Svi znaju da je Indija druga zemlja po broju stanovnika i svetski lider u kriketu i hokeju na travi. Malo njih zna da imaju desetu ekonomiju na svetu i treću armiju po veličini, za koju svake godine izdvaja milijarde dolara – samo 9 zemalja na svetu po tome je ispred njih. U sklopu tih napora nalazi se i indijski kosmički program.
Njihova kosmička agencija se zove ISRO - Indian Space Research Organisation, i jedna je od najvećih na svetu. Indija se izborila za kolonijalnu nezavisnost od Britanije 1947, a nepunih 20 godina kasnije već su osnovali agenciju za kosmičke tehnologije.
Prvi veštački satelit zemlje, “Aryabhata”, lansirali su Sovjeti 1975. godine, a 1980. poslat je u kosmos prvi satelit domaćom raketom “SLV-3”. Vremenom su sopstvenim snagama (i uz obilatu pomoć Rusije) lansirali sopstveni orbitni navigacioni sistem, a ono što je šokiralo čitav svet bila je njihova misija na Mesec 2008. godine. Danas više nikog ne iznenađuju izjave njihovih čelnika da Indija planira sletanje svojih sondi i rovera na Mesec i Mars, slanje ljudi u orbitu i na druge planete, itd.
Povod za ovo moje pisanije jeste nedavni uspešni ulazak indijskog orbitera u Marsovu orbitu. Na taj način, Indija je ušla u istoriju kao prva zemlja koja je to pošlo za rukom iz prvog puta, a i kao prva azijska zemlja koja je uopšte dospela do Crvene planete[1].
Iz istorije znamo da su misije na Mars retko kad bile uspešne[2]. Pre indijskog “Mangalyaana“ (sanskrit – Marsov brod), samo su SAD, SSSR i Evropa uspeli da uđu u orbitu Marsa. Indija je pre pola meseca postala član tog elitnog kluba.
Ono što indijsku misiju čini vrlo zapaženom jeste mal’tene spartanska cena njene realizacije. Sa cenom od samo \(72 miliona, to je najjeftinija međuplanetna misija ikad pokrenuta[3]. Recimo, tekuća američka satelitska misija na Mars, “MAVEN”, koja je stigla u Marsovu orbitu 2 dana pre “Mangalyaana”, košta Nasu paklenih \)671 milion[4].
Američki eksperti se brane da je enormna razlika u cenama između “Mangalyaana“ i „MAVEN-a“ (Mars Atmosphere and Volatile EvolutioN) posledica jednostavnije konstrukcije indijskog broda. „Njihov brod je mali,“ rekao je o indijskoj misiji Endrew Coates, budući glavni naučnik na evropskom marsovom roveru 2018. godine. „Njegov teret iznosi svega 15-ak kg. Uporedite to sa složenom opremom na 'MAVEN-u' i shvatićete otkud razlika u ceni,“ izjavio je ovaj naučnik za BBC[5].
Možda jeste manji i jednostavniji od “MAVEN-a”, ali “Mangalyaan” će ipak dati svoj doprinos razumevanja Crvene planete. On je naoružan instrumentima za registrovanje metana, ključnog traga u potrazi za životom na Marsu.
Indijski koraci u kosmosu imali su skroman početak. Sredinom 1962, Tumba, zaseok u blizini grada Tiruvanantapuram na jugu, odabran je za lokaciju prve lansirne rampe, Thumba Equatorial Rocket Launching Station (TERLS) (kasnije preimenovan u Vikram Sarabhai Space Center). Mala lokalna crkva je poslužila kao TERLS-ova radionica, a obližnja sveštenikova kuća kao prva kancelarija. Delovi raketa i opreme često su bili transportovani biciklima. Samo godinu dana posle osnivanja, TERLS je lansirao prvu raketu, „Nike-Apache“ američke proizvodnje. Već 1969, u Bangaloru osnovana je državna kosmička agencija ISRO.
ISRO je ispoljio veliku veru u sebe. Indija se nalazi u maloj grupi nacija koje sprovode deep-space misije, i na prvoj od njih, sprovedenoj 2008, njihov brod “Chandrayaan-1”[6] ušao je u Mesečevu orbitu. Ubrzo je stigla senzacionalna vest da su na Mesecu otkriveni tragovi vode. Pored navedenog, Indusi takođe poseduju IRS, najveću civilnu satelitsku mrežu na svetu, sa 12 satelita domaće proizvodnje. Oni su takođe u malom broju povlašćenih zemalja koje pružaju komercijalnu uslugu lansiranja satelita – do danas su u orbitu postavili 67 satelita, uključujući i 40 inostranih iz 19 zemalja sveta.
Ulazak “Mangalyaana” u Marsovu orbitu predstavlja poslednji dragulj u ISRO-voj kruni.
Indijski kontrolni centar u Bangaloru, koji podržava Indijska deep-space mreža IDSN u Byalalu.
Ali nisu svi impresionirani ISRO-vim dostignućima kao ni rastućim indijskim vanzemaljskim ambicijama. Posebno je kritikovana njihova misija na Mesec i Mars kao traćenje resursa, koji su mogla da budu iskorišćena u rešavanju problema siromaštva, zdravstva, gladnih ili ostlih ugroženih u zemlji. “Izgleda da je kosmos deo iluzije indijske elite u potrazi za statusom supersile,” mišljenja je ekonomistkinja Jean Dreze.
“Radi se o kritici neobaveštenih,” odgovara Ajey Lele, naučnik sa njudelhijskog Instituta za Odbrambene studije i analizu i autor knjige “Mission Mars: India’s Quest for the Red Planet“. „Korist bilo kakve kosmičke aktivnosti ne treba posmatrati izolovano od ostalih tekućih procesa,“ izjavio je ovaj naučnik nedavno u jednom intervjuu.
Za razliku od programa drugih nacija koje su aktivne u kosmosu, koji su uglavnom pokrića za militantne ciljeve, indijski kosmički program ima korene u razvojnim ciljevima, izjavio je Lele. I stvarno, ISRO-vi sateliti su odigrali značajnu ulogu u menjanju života običnih Indusa, dajući značajan doprinos na poljima opismenjavanja odraslih i obrazovanja dopisnim putem, predviđanju vremenskih prilika i prirodnih nesreća, kao i telemedicine.
Navodeći primere koji bi ilustrovali na koji način ISRO pozitivno utiče na život prosečnog Indusa, ovaj naučnik je podsetio kako su za vreme ciklona Phailin koji je pogodio indijsku istočnu obalu 2013. ISRO-vi sateliti pružali vitalne informacije kada će i gde intenzitet cikloma biti najveći. “Fascinantno je da je vlada tada uspela da na vreme evakuiše preko milion ljudi,” izjavio je on, podvlačeći da je 1999. ciklon slične snage odneo preko 10.000 života a ovaj prošlogodišnji samo sedam.
ISRO-vi rezultati u spoljnjem kosmosu došli su uglavnom nošeni sopstvenim snagama. Nakon nuklearnih testova 1974. i 1998, nekoliko indijskih naučno-istraživačkih institucija, uključujući i ISRO, podpali su pod široke sankcije “međunarodne zajednice”[7]. One su usporile mnoge ISRO-ve projekte i ambicije, posebno one koji su se oslanjalo na zapadnu tehnologiju. To se odrazilo, recimo, na pristup kriogenoj tehnologiji za razvoj raketnih motora, što je bolno uticalo na projekat novih raketa GSLV(Geosynchronous Satellite Launch Vehicle).
Međutim, izgleda da je gledano na duže staze tvrd stav Zapada imao bumerang-efekat, jer je naterao ISRO-ve naučnike da se nose sa kosmičkim tehnologijama na sopstveni način. “To je prinudilo naše naučnike da se usredsrede na raspoložive resurse i priviknu na skromne budžete,” otkrio je naučnik ISRO-a. Taj kapacitet za inovacije uz mali budžet pomogao je ISRO-u u smanjivanju troškova mnogih projekata i programa.
Objašnjavajući kako je ISRO uspeo da smanji izdatke za “Mangalyaan“[8], Lele je istakao da je indijska kosmička agencija „razvila veštine i infrastrukturu za svoju lunarnu misiju i sve to iskoristila i za misiju za Mars.“ Kao rezultat, ISRO je uštedela na zahtevnim fazama istraživanja i razvoja, kao i na razvoju i testiranju prototipa.
