Državna ispitivanja novog ruskog teškog drona (Rusi kažu „udarnog bespilotnika“) mogla bi da počnu već dogodine. To je objavio zamenik ministra odbrane Juri Ivanovič Borisov prilikom posete kazanjskom opitno-konstruktorskom birou „M.P. Simonov“. Sudeći po svemu, reč je o prvom ruskom udarnom dronu „Zenica“. Ali...

Taj dron[1] je razrađen u Kazanju a prvi let je izvršen još 2014. godine. Sada se ispituje prototip, u kome su sažeti svi eksperimentalni podaci prikupljeni tokom preliminarnih testova. Borisov očekuje da će sledeće godine biti spreman za državno testiranje[2]. Zamenik ministra je uveren da će ispitivanja proteći u kratkom roku i da će u potpunosti potvrditi ispunjenje svih tehničkih zadataka postavljenih pred konstruktore. Očekuje se da će armija već 2018. kupiti „Zenicu“ (rus. „Зеница“). Pretpostavlja se da će prva serija ovih dronova obuhvatati oko 250 jedinica. Zanimljivo je da će se njihova lansiranja izvoditi iz aviona.

Budući teški ruski dron „Altair“. Mali je problem što i USA imaju dron sa istim imenom.

U Rusiji se o dronovima priča već poduže, još od kada su shvatili da bi im dobro došli u ratu sa Gruzijom 2008. Iako ih nisu imali u naoružanju, dugo i energično su „osuđivali“ američkog „Predatora“[3]. On navodno predstavlja vrlo neselektivno oružje, koje raketama napada i pešake, i konje, i civile, i vojnu opremu neprijatelja, i objekte...

Međutim, već u to vreme u ruskim državnim konstruktorskim biroima i privatnim firmama su vršeni energični radovi na izgradnji prvih ruskih analoga „Predatoru“. Periodično su se u medijima pojavljivala štura saopštenja o tome kako se neki od proizvođača nalazi na samo korak od državnih testiranja bespilotnih uništivača žive sile i oklopnih vozila.

Najviše se govorilo o „Dozoru-600“ (rus. БПЛА „Дозор-600“) kompanije „Tranzas“[4] sa polovine prošle decenije. Prvi prototip („Dozor-100“) poleteo je jula 2009. godine. Od tada su se malo-malo mogli čuti glasovi da samo što nije... 2013. ministar odbrane Sergej Šojgu je najavio ubrzanje radova na dronu. No danas to više nema smisla, jer se „Dozor-600“ polako preselio u prošlost bespilotne avijacije. Njegov korisni teret čini svega 100-120 kg. Američki veteran MQ-1 „Predator“, koji je u eksploataciji još od prošlog veka, nosi 205 kg. MQ-9 „Reaper“[5] – 1700 kg. Istina, proizvođač iz St. Petersburga tvrdi da „Dozor-600“ nije toliko udarni dron već više špijunski. Međutim, bespilotnih špijuna za svačiji ukus u ruskoj armiji ima sasvim dovoljno.

„Dozor-600“. Poseduje četvorotaktni benzinski motor „Rotax 914“ od 115 KS. Može da leti brzinom 210-2015 km/h ali krstareća brzina je 130-150 km/h. U vazduhu može da ostane 24 sata, pa mu je dolet 3700 km. Raspon krila je 12 metara.

U „Kronštadtu“ je u toku razrada još jednog projekta, koji se takođe realizuje sa gorepomenutim kazanjskim biroom „Simonov“. To je „Inohodec“ (БПЛА „Иноходец“), veći i bolji od „Dozora-600“, i veće borbene gotovosti. Pre dve godine se pojavila informacija da su u letno-istraživačkom centru „I.I. Gromov“[6] započeta ispitivanja „Inohodeca“. Još nema zvaničnih podataka kada bi mogao da stupi u naoružanje Ruske federacije. Uz to, to je pod znakom pitanja, jer zbog manjka para (a čega drugog!) jako zaostaje sa pojavljivanjem pred svetom. To izvrsno ilustruje poređenje osnovnih karakteristika „Inohodeca“ i američkog „Predatora“ koji je ušao u naoružannje još 1995. godine.

