Vidi se da je Amerika ogrezla u kapitalizmu: svi i svuda pišu o prestanku rada šatlova – žale ih kao da se radi o živim bićima. A šta je sa pravim ljudima? Jednom, kada „Amerika i Engleska budu zemlja proleterska“ doćiće i to na red. Do tada, pogledajmo realnost.
Stanovnici Floride žive u neizvesnosti i nesigurnosti. Velike su šanse da bilo koja porodica koja danas stanuje na obalama ove države pretpi ozbiljnu štetu od uragana. Mom bratu, koji živi tamo, poslednji uragan je napravio ogromnu štetu na kući a osiguranje je samo delimično pokrilo troškove. Onima koji žive duž tzv. Svemirske obale – prvenstveno u Brevard Countyju – ponovo će pretiti novi uragani, ali to nije ništa što nije viđano i ranije. Kada je predsednik Richard Nixon 1972. objavio kraj „Apollo“ programa, „narod je jednostavno obesio ključeve na ulazna vrata svojih kuća i otselio se u Sijetl ili Denver, pokušavajući da odu negde gde se njihova znanja traže“, priseća se Leroy Solid, tadašnji menadžer projekata u Nasi. Danas, sa izglednim prestankom programa šatlova pred vratima, mnogi od više od 13.000 zaposlenih u Nasinom Kenedijevom svemirskom centru suočavaju se sa gubitkom posla. (Početkom godine, glavni Nasin izvođač radova „United Space Alliance“ je otpustio 15% zaposlenih.) Mada neki članovi Kongresa pokušavaju da uglave još (po)neki let šatlova, očekuje se da je do sada više od 9.000 ljudi koji su radili na svemirskom programu izgubili posao. Domino efekat će dovesti do gubitka novih 14.000 radnih mesta u maloprodaji, lokalnoj samoupravi, i drugim sličnim servisima. Mnogi zaposleni u Kenedijevom centru poseduju takva znanja i veštine da će lako moći da se zaposle u drugim industrijama. Ostali, posebno oni čiji poslovi su striktno bili vezani za šatlove, čeka crna perspektiva: prekvalifikacija, prinudno penzionisanje, ili redovi u biroima za nezaposlene. Biće jako zanimljivo videti kako će država to da reši. Koliko vidim, glavna pocija je transfer znanja i sredstava na privatni sektor, ali kako će to izgledati u stvarnosti tek treba da se vidi.
Tony Sabatino je 28 godina radio na dizalici u zgradi za sklapanje letilica VAB. „Podizao sam šatlove nekih 400 stopa iznad zemlje da bih ga zakačio za rezervoar. U jednom trenutku moram da ga zarotiram za 45 stepeni a imam samo nekoliko inča sa strane svakog krila“. Toni će ostati bez posla.
Buddy Rogers je 27 godina radio različite poslove u Kenedijevom centru, od čega 11 poslednjih kao hipergolički tehničar. Njegov posao je bio da puni divovski spoljni rezervoar koji napaja šatlove glavne motore. Potrebno je 3 dana da se napuni pola miliona galona goriva i oksidatora. Ostao je bez posla.
Bill Schmidt (59) je bio šef devetorici električara koji su održavali više od 960 svetala na 5 km dugačkoj sletnoj pisti. „Astronauti vide pistu sa više od 15 mila daljine“. Ostaje bez posla.
Ray Trapp (43) je bivši marinac koji je godinama radio u Kenedijevom centru kao vozač džinovskog guseničara koji je prevozio šatlove do rampe. I on ostaje bez posla.
James Murrell je bio zadužen za proces pakovanja padobrana za raketne bustere. U timu je bilo 20 ljudi. Njihov zadatak je da padobrane veličine Merkatora operu od slane vode, osuše, pregledaju i ponovo zapakuju za sledeće lansiranje.
John Fishback (70) radio je na hvatanju 30 m dugačkih bustera kada padnu u okean. Radio je na svim misijama osim dve. 24 časa pre lansiranja John je sa svojom 10-članom posadom spreman na okeanu, 10-15 milja od mesta predviđenog za pad- Ostaće svi bez posla.
John Johnson (79) je možda najstariji zaposleni u Kenediju. Radio je kao dobrovoljac u službi za vođenje turista po centru. „Mnogi nemaju pojma da sam od 1952. do danas prisustvovao na preko 5000 lansiranja,“ prisećase John.
Trevis Thompson, trhničar. Posao njega i kolega je da izvrše poslednju kontrolu pred ulazak posade. Ako leti 7 članova posade, potrebna su 23 tehničara za kontrolu.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
