Administrator američke kosmičke agencije Čarls Boulden se obratio Kongresu otvorenim pismom u kome apeluje od Kapitol hila da ne smanjuje finansiranje komercijalnog kosmičkog programa.  

Ovaj veoma neobičan potez Bouldena u složenim relacijama izmedju NASA-e i Kongresa, treba posmatrati u svetlu sve evidentnijeg rizika po SAD da, ukoliko finansiranje komercijalnog programa ne bude adekvatno, nastavi korišćenje ruskih brodova “Sajuz” za prevoz svojih astronauta na relaciji Zemlja-MKS-Zemlja. Posebno sada kada su predsednički izbori na pomolu.

Charles Bolden speaks at STS 135 wheels stop event

Čarls Boulden

Administrator Boulden je zatražio od Kongresa da ne smanjuje predloženi budžet NASA-e za podršku razvoja komercijalnih kosmičkih brodova CTS-100 Starliner (kompanije Boeing) i Dragon V2.0 (SpaceX). U suprotnom, navodi se u pismu Bouldena, SAD će novac svojih poreskih obveznika umesto u američku ekonomiju, nastaviti da sipa u džepove Kremlja.

“Svaki dolar koji mi investiramo Moskvi je dolar koji ne završava u američki biznis”, napisao je Boulden. On je inače bivši astronaut koji je kao komandant spejs šatla upravljao jednom od američko-ruskih misija koje su prethodile programima “Šatl-Mir” i MKS.

Boulden inače od 2009. rukovodi američkom kosmičkom agencijom. Tokom tog vremena trebalo mu je mnogo diplomatije - prvo da ostane na vrhu NASA-e posle smene administracije Bele kuće, a zatim da se bori za svaki dolar sa Kongresom u kome ima mnogo onih koji ne smatraju kosmos primarnom stavkom u američkim finansijama. Takodje, Boulden je trebao da se izbori i sa opozicijom u svom najbližem okruženju iznad svega oko strategija budućeg razvoja američke astronautike.

Posle odluke predsednika Obame da 2011. ugasi program “Spejs šatl”, američki astronauti koriste ruske transportne brodove “Sajuz” za letove prema MKS, kao “spasilačke čamce” i za povratak na Zemlju. Istovremeno sa prizemljenjm šatla, Bela kuća je lansirala inicijativu podrške privatnog biznisa da razvije sopstvene kapacitete u dvema kosmičkim sferama – snabdevanja američkih modula MKS neophodnim materijalima sa nastavak operacija na Kosmičkoj stanici i prevozu astronauta NASA-e (i drugih zapadnih država) do stanice i natrag. Tako su zahvaljujući milijardama dolara američkih poreskih obveznika, privatne kompanije SpaceX (koja učestvuje u oba programa), Orbital ATK (snabdevanja MKS) i Boeing (letovi astronauta) u za kosmičke tehniku relativno kratkom vremenu razvile kapacitete lansiranja i letova u kosmos. Njima je NASA praktično poverila budućnost američkog dela MKS.

Medjutim, ako se za komercijalni program snadbevanja može reći da je počeo da daje vidne rezultate (istina, obe kompanije su imale fijasko tokom poslednjih lansiranja, tako da je ovaj program do daljnjeg stopiran), razvoj program lansiranja astronauta ka MKS je daleko od planiranog grafika. Prema rečima Bouldena, osnovni krivac za ovaj zastoj je Kongres koji je svake godine odobravao daleko manje sume od zahtevanih za ovaj program NASA-e.

“Od 2010, predsednik je dobio oko milijardu dolara manje od sume koju je NASA zahtavala za komercijalni program letova ljudskih posada. Tokom tog perioda, mi smo poslali milijardu dolara u Rusiju”, napisao je Boulden. Ukoliko SAD pod hitno ne završi razvoj privatnih kosmičkih brodova, neće biti drugog izbora nego da nastavi skupo korišćenje ruskih “Sajuza”.

