Trinaestog maja 2014. imao sam čast i zadovoljstvo da prisustvujem prezentaciji Vilijema Barbera (William Barber), inženjera koji je učestvovao u projektovanju mesečevog modula (LM) kosmičkog broda “Apolo”. Pomoću LM-a su se u periodu 1969-1972. prvih dvanaest ljudi spustili na Mesec.

Od kada se bavim astronautikom, prema mesečevom modulu programa “Apolo” gajim posebna osećanja. Ne samo zbog toga što je ova fascinantna mašina omogućila da se prvi ljudi spuste na Mesec, nego da što je LM u stvari bio i ostao jedini pravi kosmički brod, koji je svoju kompletnu misiju obavljao isključivo u kosmosu. Za razliku od ostalih kosmičkih brodova, ništa se od LM-a nije vraćalo na Zemlju zbog toga što je njegova konstrukcija bila takva da je mogao jedino da funkcioniše u kosmosu. U atmosferi raspao bi se pri najmanjem udaru vetra. Kao takav, LM nikada u stvari nije ispitan na Zemlji. On je mogao biti testiran samo gore, u kosmosu, u vakuumu, tako da je svaki njegov let bio svojevrstan eksperiment. Zbog svega toga prema inženjerima kompanije Grumman koji su projektovali LM takodje gajim posebno poštovanje.

Dok sam vozio prema zgradi gde je prezentacija trebala da bude, videvši sjajni Mesec na istoku, rekao sam svom desetogodišnjem sinu Dušanu: “Sine, možeš li da zamisliš da sada idemo da vidimo čoveka koji je napravio kosmički brod koji se nalazi tamo, gore na Mesecu. Da vidimo čoveka koji je učestvovao u stvaranu istorije”.

Upravo tako. Bil Barber je jedan od stotine hiljada neznanih ljudi koji su učestvovali u programu “Apolo” koji je obeležio istoriju čovečanstva. O njima se gotovo ništa nezna, oni jedan za drugim polako i tiho napuštaju životnu scenu, a svaki od njih je na ovaj ili onaj način doprineo ostvarenju istorijskog sna – spuštanju prvih ljudi na Mesec. Pored toga što je bio član tima koji je projektovao LM, Barber je, što je za našu priču još interesantnije, bio nastavnik svih astronuata koji su leteli prema Mesecu!

Bil Barber je rodom sa Long Ajlenda, Nju Jork. Kao vazduhoplovni inženjer radio je pri vojsci do 1964. kada je ugledavši oglas u novinama da kompanija Grumman Aerospace Corp konkurisao za posao o kome nije znao apsolutno ništa. “Intervjuisalo me je nekoliko inženjera Grummana”, priseća se Barber, govoreći pred prepunom salom. “Šta me sve nisu pitali, ali ništa nisu govorili o poslu za koji sam konkurisao. Konačno, kada je intervjuu već poodmakao, jedan od njih na moje direktno pitanje, je odgovorio da je Grumman dobio kontrakt NASA-e za projektovanje i razvoj modula kojim će se prvi ljudi spustiti na Mesec. Sećam se da sam prebledeo i jedva izgovorio: ‘ Ali ja neznam ništa o tome’. – ‘Dobra stvar je da niko nezna ništa o tome’ – odgovorio je jedan od članova komisije.- ‘A hoću li ja sam to da radim’ -bojažljivo sam upitao’. –‘Naravno, ne’ – odgovorili su, bićeš u timu od 18 inženjera.’

Tako je Barber prešao u Grumman gde je tokom sledećih deset godina proveo, kako je rekao deset najlepših godina njegovog života. Barber je bio u timu koji je radio na projektovanju sistema za upravljanje i navigaciju LM-a, jednog od ključnih sistema za uspeh misije. Kako je projektovanje napredovalo, iz NASA-e su zatražili da Grumman odabere nekog od inženjera-projektanta koji će držati predavanja astronautima programa “Apolo”. On treba astronautima da objasni kako funkcioniše LM, da govori o njegovim sistemima, uredjajima, o teoriji uporavljanja, navigacije, orijentacije, spuštanju na Mesec, poletanju sa Meseca, susretu i spajanju sa komandnim brodom. Astronauti su insistirali da im učitelj bude inženjer koji učestvuje u projekotvanju LM-a, tako da su u Grummanu predložili Barberu da se ‘dobrovoljno’, kako je rekao, prihvati i ovog posla. Pored astronauta, Barber je trebao takodje da drži lekcije i inženjerima NASA-e, a kasnije i novinarima koji su izveštavali iz Hjustona o razvoju programa “Apolo”.

Tako je Barber počeo da drži časove praktično svim astronautima koji su učestvovali u programu “Apolo”. Medju njima su takodje bila tri astronauta programa “Merkjuri” – Grisom, Šepard i Kuper. Grisom, koji je od početka važio za kandidata broj jedan za prvo spuštanje na Mesec, je poginuo januara 1967. na Kejp Kenediju, u požaru u kabini broda na vrhu rakete-nosača, za vreme obuke lansiranja. Šepard je, preko reda, zahvaljujući jakim vezama sa svojim nadredjenim, šefom astronauta Slejtonom (i on je bio član grupe astronauta “Merkjuri”), imenovan za komandanta misije “Apolo-14” (prvobitno za komandanta “Apola-13”, ali je ta odluka promenjena). Treći iz slavne grupe prvih američkih astronauta Kuper, zbog intriga koje su odvele Šeparda na Mesec, nije leteo na “Apolo”, iako je bio dubler komandanta misije “Apolo-10”.

Lekcije su trajale oko dve godine za svaku od posada “Apolo”. One su se rotirale svake nedelje. Barber je držao lekcije grupi od po devet astronauta. U prvom redu su sedela tri astronauta osnovne posade. Iza njih, u drugom redu su bila tri astronuata rezervne posade, a iza u poslednjem redu tri takozvana “prizemljena astronauta”, članovi treće posade, poznate pod oficijelnim imenom posada podrške, koja je tokom obuke pomagala članovima osnovne i rezervne ekipe.

Barber

“Slušali su pažljivo, bili gotovo nečujni. Sve vreme su nešto pisali u svojim sveskama. Medjutim, niko me ništa nije pitao! Baš me je to začudilo. Pitam ih na kraju svake lekcije, imate li nešto da me pitate, da li ima nešto što vam nije najjasnije, a oni svi ćute. Pomislio sam, ‘baš sam dobar nastavnik. Tako sam im dobro sve objasnio da oni nemaju ništa da me pitaju’. Medjutim, kada sam otišao u svoju kancelariju, jedan od astronauta je došao i zamolio me da za njega odvojim malo vremena, da mu dodatno objasnim neke stvari. I onda je otvorio svoju svesku, a tamo desetine pitanja. Pitanje do pitanja! A kada je on otišo, na vrata je zakucao drugi, za njim treći, četrvrti … Očigledno, nisu želeli pred kolegama da postave pitanja? NASA im je kupila male mlazne avione koje su koristili takodje i za pripreme, tako da su pojedini astronauti znali da, kada sam bio u Grummanu u Nju Jorku, samo okrenu telefon i najave se da dolaze, tj. dolete na dodatne lekcije.”

Tokom svoje vrlo emotivne prezentacije, Barber je često govoreći o astronautima, koristio izraz “My boys” – “Moji momci”. Njegova sećanja su pratili sljadovi sa slikama astronuata, raktea, kosmičkih brodova, delova LM-a, še,a leta na Mesec. Kada je na slajdu bila slika Armstronga, Kolinsa i Oldrina, zastao je i izvesno vreme sa toplinom gledao u prve osvajače Meseca. Na jednom slajdu videli su se Armstrong i Oldrin sa slušalicama na ušima, u simulatoru LM-a. “Znate li ko je na na drugoj strani veze” – pitao je – pa prstom pokazao na sebe. A onda je ispričao detalj koji, koliko znam, nije bio tačan.

“Do samo mesec dana pre lansiranja ‘Apola-11’ u svim procedurama je pisalo da je pilot LM-a, znači Oldrin, taj koji treba prvi da izadje na Mesec. A onda, jednog jutra kada su astronauti trebali da započnu novu seriju priprema u simulatoru LM-a, video sam da je Oldrin bio neraspoložen, pokunjio se. ‘Šta je bilo?’ pitao sam ga. ‘Armstrong je rekao, ja sam komandant, ja želim da budem prvi na Mesecu’, odgovorio je. Oldrin je baš izgledao pogodjen.”

Armstrong

Naravno moguće je da se ovaj dogadjaj desio upravo ovako kako ga je Barber i opisao. Medjutim, dva člana tima koji je doneo odluku o tome ko će biti prvi čovek na Mesecu govore nešto drugo. Šef astronauta Slejton i direktor Kontrole leta Kraft su u svojim autobiografijama napisali da su oni, skupa sa direktorom Kosmičkog centra u Hjustonu Gilrutom i direktorom programa “Apolo” Louom, doneli odluku da Armstrong treba da bude prvi čovek na Mesecu. To su objasnili time što je Armstrong komandant misije. Takodje, ima duži astronautski staž (pripada drugoj grupi astronauta iz 1962, dok je Oldrin član treše grupe astronauta iz 1963.).

Od astronauta, posebno je medjutim spomenuo Šeparda, kao ‘sjajnom tipu’, dok je priznao da je njegov favorit medju astronautima bio Konrad, komandant “Apola-12”. Rekao je da je bio najveći šaljivčina, lafčina, uvek nasmejan, spreman da pomogne drugom. Seća se kako je on skupa sa nekoliko drugih astronaut (spomenuo je Kupera i Skota) ludo vozio besne automobile oko velikog hangara na Kejp Kenediju, gde su se sklapale rakete “Saturn V”. ”Konrad je bio zaljubljen u motore”, rekao je Barber, “jednom me je povezao na svom motoru. Vozio je kao lud. Neznam kako sam preživeo tu vožnju”. Gotovo 40 godina kasnije, tragičnom igrom sudbine, Konrad je poginuo posle pada sa motora.

Postojala su tri simulatora LM-a za obuku astronauta, u Hjustonu, Grummanu i na Kejp Kenediju. Inženjeri Grummana, medju kojima je bio i Barber su za treninge napravili poseban program, kojim su simulirali veliki broj različitih situacija. “Koliko su samo puta tresnuli u Mesec”, kaže Barber, “igrali smo se malo sa njima. Namerno im nismo govorili šta ih čeka, ulazili su LM kao da idu pred streljački stroj. Naravno, kako je vreme prolazilo, oni su se izveštili, takodje znali su šta sve može da krene naopako, pa su se svojski trudili da sve operacije spuštanja prouče i istreniraju do tančina.” Na LM-u su postojala dva trouglasta prozora ispred komandanta i pilota, kroz koji su astronauti mogli da vide površinu Meseca. Pored toga, na plafonu, iznad njihovih glava je bio i jedan manji okrugli prozor koji je služio za spajanje sa komandnim brodom. Za vreme treninga, kroz te prozore astronauti su imali veoma verne vizuelne predstave površine Meseca napravljene pomoću snimaka automatskih letelica i onih koji su snimili astronauti “Apola-8” i “Apola-10”. Koliko je prikaz površine Meseca bio veran govori sledeća šaljiva priča Barbera. “Pre jednog od lansiranja ‘Apola’ prema Mesecu, odveo sam suprugu do simulatora LM-a da joj pokažem kako će se astronauti spustiti na Mesec. Da je malo preplašim simulirao sam kvar, tako da je LM počeo da ‘pada’ velikom brzinom. Kroz prozore smo gledali kako nam se površina Meseca izbrazdana kraterima i kamenjem naglo približava. Sve je bilo tako verno da je moja supruga počela da vrišti, da me moli da zaustavim tu mašinu, i kada je nekako izletela iz nje toliko je bila ljuta na mene da mi nekoliko dana nije reč progovorila”.      

