30. avgust. 2009.
Kad god se povede priča o ljudima u kosmosu, ja odmah, automatski već, zamišljam meni poznate face Gagarina, Leonova, Armstronga i Oldrina. Tu i tamo mi „sine" lice Titova ili Glena, i to je sve - ovi ostali su mi (skoro) potpuno nepoznati, bezlični. Nema šanse da zamislim u skafanderu nekog Tunižanina, Eskima ili Bosanca - jedva sam poverovao svojim očima (pa i onda sa nevericom) kada sam pre par godina video Kineza u belom. Takav sam - ne verujem nikome da može u kosmos sem Ruje i Ameri, i još poneko, ko im se svidi. I zasluži. Recimo, dolarski. U kešu. Nije to zanimacija za sirotinju. Zato sam se prenerazio kada sam čuo za Gurragču Žugderdemidijna - zvanog Svemirko.
Ko li je taj baja?
Evo da ga vidiš, pa će ti se valjda otvoriti oči.
Nije baja, već prvi kosmonaut Mongolske narodne republike! Leteo još 1981. godine, kad sam ja bio mali (skoro). Kao da mu to nije bilo dosta, pa je iste godine postao narodni heroj i Mongolije i SSSR-a, a 1984. i general-major. U 39-oj godini svog mongolskog života. A posle kažu da su kosmonauti skromni momci ... ma kakvi - prazne priče za naivne.
Svemirko se (posle ću reći odakle mu to ime) rodio 5. decembra 1947. godine u selu Radsčantu. Gledao sam na TV Ulan-Bator: ima dve ulice unakrst i 8 automobila, i to ti je to - glavni grad Mongolije. Zamisli sad SELO u Gurvan-Bulakskoj oblasti. Šta je mogao drugo nego da se upiše u Partiju, uči i da nakon srednje škole zbriše u Ulan-Bator, na tamošnji poljoprivredni institut.
Ne znam kako je učio, ali je već sa 21. otišao lepo u vojsku. To se kod nas radilo ili kad si strašan student, pa sve očistiš u roku, ili kad si dibidus autsajder za bubanje pa roditelji hoće da te se reše, „da sazriš". Pošto je izdržao propisane 3 godine, vide oni sjaj u njegovim očima i reše da ga pošalju na praksu u bratski Savez Socijalističkih Republika - u kirgišku školu mlađih oficira avijacije. Završio ju je 1972. godine sa takvim uspehom, da Mongolija nije mogla da izdrži a da ga odmah ne aktivira. Iz daleka, na neviđeno. „Jednom vojnik - doveka vojnik" (stara mongolska izreka). Ne osvrćući se na devojke i kafane (kojih je bilo oko njega), kao ni na konje, koji su najveća ljubav SVIH mongolćanaca (njih i nije nešto bilo), vredno je učio, pa je već 1977. diplomirao na Vojno-vazduhoplovnoj inženjerskoj akademiji. Već zabrinutim roditeljima u stepi javio je radosnu vest da je kao inženjer pristupio odvojenoj mongolskoj eskadrili u SSSR-u.
Rusi su verovatno već nešto posumnjali, (da je prepisivao, šta li...) jer su su ga sledeće godine poslali u Moskvu pred jednu specijalnu komisiju. Tu je Gurragča tako vešto odgovarao na postavljena pitanja da je sa još jednim zemljakom izabran da kao jedina dva Mongola uđu u veliki program kosmičke saradnje socijalističkih zemalja, „Интеркосмос". U strahu da se neko ne predomisli, istog časa je otišao u Gagarinov centar za pripremu kosmonauta. Nemajući mnogo šta da bira, ovaj daleki potomak Džingis Kana je završio kurs za let na kosmičkim brodovima tipa „Sajuz" i orbitnoj stanici „Saljut-6".
Kada je uvideo da je đavo odneo šalu, pokušao je da se vrati u rodno selo Radsčant, ali je već bilo kasno. Neumoljivi Rusi su ga 22. marta 1981. godine poslali u orbitu, a da se nebi uplašio samoće u „Sojuzu-39" sa njim su poslali i komandanta Vladimira Džanibekova. Gurragči su rekli da će on biti zamenik komandanta, što je u neku ruku i bilo logično, ali je ipak otišao samo kao inženjer-specijalista. Kada su pristali na orbitni naučno-istraživački kompleks „Saljut-6", imao je samo 7 dana 20 sati i 42 minuta da se druži sa tamošnjim komandantom V. V. Kovaljonkom i inženjerom V. P. Savinjinom. Ipak, zbog urođenih navika iz stepe, posle toga su ga poslali nazad na Zemlju.
Da bi ga makr malo utešili i ublažili duševni bol nastao u bezvazdušnom prostoru, mongolska vojska je Žugderdemidijnu Gurragči ponudila čin general-majora, što je on sa gnušanjem prihvatio.
Da bi dokazao da je bio bliže zvezdama od ostalih i da je to itekako značajno uticalo na njegove poglede i stavove u životu, 1985. postaje jedan od rukovodioca živopisnog nacionalnog kosmičkog programa Mongolije. Na prvim demokratskim izborima postaje predsednik izborne komisije, a nedugo zatim i Ministar odbrane Mongolije, čime je definitivno zapušio usta svima onima koji su tvrdili da nije pao sa orbite već sa Marsa.
Uvidevši da se na tradicionalan način NIKADA neće vinuti u kosmos, a bogme ni u svet, makar onaj oko kuće, Mongolija je rešila da napravi čudo i da se reformiše - 1997. je svojim građanima javila da više nema po starom, već da svi Mongoli MORAJU da imaju i rodovsko prezime, a ne samo ime, kao do tada. Gurragča je za sebe uzeo pravo da se nazove Sansar - što na mongolskom znači Svemirko.
Kada su to čuli, sugrađani su se oduševili i predložili ga za deputata Velikog državnog hurala Mongolije, što on sa uživanjem trpi i dan-danas, iako je u penziji.
 |
Grb svemirske misije „Sojuz-39", u kojoj je na prevaru uvučen i Svemirko Gurragče Žugdedemidijn. O tomje je 1988. godine napisao i knjigu „Prijateljski svet". |
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