Zanimljivo je da je Boulden naveo cifru od oko milijardu dolara uplaćenih Rusiji za prevoz američkih astronauta. Ovde je taktički izbegao da kaže tačnu cifru jer je u stvari ona daleko veća i, kada se izračuna koliko je američkih astronauta do sada letelo na MKS ruskim “Sajuzima”, jasno je da prevazilazi 3,5 milijarde dolara. Trenutno, cena jednog sedišta u “Sajuzu” po astronautu košta oko 81 milion dolara. Po Bouldenu, poredjenja radi, sedište u kosmičkim brodovima Boeinga i SpaceX će koštati 58 miliona dolara. Naravno, iza ovih cifara stoje činjenice koje Boulden nije naveo – kao na primer da u rusku cenu ulazi kompletna obuka u Zvezdanom gradu, izrada nekoliko skafandera po astronautu, troškovi korišćenja kosmodroma i evakuacije posle ateriranja. I najvažnije da je suma od 58 miliona dolara po sedištu u Starlineru (kosmičkom brodu CST-100 kompanije Boeing) i Dragonu V2.0 firme SpaceX na veoma klimavim nogama. Neki neoficijelni izvori govore o daleko većoj sumi ponajviše zbog porasta cena lansiranja.

Iako je planirano da oba privatna kosmička broda obave prve letove sa posadama od po dva astronauta sredinom 2017. a da u drugoj polovini iste godine započnu misije prema MKS sa četvoročlanim posadama, NASA je nedavno za svaki slučaj uplatila dodatnih 490 miliona dolara “Roskosmosu” za letove šest američkih astronauta ka MKS tokom 2018. Govori se da nije isključeno da se ovaj ugovor, ukoliko bude problema sa privatnim kosmosom, produži i do 2020.

commercial crew 4 astronauts nasaAstronauti koji će leteti u prvim komercijalnim misijama
(gore, u smeru kazaljke) Benken, Bou, Vilijamsova i Harli.

Zbog toga je kao svojevrsni dodatni pritisak na Kongres, Boulden pre nekoliko meseci pompezno obelodanio imena  četvoro astronauta koji se sada uveliko pripremaju za prve misije komercijalnih brodova. To su veterani Roberta Benkena, Erik Bou, Sunita Vilijams i Daglas Harli.

Sve u svemu, otvoreno pismo koje administrator Boulden završava rečima da Kongres treba da stavi tačku na ovakvo poslovanje sa Rusijom, govori o izvesnom stepenu nesigurnosti koji vlada u Beloj kući oko budućeg komercijalnog budžeta NASA-e. Naravno, kako se bliže predsednički izbori, ovakav vid komunikacija treba posmatrati i u svetlu globalne političke situacije.  

Grujica Ivanović
Author: Grujica Ivanović
Menadžer planiranja električnih mreža u australijskoj kompaniji Ergon Energy, magistar elektrotehnike. Napisao je veliki broj članaka iz oblasti istraživanja kosmosa koji su objavljeni u časopisima "Galaksija", "Front", "Duga", "Planeta", "Astronomija", "Astronomski magazin", Spaceflight i “Vasiona”, i u dnevnim listovima "Politika", "Večernje novosti" i "Srpska reč". Takođe, u časopisu Power Transmission and Distribution objavljuje stručne tekstove iz elektrotehnike. Pre odlaska u Australiju radio je u EPS/"Elektrokosmet", dok je na RTV Priština uređivao televizijske emisije “Horizonti nauke” i “Ekološki krug”. Autor je dve knjige iz kosmonautike: "Kosmički vremeplov" (1997, BIGZ, Beograd) o prvim programima čovekovog leta u kosmos i "Salyut: The First Space Station - Triumph and Tragedy" (2008, Springer-Praxis, London-New York) o tragediji posade prve orbitalne stanice "Saljut". Jedan je od inicijatora projekta prvog srpskog veštačkog satelita "Tesla-1". Član je Britanskog interplanetarnog društva i Instituta inženjera Australije.

Zadnji tekstovi:


Komentari  

Rapaic Rajko
0 #1 Rapaic Rajko 24-09-2015 12:36
Ima jedna stvar u vezi kosmickih letova (sa i bez posade) koja me iritira: nikako da neko pocne da razmislja na VELIKO.
Pojasnjenje: ne znam (i ne zanima me) koliko bi kostala izgradnja u orbiti pravog kosmoplova, sa pogonom koji je danas sasvim ostvariv: nuklearni reaktor kao generator struje + jonski pogon. Ubedjen sam da bi pogon od 50-100 KW bio sasvim upotrebljiv, bar sto se tice unutrasnjeg Suncevog sistema (da kazemo do Jupitera).
Novca ima, ali za sve drugo: ratovi, oruzje, osvajanja... bah.

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži