Priznajem samo orbitne stanice kao ona u Kjubrikovoj „Odiseji 2001“. Nikad nisam zamišljao da će to čudo tehnike izgledati kao ova današnja. Ipak, ne sporim da je to jedno od najvećih dostignuća nas kao vrste. Zato je ovo još jedan moj dodatak toj temi.
Međunarodna orbitna stanica fotografisana u martu 2009. sa svemirskog šatla „Discovery“. Danas se ovaj najstariji i šatl sa nejvećom pređenom kilometražom nalazi u muzeju u Virdžiniji a stanica vrti svoju 14. godinu u orbitu i pokušava da otplati investiciju od preko $100 milijardi.
Iako je curenja vodonika na lansirnoj rampi 17. juna 2009. godine nateralo Nasu da otkaže lansiranje[1] spejs šatl misije STS-127, glavni razlog za višenedeljno odlaganje lansiranja bilo je nešto što se zove „solar beta angle cut–out“.
Solar šta?
Pre nego što su slali šatlove u orbitu, planeri misije su pažljivo proračunavali ugao zahvaćen orbitnom ravni oko Zemlje i linije povučene od središta Zemlje do središta Sunca. Taj „solarni beta ugao“ (β) neprestano se menja sa Zemljinim okretanjem oko Sunca i precesiranjem, odn. laganim pomeranjem, šatlove orbitne ravni izazvane gravitacionim privlačenjem zbog Zemljinog ekvatorskog ispupčenja.
Kada je β ugao manji od 60 stepeni, šatl provodi relativno puno vremena obasjan Suncem; letilica se zagreva, ali ne previše, na dnevnoj strani orbite, a onda hladi na noćnoj strani. Međutim, kada je beta ugao veći od 60 stepeni, šatl je morao da izvodi spori valjak ne bi li izbegao preterano zagrevanje samo jedne strane. Ta tehnika „roštilja“ primenjivana je i prilikom „Apollo“ misija na Mesec. Bez nje, rezervoari za gorivo na Sunčanoj strani lunarnog broda mogli su lako da eksplodiraju.
Kada je šatl jednom stizao do svemirske stanice i kačio se, više nije imao mogućnosti da pravi valjke. Zato je tokom te dvonedeljne posete stanica sama morala da ostvaruje solarni beta ugao manji od 60 stepeni. Tog meseca, kada se opisano drugo odlaganje dogodilo, beta ugao stanice prekoračivao je lagodnih 60 stepeni počevši sa 3. julom i trajući do 13. jula 2009. godine. To je značilo da bi šatl „Endeavour“ mogao da bude lansiran tek 11. jula (svakom šatlu je trebalo 3 dana od momenta lansiranja dok ne pristane na ISS.)
U situacijama kada šatlovi nisu morali da se spoje sa stanicom, ništa od navedenog nije igralo nikakvu ulogu. NASA je mogla da izvede lansiranje kad god je želela, i slobodno ulazi u režim „roštilja“ u slučaju kada bi solarni beta ugao postao preveliki. Srećom, veliki beta ugao se pojavljuje samo nekoliko puta godišnje, oko letnjeg i zimskog solsticijuma (dugodnevice).
Međunarodna orbitna stanica ima sopstvena svetlosna ograničenja, i tokom određenih perioda godine nalazi se konstantno izložena Suncu. Tokom tih perioda, rukovodioci stanicom moraju da čuvaju posade modula i druge delove stanice od pregrejavanja a da u isto vreme obezbeđuju solarnim panelima dovoljno svetlosti da generišu električnu energiju. Orbita stanice, koja je u odnosu na ekvator nagnuta pod uglom od 51,6°, čini proračune orbite jako zamršenim, tako da Nasini paneri koriste moćne računare koji prave tablice beta uglova za određivanje „cut–outs“ (zabranjenih perioda) u danima i satima kada ne treba vršiti lansiranja ka ISS.
Solarni beta ugao jako je zavisio i od doba dana kada su šatlovi trebali da budu lansirani. Recimo, ako je trebalo da bude lansiran u polarnu orbitu u podne po floridskom vremenu, početna orbita je bila okrenuta zračno ka Suncu (njena ravan je bila okrenuta ivicom ka Suncu), i solarni beta ugao je iznosio praktično nula stepeni. Tako je do maksimuma povećavano vreme provedeno u Zemljinoj senci – oko 37 minuta tokom svake od 92–minutnih orbita oko Zemlje.
Ali ako je šatl polazio na polarnu orbitu baš u zoru ili kad Sunce zalazi, bilo da je prolećna ili jesenja ravnodnevica – kada ekvator leži u ravni Zemljine orbite oko Sunca – ravan njegove orbite je bila zračno okrenuta ka Suncu, a šatl je prvih nekoliko dana neprestano bio izložen Suncu. U takvim slučajevima, beta ugao je bio jako blizu iznosa od 90 stepeni.
Zanimljivo je da su svetlosni uslovi tokom šatl misija dramatično uticali na neke astronaute. Četvorostruki putnik na šatlovima, Thomas David Jones, priča o jednoj misiji kada je posada lansirana u decembarskom terminu, oko zimske dugodnevice. Kada se to vreme lansiranja iskombinovalo sa visokom inklinacijom od 57°, ispostavilo se da je šatl u stvari pratio liniju oko planete gde se noć susretala sa danom, koja se zove terminator. Tokom prvog dana, priča Jones, astronauti na tom letu „išli su u krug i u krug, sa skoro neprestanim niskim Suncem nad horizontom. Meprestano su bili u nekom sumraku. Zaslepljeni Suncem, nikako nisu uspevali da vide tlo ispod sebe, a takođe nisu nijednom uspeli da vide spektakularni zalazak Sunca ili potpuno mračno noćno nebo.“ Posada je morala da čeka preko nedelju dana (sve dok orbita oko planete nije precesirala) pre nego što su doživeli nešto slično normalnom danonoćnom ciklusu. „Neki od prvih letova šatlova nisu trajali toliko dugom,“ seća se Jones, „tako da njihove posade nisu uspevale da vide ništa na Zemlji sem neprestanog sutona. Strašno.“
„Srećom, sve moje misije su trajale 11 ili više dana,“ nastavlja astronaut. „Znao sam da ako na početku mojih misija budem prelazio preko mog rodnog Baltimora ... može da se desi da bude u mraku i da ću morati da se zadovoljim pogledom na Evropu, Mediteran i Aziju koji će biti osvetljeni skoro nedelju dana, sve dok nas orbita ne odnese tako da vidimo SAD na dnevnom svetlu. Da bi video Mont Everest, Gibraltarski prolaz ili Panamski kanal samo moraš da imaš strpljenja, što je dobro za svakog astronauta u svemiru. Takođe pomađe i lepo vreme dole. Sa druge strane, posade na ISS nikada ne moraju da se brinu; znaju da će im se prilika da vide čitavu planetu pružati uvek ponovo i ponovo.“
Da se „cut–outs“ ne odnosi samo na lansiranja šatlova, pokazao je i nedavni istorijski let privatne kosmičke letilice „Dragon“. Kapsula se vratila pavši u okean kraj Kalifornije čak desetak dana pre nego što je prvobitno planirano – razlog je bio nepovoljan beta ugao.
Misija „Dragon“je skraćena zbog „solar beta angle cut–outa“ koji se približavao početkom juna, ali i zato što su svi želeli da se sletanje kapsule dogodi po danu.
A šta je na kraju bilo sa misijom STS–127? Elem, pošto je i drugo lansiranje zakazano za 17. jun otkazano zbog curenja vodonika, trebalo je čekati sledeću priliku. Stvar se iskomplikovala jer su na lansiranje čekali i „Lunar Reconnaissance Orbiter” (LRO) i „Lunar Crater Observation and Sensing Satellite” (LCROSS), što je dodatno opterećivalo ljudstvo i opremu za praćenje i lansiranje na Floridi. Sledeća šansa za uzletanje ukazala se 11. jula 2009, ali je zbog oluje i grada noć uoči lansiranja let odložen za 12. juli. Bio je to treći pokušaj, ali je i on propao zbog lošeg vremena. U pokušaju da stvar popravi, NASA je zakazala četvrti start za veče 12. jula, ali se i to izjalovilo.
Peti pokušaj je trebalo da usledi sutradan, 13. jula, ali je zbog niske oblačnosti i gromova na 10-ak milja od baze odlučeno da se poštuju mere bezbednosti. Konačno, tek iz šestog pokušaja, šatl „Endeavour“ je uzleteo 15. jula 2009. godine. Tom prilikom su uočeni komadi izolacione pene kako padaju niz raketu, kao što je bio slučaj i sa nesrećnom „Columbijom“, ali ovog puta sve se ipak lepo završilo. Šatl je sleteo u Kenedijev svemirski centar posle 16 dana.
Bio je to 23. let šatlova, koji će ostati upamćen po tome što je po dospeću na ISS postavljen jedan svetski rekord, jer je u istom trenutku 13 ljudi bilo u kosmosu. To što su nosili i dve jako bitne komponente za Japanski Eksperimentalni Modul odmah je zaboravljeno.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
