Prošle nedelje posetio sam kosmički paviljon muzeja nauke i tehnike u Sidneju (Powerhouse Museum). Evo kraćeg opisa paviljona i nekoliko fotografija kosmičkih eksponata.
Za četvoromilionski grad (najveći u Australiji) i jedan od vodećih svetskih kosmopolitskih centara kakav je Sidnej, očekivao sam da vidim daleko veći paviljon posvećen kosmičkim istraživanjima, sa mnogo više eksponata. Paviljon je smešten u zadnjem delu muzeja gde se nalaze transportne mašine, izvan glavnih posetilačkih ruta muzeja. Paviljon ima “leteće” ili bolje rečeno “viseće” eksponate i eksponate na tlu, uglavnom smeštene u vitrinama.
Pogled na neke od visećih eksponata
Ispred kabine šatla, dok dva spojena “Sajuza” lebde nad paviljonom
Ukupno, izbrojao sam oko tridesetak eksponata. Na početku je marsijanski kutak (MarsLab) – sala sa “površinom Marsa” i nekoliko rovera napravljenih na lokalnim univerzitetima.
Zatim se dolazi do samog paviljona kojim sa leve strane dominira džinovski raketni motor F1 rakete- nosača “Saturn V”. F1 je najjači raketni motor ikada korišćen za lansiranje raketa-nosača. Njegova snaga je veća od ukupne potisne sile tri motora spejs šatla! Pet ovakvih motora se nalazilo na prvom stepenu rakete “Saturn V” kojom su prema Mesecu lansirani kosmički brodovi “Apolo”. Koristeći gorivo RP-1 (na bazi kerozina) i tečni kiseonik, ovi motori su tokom lansiranja oko 3000 tona teške rakete radili dva i po minuta, kada raketa dostigne visinu leta od oko 61km. Motor koji se nalazi u muzeju je korišćen krajem 1960-ih za testiranje sistema.
Pored motora F1 nalazi se maketa prvog “Sputnjika”, kao simbolična veza između tehnologija koje su otvorile kosmičku i eru mesečevih istraživanja.
“Sputnjik” i raketni motor F1
Lansiranje rakete-nosača “Saturn V” sa pet motora F1 na prvom stepenu
Motor F1 inače “pokriva” platformu na kojoj se nalaze slike lansiranja rakete “Saturn-V” i kosmičkog broda “Apolo”. U centru je ekran na kome se vidi prvo spuštanje ljudi na Mesec, pored koga je kamen sa Meseca koga su doneli astronauti “Apola-16”. Na malom zvučniku mogu se čuti čuveni bip-bip signali prvog “Sputnjika”, i glasovi Jurija Gagarina, Džona Glena i Gordona Kupera.
Kamen sa Meseca
Na ulazu u paviljon je kopija prve rakete na tečno gorivo koju je 16. marta 1926. lansirao raketni pionir Robert Godard. Za razliku od modernih raketa, Godardov prvenac je imao motor na vrhu, a rezervoare sa benzinom i tečnim kiseonikom ispod motora. Prvi let ove rakete trajao je samo 2,5 sekundi, dovoljno da dokaže da raketama na tečno gorivo pripada kosmička budućnost.
Prva raketa na tečno gorivo.
Pored motora F1, jedna od “zvezda” kosmičkog paviljona je kopija ruskog “Lunohoda-2” u originalnoj veličini. Ovo robotsko vozilo je 1973. prevalilo preko 40 kilometara površinom Meseca.
“Lunohod-2”
Posebno interesantan deo paviljona je onaj u kome se nalaze lični predmeti kosmonauta i astronauta, skafandri i – aparat za spuštanje kosmičkog broda “Sajuz” u prirodnoj veličini. U prvoj vitrini je letački kostim prvog Australijanca u kosmosu okeanologa Pola Skali-Pauera koji je 1984. leteo na šatlu “Čalendžer”. Pored njega je kostim koji je na sebi nosio kosmonaut Oleg Makarov za vreme leta na orbitalnoj stanici “Saljut-6” 1978.
