Najvši vrh planinskog venca Rila, ujedno i najviši vrh Balkanskog poluostrva je Musala. Sa svojih 2925m nadmorske visine je i najviši vrh istočne Evrope ako izuzmemo Kavkaz. Opservatorija za detekciju kosmičkih zraka je postojala do pre 30g ali je nastradala u požaru. Danas je obnovljena a ujedno tu je smeštena i mala meteorološka stanica, pa vrh i ne izgleda tako pusto. Pre bi se reklo da je krcat opremom i uopšte ne liči na ostale planinske vrhove - naročito ako uzmete u obzir da postoji i planinarski dom sa čajem i prelepom otvorenom terasom. Po meni prizvuk turizma mnogo više nego avanturizma.

U podnožju ovog, kao uostalom i svih vrhova preko 2000m, vrlo često možete naići na glečerska jezera. Ispod Musale se nalazi sedam kaskadno raspoređenih jezera koja su sva izuzetno hladna, budući da nastaju direktno od snega koji se konstantno topi. Po legendi su nastala od suza vile koja je tugovala za ubijenim suprugom.

Treba reći da smo tamo boravili dan pre rituala "Panevritmia" koji organizuju moderni paganski sledbenici, par hiljada njih, noću bdeći oko jezera. Iako je verovatno vrlo interesantno to fotografisati mi smo morali da idemo dalje, zahvaljujući gustom rasporedu.

Pošto smo prespavali u spartanskoj dvospratnoj drvenoj kolibi (koju neki euforični optimisti zovu planinarski dom tj Žiža Musala), konstatovali smo da se kijanje i kašljanje nikako ne isplati. Ceo sprat se pritom ljulja. Međutim, na 2400 metara mnogo pitanja oko komfora se ne postavlja, daj šta daš. Još gore bi bilo da nema mesta pa da treba spavati u šatorima (koje nemamo) i u vrećama (koje takođe nemamo).

Dosta o zemlji, malo sad o nebesima - što je i tema ovog bloga.

Zahlađenje tog popodneva se videlo kroz gomilu kumulusa koji su konstantno zaklanjali okolne vrhove. Čim je palo veče baza oblaka je počela da se spušta sve do nivoa na kome je planinarski dom. Iz nekog razloga sam verovao da će se u toku noći razvedriti i bio sam u pravu. Oko ponoći samo se još nešto malo fraktusa vuklo po Musali, ostalo je bilo 95% vedro. Ali zato je temperatura pala na jednocifrenu.

Na vrhu Musale kroz fraktus se vidi reflektor koji, verovatno, signalizira avionima ali i obasjava tamošnje objekte. Vrh levo od Musale je Ireček (2852m) i nalazi se u prvom planu zahvaljujući perspektivi.
Sve slike su nastale objektivom tamron 17-50 na f2.8, dužina 1min, ISO1600, eos 40d.

U obradi sam pokušavao da pogodim pravi WB orijentišući se prema Mlečnom Putu i došao do cifre od 3600K na kojoj sam "zakovao" lestvicu u obradi. Možda malo vuče na zeleno ali to je i prirodna boja na većim visinama i u čistoj atmosferi, jer je u pitanju boja airglow - fenomena. Reč je o slabom sjaju ekscitacije (uglavnom) kiseoničnih atoma pa tu preovlađuje zelenkasta boja. Na ekspoziciji od jednog minuta ovaj fenomen se malo slabije vidi jer se talasi lagano pomeraju.

Dole vidite odsjaj neba u jednom od pomenutih sedam jezera; moglo je to i bolje uz duže izlaganje ali bi onda zvezde bile poduže crtice. Bilo je mnogo problema oko kadriranja jer je, zaboga, gore veoma mračno.

Sad mi je malo žao što nisam imao neki fishy objektiv pa da uhvatim veći deo scene. Pritom bi moglo i duže snimanje da padne, sve do par minuta pa bi kasnije bilo dovoljno svetla u obradi. Ali šta je - tu je. Najveći broj planinara nikad fotografski i ne zabeleži sva čudesa koja vidi sopstvenim očima; naročito noćna čudesa.

Ako ste pomislili da je ovo bio objekat u kome smo spavali - pogrešili ste. Mi smo u susednoj daščari za koju, da smo je spalili na odlasku, vlasnik bi samo slegnuo ramenima jer je njena vrednost manja od prenoćišta koje smo platili basnoslovnih 15 leva (oko 8 eura).
Mi smo ovde:

Veran tradiciji naglašavanja zvezda u Velikom Medvedu ni ovde ne posustajem. Po meni to je najupečaljivije sazvežđe na celom nebu i šteta je ignorisati ga. Takođe se ovde vidi svetlosno zagađenje donjih predela gde je smešteno turističko naselje Borovec, nešto dalje Samokov (30 hiljada stanovnika) a iza njih Sofija (1.2 miliona), grad otprilike veličine Beograda. Dakle, ništa obećavajuće što se tiče severnog neba.

Letnje nebo u zenitu, u ponoć po lokalnom vremenu, može biti samo spektakularno. Vidi se dosta emisionih maglina koje senzor aparata (nemodifikovanog!) uredno beleži zahvaljujući maloj apsorpciji viših frekvencija na većoj nadmorskoj visini.

Uostalom, evo skrina gde se vidi da saturacija nije dirana, a ni kanali naglašavani. Samo je (uz ekspoziciju i krive) podešen balans boja na neku, po meni, realniju boju.

Nešto što uvek fascinira svojom lepotom na udaljenim i nezagađnim mestima je severni (zimski) Mlečni Put. Primećujete neke poznate objekte?

Da, to su dve nama najbliže galaksije od onih malo većih. Patuljaste satelite ne računam. Prosto je fascinintno kako se oblik M31 lepo nazire čak i na najmanjem uvećanju (17mm na 1.6x senzoru).

Za kraj ostavljam pogled na izlazeće Vlašiće (M45) a ujedno tu se može lepo uočiti talasanje airglow-a.