ali kad sam došao kući i slike pogledao na monitoru video sam je! Na slici je prilično neupadljiva, ali meni je draga. |
|
Grad, most i krovovi Petrovaradina. Kometa se još ne vidi.
|