Letački kostimi Pola-Skali Pauera i Olega Makarova
Prvi Australijanac u kosmosu Skali-Pauel (desno) sa Kanadjaninom Garnom na šatlu
Kosmonaut Makarov (desno) na stanici “Saljut-6” u letačkom kostimu izloženom u muzeju. Levo su kosmonauti Grečko i Džanibekov
U nastavku je originalni skafander “Sokol-KV-2” kosmonauta Genadija Manakova u kome je leteo prema orbitalnoj stanici “Mir” 1990. Po meni, prilika da izbliza vidim detalje skafandra koji se od 1980. koristi prilikom lansiranja kosmičkih brodova “Sajuz” bilo je jedno od najlepših iskustava posete sidnejskom muzeju. Ovaj skafander se inače nosi za vreme lansiranja i povratka “Sajuza” i služi da zaštiti članove posade od nagle dekompresije kabine (kao što se desilo 1971. kada su poginula tri kosmonauta “Sajuza-11”). On nije projektovan za radove u otvorenom kosmosu (kako je to prikazano u filmu “Gravitacija” sa Sandrom Bulok). Zanimljivo, na donjem delu skafandra Manakova, oko bokova i na nogama još uvek se vide tragovi zemlje i prašine – očigledno nakupljene tokom izlaska kosmonauta iz kapsule Sajuza” posle ateriranja. “
Skafander “Sokol-KV-2” kosmonauta Manakova |
Hodajući dalje dolazi se do prvog kosmičkog toaleta koji se, uz određene modifikacije još uvek koristi na kosmičkom brodu “Sajuz”. Pored “muške” verzije, nalazi se i modifikacija za žene-kosmonaute. U istoj vitrini je originalni električni brijač koga su tokom misije kosmičkog broda “Sajuz-16” decembra 1974. koristili kosmonauti Anatolij Filipčenko i Nikolaj Rukavišnjikov.
Kosmički WC na brodu “Sajuz”. Gore je muška verzija, ispod ženska, dok su pri dnu filteri za prečišćavanje i kontejneri za skladištenje. Na maloj polici sa desne strane vidi se električni brijač sa “Sajuza-16”
Jedna od “zvezda” kosmičkog paviljona sigurno je maketa aparata za povratak kosmičkog broda “Sajuz” u prirodnoj veličina. Bele boje, bez ikakvog natpisa i tragova koji bi rasvetlili makar na malo njenu pravu prirodu, ova kapsula “Sajuza” mora da je bila korišćena sredinom 1970-ih za testiranja pojedinih sistema. Unutar kapsule, čiji je otvor pokriven staklenom pregradom, nalazi se tesna i mračna kabina u kojoj su dve lutke kosmonauta odevene u starijim verzijama skafandra “Sokol-K”. Komandant u centru, sa njegove desne strane, pored malog okruglog prozora, brodski inženjer. Zanimljivo, u kabini je još jedno treće sedište, što je neobično budući da su lutke-kosmonauti odevene u skafandrima “Sokol-K” korišćenim tokom misija dvosedog broda “Sajuz” modifikovanog posle već spomenute tragedije “Sajuza-11”. Naime, od 1973-1981. u ovakvim skafandrima su samo letele dvočlane posade, tako da nije jasno zbog čega se u maketi aparata za povratak “Sajuza” projektovanog za let dva kosmonauta nalaze tri sedišta.
Aparat za povratak kosmičkog broda “Sajuz”
Unutar kabine je jako tesno, dva kosmonauta su zbijena, očigledno “Sajuz” nije projektovan za one koji imaju klaustrofobiju. Sa spoljašnje strane kapsule nalaze se dva mala ilimunatora, gore je zastakljeni otvoreni prostor za padobrane, a ispod periskop.
U tesnoj kabini “Sajuza” dve lutke odevene u stare skafandre “Sokol-K”
Nedaleko od kapsule “Sajuza” nalaze se steznici koje je na nogama nosio kosmonaut Vladimir Titov kada se vratio iz jednogodišnjeg kosmičkog leta na stanici “Mir” krajem 1987. Steznici su pomogli da se stvaranjem pritiska na donje ekstremitete spreči negativan uticaj sile zemljine teže na nožne mišiće i vene posle dugog vremena provedenog u bestežinskom stanju.
Nožni steznici kosmonauta Titova
Kada se izađe iz dela sa vitrinama stepenicama se ide u odsek posvećen Međunarodnoj kosmičkoj stanici (MKS). Prvo se kroz okrugli otvor ulazi u kabinu šatla koja je, na žalost potpuno prazna. Unutra je svojevrsna platforma na čijem se kraju (u dubini nosa šatla) nalazi veliki ekran na kome možete videti eksperimente koje astronauti obavljaju na stanici i kako se tamo živi. Ovaj dokumentarni film je propraćen komentarima astronautskog račnog para Adrjua Tomasa i [enon Volker. Dr Tomas je australijskog porekla (rodjen u Adelajdu), veteran je nekoliko misija spejs šatla a takođe proveo je četiri meseca na ruskom orbitalnom kompleksu “Mir”. Volkerova je boravila pola godine na MKS.