Modul

O danu kada su se prvi ljudi spustili na Mesec, Barber je govorio uz poseban osvrt na problem koji je iskrsnuo za vreme spuštanja LM-a sa orbite prema površini Meseca. Barber je bio u Centru kontrole misije u Hjustonu, pored njega je bio kako je rekao “softveraš“ NASA-e. Signal koji se odjedanput pojavio na njihovim ekranima – bio je to broj 547 – je sve iznenadio. ‘Ja sam pratio podatke sa LM-a i sve je bilo u redu. A onda se pojavio taj broj o kome ništa nisam znao. Pa kako to, pomislio sam, ja sam razvio sistem za upravljanje, a taj sistem javlja da ima nekakav problem koji nosi oanaku 547 a ja o tome neznam ama baš ništa. Ako ja neznam šta je to, onda to mora da nije važno. Direktor leta se okreće prema “softverašu” koji zna praktično sve o programu brodskog kompjutera LM-a. I on sleže ramenima. Kako niko u Centru nije znao šta je pitanju, procenili smo da problem nije ‘problematičan’, astronautima naložili da isključe signal i nastave spuštanje. Kasnije smo razjasnili šta je bilo. Od trenutka odvajanja LM-a od komandnog modula, njegova antena za susret za komandnim brodom je neprekidno ‘hvatala’ komandni brod gore, na orbiti oko Meseca, da ga, kako se to kaže stalno drži na oku. Ako nešto krene naopako brod je sve vreme u njenom vidnom polju tako da spuštanje može da bude prekinuto i LM se vrati natrag na orbitu i odmah spoji sa komandnim brodom. Medjutim, problem je bio što je sa antena sve vreme u kompjuter LM-a stizala masa podataka o položaju komandnog modula. Na osnovu tih podataka kompjuter bi, ako zatreba vrlo brzo proračunao sve neophodne parametre za brzo spajanje LM-a sa komandnim brodom ako spuštanje bude prekinuto. A kompjuteri tog vremena nisu imali takve memorijske kartice kao sada. Vaši iPhonovi imaju veći kapacitet od svih kompjuetra NASA-e tog vremena zajedno. Kompjuter LM-a je jednostavno rečeno bio preopterećen, nije više mogao da prima podatke sa antene. Kada je ta komanda isključena, spuštanje je nastavljeno bez problema. U stvari, ne baš bez problema. Naime, Armstrong je video da je planirano mesto za sletanje, ispod LM-a bilo prepuno velikog kamenja. Odlučio je da izbegne to mesto, nastavio je da leti, dok mu je Oldrin govorio koliko još ima goriva. I kada je ostalo goriva još samo za deset sekundi, Armstrong je spustio LM na površinu Meseca.      

Barber je sa velikim ponosom takodje govorio o tome kako je njegov LM nazvan Aguaris spasio živote astronauta misije “Apolo-13” aprila 1970, kada je ekspolodirao jedan od rezerovara na komandnom modulu, za vreme leta prema Mesecu. Tada su astronauti Lavel, Svajgert i Hejz upotrebili LM kao “čamac za spašavanje”. “Mi nikada nismo razmišljali o tome da će naš LM biti korišćen za spašavanje astronaut. Toga nije bilo niti u ugovoru sa NASA-om, gde su definisani osnovni zadaci i karakteristike LM-a, toga nije bilo u našim projektnim papirima. Ali eto, ispostavilo se da osim što se koristio za spuštanje ljudi na Mesec, naš LM je upotrebljen da spasi živote tri astronaut kada su praktično ostali bez komandnog modula. Sećam se kada sup o srećnom završetku misije astronauti došli kod na u Grumman. Doček je bio na pisti našeg aerodrome, gde se okupilo gotovo 30000 ljudi, kojilo ke tada radilo u kompaniji. Na moje veliko iznenadjenje, videvši me u prvom redu, astronaut Hejz je strčao sa bine i tako snažno zagrlio. Priznajem, osećao sam se važno, eto upravo je mene medju 30000 ljudi koji su učestovali u gradnji LM-a astronaut Hejz čiji je život naš LM spasao zagrlio”.    

