Kineska Svemirska stanica „Tiangong-1 “ sa kojom je njena matična svemirska agencija izgubila kontakt još 2016. godine, pala je 16 minuta iza ponoći po UT vremenu 2. aprila negde u vode južnog Pacifika. Stanica je bila lansirana 2011. i od tada je bila posećena tri puta. Jednom je uz nju pristao kineski svemirski brod bez posade, a dva puta sa posadom. Stanica je bila duga 10 metara, a teška blizu 10 tona.

Tiangong-1

Zašto je stanica pala? Ona je imala ugrađene motore pomoću kojih je mogla da se kontrolisano obori na planetu, ali problem je nastao kada je 2016. s njom izgubljen kontakt zbog čega operativci Kineske svemirske agencije nisu mogli da ih uključe u pravo vreme i tako obezbede njen pad u neko nenastanjeno područje.

O mestu pada postojale su procene, ali stručnjaci nisu mogli sasvim precizno da kaže kada će se to i gde tačno desiti. Zato je i postojala bojazan da bi stanica mogla da padne i na neko naseljeno područje. Stanica je letela brzinom od 8 kilometara u sekundi pa je i mala pogrešna procena značila hiljade kilometara površine Zemlje na koju je stanica mogla da padne. Jedino što je njenim letom upravljalo bila je gravitacija.

Ali zašto je uopšte pala? U idealnim uslovima, kada neki predmet ostavite u praznom prostoru svemira, on tamo ostaje večno. Međutim stanica se nalazila u orbiti oko Zemlje na visini od oko 400 kilometara gde još uvek postoje čestice atmosfere. Atmosfera je tu veoma razređena, ali udar molekula vazduha o letelicu joj svaki put oduzme malu količinu energije. Naravno, to je neprimetno malo – gledano na kratki rok, ali vremenom to ipak dovede do usporavanja letelice, a time i do njenog, u početku sasvim blagog, poniranja ka palenti što je opet uvodi u gušće slojeve atmosfere gde je njen uticaj na letelicu veći.

Zbog ovog sudaranja sa česticama atmosfere Međunarodna svemirska stanica mora povremeno da se ubrza (obično tako što je pogura prispeli teretni brod) kako bi se sa većom brzinom popela na veću visinu.

Krajem marta meseca stanica Tiangong-1 toliko zaronila u atmosferu da više ništa nije moglo da spreči njen ubrzani pad. Ona se, usled trenja o čestice vazduha, i usled sve većeg zagrevanja kako se ispod nje atmosfera sabijala, jednosatno raspala. Većina njenih delova je sagorela na putu ka planeti, ali je nešto krupnijih njenih elemenata preživelo prolaz kroz atmosferu i konačno se srušilo u okean.