Ali najvažnije je, kako je uočio Lele, da je čitava ISRO-va tehnologija potpuno domaća. Za razliku od Nase, koja svaki projekat rasparčava na kompanije poput “Lockheed Martina” ili “Boeinga” radi daljeg razvoja, ISRO je sve to uradio u “svojoj kući”. Time su znatno smanjeni troškovi.
A naravno, i svi ostali troškovi su niži u Indiji, poentirao je Lele. ISRO naučnici su plaćeni skromnije nego njihove kolege u Nasi i ostalim kosmičkim agencijama. Njihovi naučnici primaju “standardne državne plate”.
I pored brojnih kosmičkih odiseja, ISRO uredno plaća porez svojoj državi. Njihov servis lansiranja satelita posebno je isplativ. U 2012-13, ISRO-va komercijalna grana, “Antrix Corporation”, platila je porez od \(216 miliona. u 2014-15 očekuje se rast od najmanje 15 procenata.
Ali iako ISRO-va pouzdanost i mali tročkovi kosmičke proizvodnje privlače mnoge kupce, Indija se ipak ne nalazi među glavnim igračima na globalnom kosmičkom tržištu.
Lele za to vidi dva glavna razloga. Prvi je da Indija poseduje samo jednu lokaciju za lansiranje satelita, sa samo dve operativne lansirne rampe, što broj lansiranja ograničava na između dva i četiri svake godine. Još važnije je da Indija nije do sada uspela da svoju raketu GSLV pretvori u potpuno operativan sistem.
Danas Indija isključivo zavisi od rakete Polar Satellite Launch Vehicle (PSLV), koja se pokazala kao idealan “radni konj” za lansiranja na nisku orbitu (LEO) satelita sa manjim korisnim teretom, obično lakšim od jedne tone, koji se koriste za daljinsko osmatranje (špijunske zadatke), eksperimentalne i navigacione zadatke. Međutim, svetsko tržište lansiranja satelita polako se pomera ka težinama korisnog tereta od 3 do 7 tona[9] smeštenog na geostacionarnu orbitu radi telekomunikacija, televizijskog emitovanja i servisa vremenske prognoze.
ISRO će morati da ojača svoju sposobnost da nosi teže satelite na geostacionarnu orbitu ako želi da postane ozbiljan igrač u multi-milijarderskom globalnom biznisu lansiranja satelita, u kome trenutno dominiraju evropske i kineske kompanije.
Značajan korak na ovom polju učinjen je u januaru ove godine, kada je uspešno lansiran satelit “GSAT-14” težak skoro 2 tone raketom “GSLV D5” pokretanom domaćim kriogenim motorima. Prethodni pokušaji lansiranja završeni su neuspešno.
Dovršavanje rakete “GSLV” obezbediće Indiji veći udeo u globalnom biznisu za koji se očekuje da će do 2020. odneti oko 1.000 satelita na nisku i na geosinhronu orbitu. Posle ulaska u mali klub zemalja koje mogu da proizvedu kriogene motore, ISRO je eliminisao potrebu plaćanja visokih cena drugim agencijama da bi lansirali svoje teže satelite.
Zbog nedostatka odgovarajuće snage raketa, Indija je bila limitirana u prvim misijama na Mesec i Mars pa je i teret bio manji. Sa “GSLV” Indija će imati više prostora u planiranju misija u spoljnjem kosmosu.
Danas je ISRO-vo tržište otvoreno uglavnom ka klijentima u Evropi i Kanadi. Čini se kao da su njihovi najbliži susedi potpuno zapostavljeni. Šri Lanka i Pakistan, naprimer, okrenuti su ka Kini kada su u pitanju njihove satelitske potrebe, dok afganistanske satelite lansiraju Evropljani[10]. Indija bi mogla da proširi svoje tržište nudeći svoj satelitski servis zemljama Azije, Afrike i Južne Amerike.
Povodom poslednjeg lansiranja na Mars, indijski predsednik vlade Narendra Modi je pozvao ISRO da proizvede jedan satelit koji će biti poklonjen komšijama u okviru Južnoazijske regionalne saradnje (SAARC). Očekuje se da bi SEERC satelit trebalo da unapredi i produbi regionalnu saradnju.
Ako čitav ovaj tekst shvatimo kao uvod, onda bih mogao samo ukratko da nešto kažem o inkriminisanoj Marsovoj misiji “Mangalyaan”.