Prezentacija Barbera je trajala dva časa. Vreme je proteklo velikom brzinom. Na kraju usledilo je mnogo pitanja. Ja sam ga pitao da li je tačno da je debljina zida LM-a bila tako mala da su astronauti mogli da probuše zid olovkom. Odgovorio je potvrdno. “U projektovanju kosmičkih brodova masa je element oko koga se sve okreće”. Na pitanje o tome kako su procenjivali rizik, Barber je odgovorio: “Za svaki element LM-a mi u Grumman-u i inženjeri NASA-e smo sastavili formulu njegovog funkcionisanja. U toj formuli su bili parametri koji su pored rada elementa definisali takodje i stepen rizika njegovog otkazivanja. Onda smo lepo seli sa ljudima iz NASA-e i uporedili naše formule. Tamo gde se sve poklapalo, nismo duplirali element. A tamo gde je bilo nepodudaranja, gde je bilo razlike u njihovom i našem matematičkom procenjivanju ponašanja individualnog elementa LM-a tu smo imali duplicate. Tako samo, na primer duplirali pojedine sisteme za dovod goriva u motore LM-a, medjutim same motore nismo duplirali. Bio je to neverovatan rizik koji je za ove savremene projekte nepojmljiv. Naše tadašnje procene rizika su bile da je verovatnoća uspešnog spuštanja 50:50. U realnosti medjutim, bilo je daleko gore. Zamislite, donji stepen sa stajnim trapom imao je samo jedan motor kojim je LM spušten na Mesec. U redu, ako bi došlo do problma u njegovom radu, astronauti su još uvek mogli da se odvoje od donjeg stepena, upale motor gornjeg bloka i vrate se natrag do komandnog broda. Medjutim, sa gornjim, usletnim stepenom, kojim su se astronauti vrašali sa Meseca, i koji je takodje imao samo jedan motor priča je bila drugačija. Da je kojim slučajem taj motor otkazao, kako rezervnog motora nije bilo, gornji stepen u kome je bila kabina sa astronautima, ne bi mogao da se odvoji, ostao bi uz donji stepen - astronauti bi zauvek ostali na Mesecu.  

Ivanovic-Barber

Na kraju nisam mogao a da ne pitam gospodina Barbera, dali kada pogleda prema Mesecu ima osećaj da se tamo nalazi nešto je što on napravio i što će tamo ostati dok je sveta i veka. Zastao je i rekao: “Naravno. Ja i sada 40 godina kasnije sanjam Mesec, astronaute. Mesec je još uvek duboko u mom srcu”.

Kada se “Apolo-8” u decembru 1968. vraćao sa istorijskog leta oko Meseca, porodice astronauta su pozvane u Centar kontrole misije u Hjustonu, da ih nakratko pozdrave. Sin komandanta misije Bormena pitao je oca kako se oni u stvaru vraćaju sa Meseca. Bormen je citirao Njutnove reči: “Vraćamo se na ramenima divova”. A dok sam se ja vraćao sa predavanja Bila Barbera, pod snažnim utiskom te predivne večeri punog Meseca, znao sam da sam upravo imao neponovljivu čast da sretnem jednog od Bormenovih ‘divova’, ljudi koji su svojim talentom omogućili da se prvi ljudi spuste bezbedno na Mesec. I koji još uvek, i sada posle toliko godina nose Mesec u svojim srcima.

LM

 

Grujica Ivanović
Author: Grujica Ivanović
Menadžer planiranja električnih mreža u australijskoj kompaniji Ergon Energy, magistar elektrotehnike. Napisao je veliki broj članaka iz oblasti istraživanja kosmosa koji su objavljeni u časopisima "Galaksija", "Front", "Duga", "Planeta", "Astronomija", "Astronomski magazin", Spaceflight i “Vasiona”, i u dnevnim listovima "Politika", "Večernje novosti" i "Srpska reč". Takođe, u časopisu Power Transmission and Distribution objavljuje stručne tekstove iz elektrotehnike. Pre odlaska u Australiju radio je u EPS/"Elektrokosmet", dok je na RTV Priština uređivao televizijske emisije “Horizonti nauke” i “Ekološki krug”. Autor je dve knjige iz kosmonautike: "Kosmički vremeplov" (1997, BIGZ, Beograd) o prvim programima čovekovog leta u kosmos i "Salyut: The First Space Station - Triumph and Tragedy" (2008, Springer-Praxis, London-New York) o tragediji posade prve orbitalne stanice "Saljut". Jedan je od inicijatora projekta prvog srpskog veštačkog satelita "Tesla-1". Član je Britanskog interplanetarnog društva i Instituta inženjera Australije.

Zadnji tekstovi:


Komentari  

ahsirob
0 #1 ahsirob 26-06-2014 18:44
Kao i uvek, sa uzivanjem sam procitao tekst! Bravo! :)

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži