Posle dužeg vremena pročitao sam domaće vesti i odlučio da napišem nešto o Marsu. To je inteligentnije nego da komentarišem kako je svaka stranka jako zadovoljna svojim rezultatom na izborima, kako je svaka najjača samo ako se pravilno računa, kako će svaka da formira Vladu itd.

Dakle, zašto istražujemo Mars?

Mars je prosto stvoren za istraživanje. Da njega nema istorija astronomije bi bila pomalo dosadna i svakako osakaćena, a zakoni kretanja planeta bi bili otkriveni mnogo godina kasnije. Mars nam dođe kao poručen. Blizu je, čvrst je, ima sjajnu atmosferu: ni preretku, ni pregustu, a opet dovoljno različitu od naše da imamo šta da istražujemo. Reljef mu je bogat i maštovit, ima godišnja doba, a njegov dan je samo malo duži od našeg, zemaljskog. Za Mars se interesuju planetolozi, biolozi, meteorolozi, geolozi i gotovo svi ostali -olozi, ali i neki -ičari: fizičari, hemičari itd.

Uzmite na primer Merkur. Zbog blizine Suncu nezgodan je za osmatranje i nezgodan za svemirske misije. Sav je ispečen od Sunca i izubijan od meteorita. Ima on svojih čari, ali daleko je to od Marsa. Uostalom, do sada su ga samo dve letelice posetile: Mariner 10 pre tri i po decenije i Messenger ove godine.

Ili Venera: prevrela i sa pregustom i neprozirnom atmosferom. Rusi su spustili nekoliko svojih letelica na Veneru i uvek su bili presrećni kada bi instrumenti na njima radili duže od pola sata - pre nego što bi zarđali, spljoštili se i istopili.

Jupiter je gasovit i dosadan. Najveća atrakcija je kada mu crvena pega pobledi. Njegovi veliki sateliti jesu primamljivi, samo daleko su i letovi do njih su strašno skupi. Sa Saturnom je ista stvar. Uran, Neptun i sve iza njih - daleko je. Za misiju New Horizons Nasa je angažovala tek iščilele stručnjake, a kada njihova letelica proleti pored Plutona oni će već biti popunjeni u struku i nosiće bore na licu. I ako letelica na Zemlju bude poslala podatak da nešto zeleno gmiže na Plutonu ili da na nju, letelicu, upravo naleće neka stena, ovi na Zemlji će bar još pet sati srkati kafu u uverenju da se ne događa ništa.

Ne, sa Marsom se ništa ne može meriti. Do njega se stiže za oko sedam meseci spokojne vožnje, komunikacija kasni podnošljivih dvadesetak minuta u proseku, a ima šta da se vidi. Tu su presahla rečna korita, isušena jezera i mora, vulkani, kanjoni. Atmosfera je prozračna, omogućava blago usporavanje zahuktale letelice, a njom će moći i da se jedri. Meteorolozi imaju pune ruke posla, a i geolozi (areolozi) takođe. A šta tek da kažemo za astrobiologe. Pa oni su najagilniji u istraživanju Marsa. Stalno nas ubeđuju da tamo gore mora biti nečeg živog, ako ne inteligentnog onda neinteligentnog, ako ne složenog onda prostog, ako ne na površini onda ispod, ako ne ispod onda ga je, kažu, bilo ranije. Toliko su napadni da su i druge ubedili u svoju opsesiju. Toliko su uporni da će život možda i pronaći, ako ne u sadašnjosti onda u prošlosti, ako ne u prošlosti onda sigurno u budućnosti, onda kad se na Mars spusti vasionski brod sa prvim živim bićima sa Zemlje.

Istraživanje Mars nam je sudbina.

Nastaviće se

***

Tekst je objavljen juna 2008. na blogu b92