Orbiter veličine uličnog frižidera za sladoled lansiran je raketom „PSLV” pre tačno godinu dana sa rampe Satish DhawanFLP u državi Andra Pradeš. Posle punih mesec dana provedenih u Zemljinoj LEO orbiti, sonda se 30. novembra 2013. otisnula na trajektoriju ka Marsu. Posle 298 dana putovanja aparat je 24. septembra 2014. konačno ušao u orbitu.
Sastavljanje rakete-nosača “PSLV-XL”, sa oznakom “C25”, započeto je početkom avgusta 2013, a posle manje od dva meseca u centat Sriharikote stigao je kosmički brod i odmah se pristupilo njegovom spajanju sa raketom. Satelit je u rekordnom roku, za manje od 15 meseci, bio razvijen i proizveden u ISRO-ovom Satelitskom centru u Bangaloru.
Na lansiranju, indijski Marsov orbiter je bio težak 1.380 kg, od čega je 852 kg predstavljalo gorivo. Električnu struju za 5 naučnih instrumenata i održavanje podsistema daju tri solarna panela od po 1,8×1,4 m i ukupne površine 7,56 m2, koji na Marsovoj orbiti generišu 860 vati. Komunikacija se održava preko dva predajnika snage 230 vati. U tu vrhu koriste se mreža antena, koja uključuje glavnu usmerenu (HGA), pomoćnu poluusmerenu (MGA) i neusmerenu antenu (LGA). HGA koristi tanjir prečnika 2,2 m za prenos S-talasa.
Aparat je 22. septembra uspešno testirao motor paleći ga na ~66 minuta, oko 41 sat pre stvarnog ulaska u orbitu. Konačno, 24. septembra “Mangalyaan“ je ušao u jako eliptičnu orbitu oko Marsa, samo dva dana posle Nasinog droda “MAVEN”. Dimenzije orbite su 422×76.993 km, a period par minuta manji od 73 sata. Posle manevra ulaska u orbitu, orbiteru je ostalo oko 40 kg goriva, a smatra se da bi za planiranu 6-mesečnu misiju bilo neophodno oko 20 kg.
[1] To je jako bitno, jer se u tom regionu biju teške bitke za primat u kosmosu između Kine i Indije.
[2] Statistički, uspelo je samo 51% misija – od 55 smatra se uspešnim samo 26.
[3] Prema podatku iz 2008, cena slanja kilograma sa Zemlje na Mars iznosila je \)309.000.
Da stvar bude zanimljivija, sâm orbiter košta svega \(25 mil. dok je ostalo potrošeno za zemaljske stanice za praćenje i opremu.
[4] Nasin prošlogodišnji budžet je bio \)17,7 milijardi, dok je indijski iznosio samo \(1,1 milijardu. Mnogi analitičari veruju da bi Indija mogla značajno da učestvuje u svetskom kosmičkom biznisu vrednom ove godine \)304 milijarde, prestižući Kinu, Japan i Rusiju u jeftinim tehnologijama.
[5]„MAVEN“ je na lansiranju imao težinu od 2.454 kg, a nosio je oko 65 kg naučne opreme.
[6] Na ovom brodu su bili i bugarski nučni instrumenti (!) a brod, iako na lansiranju težak 1.380 kg (u Mesečevoj orbiti 675 kg), koštao je samo $63 miliona. misija je trajala 10 meseci.
[7] I pored svih napora da pronađem šta TAČNO znači ova novo-reč, nisam uspeo. Jedino i uvek se iza ove floskule kriju interesi vlade SAD a ostali ... nikad ne piše ko su i koliko ih je.
[8] Premijer Indije N. Modi je izjavio u intervjuu da je holivudski film „Gravity“ skuplji od indijske misije na Mars!
[9] Kina već planira satelite od 8 tona, što će predstavljati prave džinove za današnje standarde.
[10] Još jedan dokaz da gosp. Lele nije pomenuo da Indija ne učestvuje adekvatno u podeli kolača vezanog za lansiranje satelita zato što velike kosmičke sile politički LOBIRAJU i da zato učestvuju i tamo gde ne bi niko očekivao. Kakve veze ma Afganistan i Evropa, ako ne isključivo globalno političko-ekonomski? U ovom textu niko nije pomenuo da se vojno i kosmički Indija jako oslanja na Rusiju, a to NIKOM u regionu ne odgovara.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