Kabina šatla sa korekcionim motorima, termičkim pločicama i otvorom ka modulu “Harmoni”
Pogled na modul “Harmoni” sa strane šatla
Odatle se ulazi u stambeni modul MKS “Harmoni” koji medjutim iznutra deluje potpuno drugačije u odnosu na modul koji se nalazi u sklopu Kosmičke stanice. Unutar “Harmonija” nalazi se improvizovana komandna tabla, odsek za smeštaj hrane i naučne eksperimente (sa poznatim kontejnerom sa hermetičkim rukavicama), dve kabine za spavanje i, što je vrlo zanimljivo tuš-kabina sa toaletom. Naime, ovo “kosmičko kupatilo” je “pozajmljeno” sa stanice “Skajlab”, budući da na modulu “Harmoni” njega nema, dok astronauti na MKS koriste navlažene salvete i peškire za “kupanje” i pranje kose.
Dve kabine sa vrećama za spavanje
Iz “Harmonija” se stepenicama spuštamo do takozvane “Nulte gravitacione komore” koja oblikom i dimenzijama podseća na modul “Harmoni” a koristi se da posetiocima dočara utisak bestežinskog stanja. Praktično, njenom sredinom ide platforma, sa strane su imitacije opreme modula i prozori iza kojih se menjaju pejzaži Zemlje iz kosmosa. Takođe, unutra modula menja se nivo osvetljenosti simulirajući uslove 90-minutnog kruženja oko Zemlje kada se smenjuju dan i noć. U osnovi, naravno nema nikakvog lebdenja u prostoru modula, već se rotiranjem njegovih zidova simuliraju uslovi bestežinskog stanja.
Spomenuli smo “viseću” galeriju u kosmičkom paviljonu. Najimpresivniji su dva spojena kosmička broda “Sajuz-4” i “Sajuz-5” u, rekao bih veličini od oko 30-40% od prirodne. Januara 1969. ova dva broda su se spojila na orbiti oko Zemlje, posle čega su dva kosmonauta kroz otvoreni kosmos prešla iz jednog u drugi brod. Na tavanici takođe visi umanjena lutka astronauta Brusa Mekdendlesa koji je 1984. prvi boravio u otvorenom kosmosu bez veze sa šatlom i kretao se pomoću raketnog ranca na leđima. Tu su takođe makete “Lune-1” koja je početkom 1959. prva prošla pored Meseca, zatim “Lune-3”, koja je prva snimila njegovu suprotnu stranu (oktobar 1959), “Lunar orbitera” koji su tokom 1966/67. kružili oko Meseca i “Lune-9” prvog aparata koji se spustio na Meseca februara 1966.
Makete “Luna-1”, “Luna-3”, “Lunar orbiter” (desno) i “Luna-9” (u pozadini levo)
Astronaut šatla sa raketnom jedinicom na leđima za kretanje kroz otvoreni kosmos
Kosmički brodovi “Sajuz-4” i “Sajuz-5”
Zanet svim ovim čudesima kosmonautike, potpuno sam izgubio osećaj za vreme, kada je preko mikrofona objavljeno da je do zatvaranje muzeja ostalo još petnaest minuta. Dok sam napuštao ovaj mali i izdvojeni kosmički kutak imao sam podeljena osećanja. Prvo, iza mene su ostali tako vredni eksponati koji na poseban način govore o tako važnim događajima iz istorije kosmičkih letova, koji su me vratili u neka vremena kada je kosmos bio duboko u nama, deo našeg svakodnevnog života i kada je mamio generacije mladih koji su se kasnije, delom i pod uticajem tih slavnih dana, otisnuli u svetove različitih tehničkih nauka. Sa druge strane, međutim očekivao sam da vidim mnogo više. Motor F1 i kamen sa Meseca su na primer bili jedini eksponati iz veličanstvene epohe čovekovih letova na Mesec, dok iz vremena prvih letova u kosmos nema baš ništa. Ovako prestižni tehnički muzej morao bi da ima, ako ne originale, onda barem kopije kosmičkih brodova “Apolo”, “Džemini”, “Merkjuri” i “Vastok” ili na primer skafandre koji su ljudi nosili na Mesecu. Taj američki deo kosmičke priče je manjkao. Istina, prazna kabina spejs šatla i ne tako uspešna imitacija dva američka modula MKS-a su tamo, ali to je nedovoljno znajući kakve su grandiozne mašine tokom 1960-1970. letele kosmičkim bespućima.