Pokazalo se da su moji planovi i procene bili pogrešni i pored toga što su se zasnivali na čistoj logici i iskustvu. Žeželjev most je na kraju grada, malo zabačen iako od njega do centra ima svega 15 minuta hoda, i logično je bilo da će se tu okupiti vrlo malo onih koji bi da ga blokiraju. Računao sam na jedno 50 njih. Šta će više, dovoljno je čak i duplo manje ali  ja sam, priznajem, pristrastan pa sam malo povećao broj očekivanih. 

Posetio bih dakle, Žeželja, a onda išao ka mostu Duga i zatim konačno ka mostu Sloboda. Eto takav mi je bio plan. Ali, kao što ćete videti, malo sam pogrešio u računu.

Okej, blokada je bila zakazana za 15 sati i ja sam krenuo pola sata ranije sa željom da otpratim ceo proces blokiranja. Ali već na ulici ispred zgrade malo me zbunio povećan broj ljudi od kojih su neki nosili i zastave. Kao neka laka nervoza da je strujala ulicom, ali neka vesela i uzbudljiva, kao kada u bioskopu s nestrpljenjem očekujete početak filma koji vas jako interesuje i koji ste već jako dugo očekivali. Moja žena koja je iznenada odlučila da mi pravi društvo u šetnji pronašla je u stanu neku staru pištaljku i čim smo iz lifta izašli počela je iz sve snage da duva u nju. Pomišljam da je samo zato i krenula sa mnom. Onda je zvao Srđan da kaže kako se zaglavio na mostu Duga, da tamo već ima toliko sveta da ne može da se probije do Žeželja. Kaže, tako je od dva sata. Ljudi su nestrpljivi i nije im se više čekalo da blokada zvanično počne. 

Nisam ga sve razumeo jer je moja vrla supruga glasno pištala, a nisam smeo ništa da joj kažem jer znam da bi time izazvao samo njeno još glasnije sviranje. Ja se zato malo okrenem, ali ona je stala ispred mene, gledala me u oči i duvala. Ona obožava da mi smeta i nervira me. 

Dolaze

Tako dođosmo do keja, a tamo…? U daljini, na 200 metara, kao neki divovski talas sa pučine valja se prema nama masa ljudi. Puno je zastava, transparenata, parola, čuje se jeka pištaljki, vuvuzela, truba, sirena ali i brundanje motora. To su dolazili bajkeri i traktori. Zakrčili su sve trake puta i lagano se približavali kao neumitna sudbina. Redari u svetlećim žutim prslucima obezbeđivali su siguran prolaz, preko megafona odjekivale su molbe da se sklonimo s puta da bi traktori mogli da prođu. Ponekad bi neki motorcikl zaurlao, vikale su se parole, a uz sve to moja žena mi je svirala pištaljku na uvo – da bih je čuo. Baš je sve bilo dirljivo, toliko da sam zaplakao od uzbuđenja. A ja sam očekivao 50 ljudi. 

Onda je prvi red studenata i uopšte građana došao do nas. Ti ljudi zapravo nisu imali šta da blokiraju pošto su se na mostu već nalazile hiljade ljudi, ali svi su oni odlučno koračali veseli, razdragani i čvrsto uvereni da rade ispravnu, pravu, logičnu stvar. Čini se da oni više i nemaju volju da bilo koga uveravaju u svoje stavove. Ako vam se sviđamo – dobrodošli ste, ako vam se ne sviđamo – ne smetajte. Sa balkona okolnih zgrada čule su se pištaljke i lupa varjača o lonce, bio je i tu parola, aplauza i ozarenih lica. Traktori su se u međuvremenu popeli na most, ljudi su se razdvojili da im naprave mesta. Srđan je javio da ih vidi i da se nekako probija do njih. Moja žena je i dalje duvala u svoju pištaljku. Ne znam kako joj nije dosadilo. Jedan policajac je spokojno usmeravao pridošle automobile na druge puteve. Mislim da se galama čula do Marsa. 

Na Žeželju

Iznenada moja supruga reče da mora da se vrati kući. Počela je da oseća bolove u leđima. To je neverovatno, žena koja je u stanju svakog dana da provede 4 sata po radnjama i pijacama, prebirajući sve, od escajga do šešira i besomučno kupujući uglavnom ono što nam ne treba, i što nikom ne treba, umorila se od protesta. Ali, kaže, ionako će sve još bolje videti na televizoru.

Ali moja avantura tu je tek počinjala. Pola sata mi je trebalo da pređem 100 metara i stignem do traktora, kad se javi Srđan da kaže da je on kod stepenica i to negde dole. Uopšte mi nije bilo jasno šta se kog vraga premeštao, ali nije bilo prilike za objašnjavanje. Nekako sem se progurao do neke ograde i hteo sam da je preskočim i to bih sigurno uspeo – pa pre jedno 25 godina. Ovako sažalila se jedna devojka na mene pa me je pridržala da ne padnem. Divna je bila. Tako ljubazna i dražesna da sam odlučio da je zapamtim doživotno. Onda sam sišao do stepenica pa niz njih – ali Srđana nigde nije bilo. Uopšte mi nije bio jasan taj čovek, ali dobro, nije bilo prilike za raspravljanje.  

U grad je stiglo strašno puno ljudi. Sve češće, sa raznih strana, se čuje da ih je bilo nekoliko stotina hiljada! Neki su se razmileli po ulicama, kažu da je u restoranima već oko podne nestalo hrane. Glavna blokada, blokada mosta Slobode treba da traje bar 24 časa, a dan je bio lep i mnogi se nisu žurili, uživali su u slobodi. 

Duga

Ali hrane je bilo na blokadama. O tome postoje slike sa raznih izveštaja na kojima ćete videti velike kazane, oranije, razna mesišta i svašta još što su vredne domaćice i domaćini pripremali za studente i druge goste blokada. 

Mesec i Venera

Srđan i ja samo prošli pored Duge sa svojih ko zna koliko hiljada ljudi i krenuli ka Slobodi. Vreme je bilo prijatno, po nebu hvatala se tama. Mesec je bio sasvim mlad i nemo nas sve posmatrao sa svojih visina. A iznad Meseca šljaštila je Venera. Karte kažu da je tu negde bio i Neptun. Malo dalje od njih nizale su se još neke planete: Uran, Jupiter i Mars. I sve su bile svedoci događaja na našoj planeti. A sa svoje strane sve njih je iz Limanskog parka posmatrao Miloš. Postavio je teleskop i pokazivao nebeske čari onima koje je to interesovalo. Zvali smo Miloša 500 puta… ali sve mreže su pale toliko je bilo ljudi koji su svi istovremeno želeli nekom nešto da dojave. Srđan je uspeo da dobije poruku i sliku sa autoputa. Bilo je možda tek 19 sati a ka Novom Sadu je išla kilometarska kolona automobila. Izgleda da je gužva tek predstojala.

Miloša nismo uspeli da pronađemo. Lutali smo Limanskim parkom, zverali na sve strane, pitali ljude jesu li videli nekog manijaka sa teleskopom, ali svi su odrično mahali glavom. Videli smo ga zapravo tek sutradan u AM.

A onda je došlo vreme kada je Srđan morao da ide kući (u Zrenjanin). Imao je obaveza. Ja sam bio planirao da dođem ponovo na most sutradan, ujutro… ali, razboleo sam se. Uhvatio me je suvi kašalj, dobio sam povišenu temperaturu, bio sam trom i malaksao, gotovo prikovan za krevet i nikud van stana nisam mogao. 

A tako sam želeo da ispratim Beograđane i sve druge građane koji su došli u goste Novom Sadu.