Život

Ali, šta su do sada astrobiolozi otkrili? Otkrili su da je za život voda najvažnija jer ovde na Zemlji gde ima vode ima i života, gotovo sigurno. Zato i u svemiru astrobiolozi traže mesta gde ima vode (Mars, Enceladus, Evropa…). Možda bi život mogao i bez vode, samo ne vidimo kako. Voda je idealna za život. 

Međutim da bi voda igrala svoju važnu ulogu u održavanju života potrebno je da ona bude tečna – što zavisi od pritiska kojem je izložena. Ako se radi o površinskoj vodi onda taj pritisak vrši atmosfera. Ali zaboravimo sad atmosferu i obratimo pažnju na drugi faktor potreban za tečnu vodu, a to je temperatura. Ako je ona suviše visoka, voda isparava, ako je suviše hladna, voda se zaledi. Život voli između ta dva ekstrema. Venera je suviše blizu, Mars suviše daleko od Sunca, a Zemlja je baš na pravom mestu. U detinjastoj fantaziji astronomi su taj prostor u kojem Zemlja obilazi Sunce nazvali zona Zlatokose (Goldilocks, na engleskom), jer život kao i ta devojčica sa kosom boje zlata koja nije volela ni suviše toplu, ni suviše hladnu kašu, nego mlaku, dakle, tako i život voli umerenu klimu. To jest tačnu vodu.

Dan na Veneri

Venera i Zemlja su u početku, u dalekoj prošlosti bile iste po veličini i po atmosferi. Ali bile su različito udaljene od Sunca što je bilo presudno za nastanak i evoluciju života. Jer, Zemlja je bila dovoljno daleko od Sunca da se njena vodena para kondenzovala u oblake te je pala na tlo kao kiša i tako su se stvorila okeani. Naravno, moralo je da padne mnogo kiše i ona je padala neverovatno dugo: milionima godina, neprekidno. Neki smatraju čak i desetinama miliona godina. 

Usput, ugljen dioksid se spirao i rastvarao u okeanima i morima. To nije moglo da se desi na Veneri, jer je ona bila suviše topla za kondenzaciju vodene pare u atmosferi. Vulkani su bljuvali ugljen dioksid koji je ostajao u atmosferi i atmosfera je rasla, postajala sve gušća i deblja, a ugljen dioksid je ostajao u njoj – i sprečavao hlađenje planete. Jer, Sunčevi zraci su prolazili kroz atmosferu Venere, udarali u tlo i zagrevali ga. Ali toplotno (infracrveno) zračenje koje izvire iz tla ne može da se probije kroz oblake ugljen dioksida i ono, to zračenj je zarobljeno. Tako se Venera zagrejala i pregrejala i na njoj danas vlada temperatura od  464 stepeni Celzijusa – u proseku, a to život kakav poznajemo ne može da izdrži. 

Mars - suv i leden

Mars je na drugom kraju Zlatokosine zone, tj. na spoljnoj ivici nastanjive zone. Na njemu je temperatura -65 stepeni Celzijusa i voda na površini Marsa ne može da bude u tečnom stanju. I kada bi neko i prosuo tečnu vodu na površinu Marsa – ona bi brzo isparila, jer je atmosferski pritisak na Marsu mali (što manji pritisak, voda proključa i isparava na nižoj temperaturi), i zatim bi se razvejala u međuplanetarni prostor.

I to je to. Astobiolozi zato u svemiru tragaju za planetom koja se nalazi u zoni Zlatokose, jer tamo očekuju tečnu vodu, a onda i život.