Dron „Inohodec“ do sada košta Rusiju preko milijardu rubalja, a još je u fazi ispitivanja. Govori se da će ući u serijsku proizvodnju 2018.

Američki MQ-1 „Predator“ je iz albanije dolazio u Srbiju i Bosnu u okviru operacija „(Ne)milosrdni anđeo“. Pokreće ga klipni motor kompanije „Rotex”, kao i “Dozora-600”.

Ipak, i laki udarni dronovi, u kakve spada „Inohodec“, imaju svoje mesto u armiji. Oni se odlično uklapaju u protivterorističke zadatke likvidacije „izuzetno važnih“ ličnosti. Tu su posebno daleko otišli Izraelci, kiji proizvode kompaktne dronove naoružane sa jednom ili dve rakete malog radijusa dejstva sa preciznim navođenjem na cilj[7].

Problemu izrade državnog udarnog drona konstruktorski biro „Simonov“ nastupa u širokom frontu, ne ograničavajući se radovima samo na dva projekta. Pri tome, sve svoje razrade dovode najmanje do stadijuma prototipova. Velika očekivanja „Simonovci“ ulažu u bespilotni dron srednje klase „Altair“ (БПЛА „Альтаир“) težine do 5 tona.

„Altair“, ranije nazivan „Altius-M“, testiran je prošle godine na teritoriji Republike Tatarstan, čemu je prisustvovao i prvi ministar Iljdar Halikov. Međutim, ispostavilo se da je do izgradnje potpuno operativnog prototipa još uvek daleko. Konstruktori neprestano i radikalno dorađuju svoje čedo. Tako, umesto planiranih 5 tona dron je „porastao“ na 7 tona. Prema projektantima, dron će moći da nosi teret od 2 tone na visinu do 12 km! Maksimalno vreme leta sa jednim punjenjem goriva biće ~48 časova. Pri tome, dron će imati neprestanu vezu sa centrom za upravljanje na daljini do 450 km bez korišćenja satelita.

Snimak iz ameriškog špijunskog satelita prikazuje prototip ruskog drona.

Udarni dron „Altair“. Dužina – 11,6 m; raspon krila – 28,5 m; vreme leta – 2 dana; visina – do 12 km. Pokreću ga dva dizel-motora „Red Aircraft“.

Ostale karakteristike su tajna. No iz ovoga što se zna vidi se da će „Altair“ biti makar jednako snažan kao američki „Raeper“. Plafon letaje nešto niži, ali je zato vreme rada u vazduhu mnogo bolje – 48 časova naspram 28.

Kada je suma za razvoj ovog drona prešla granicu od 2 milijarde rubalja, Ministarstvo odbrane je bilo primorano da smanji finansiranje. Ali projektu „Altair“ je ipak data fansa – predloženo je da se napravi civilna varijanta za monitoring arktičkih područja, omogućavajući civilnim strukturama da sufinansiraju projekat.

U slučaju da dobiju dopunska sredstva, Kazanjci nameravaju da dovrše radove na „Altairu“ do 2019. i pripreme ga za serijsku proizvodnju do 2020. godine.

Pažljivim proučavanjem pitanja o tome koliko se stvarno teških udarnih „bezpilotnika“ proizvodi u biroima „Simonov“, rađa se sumnja (zasnovana na činjenicama) da nam pokušavaju da predstave jedan proizvod pod maskom drugog.

Kao prvo, zamenik Ministra odbrane Juri Borisov[8], posetivši nedavno Kazanj, ispričao je da je biro „Simonov“ pre nekoliko godina u teškoj borbi konkurencije izvojevao konkurs za razvoj teških dronova. Međutim, kasnije se saznalo da je biro na tenderu osvojio pravo da izradi „Altair“ a ne „Zenicu“. Poznata je i vrednost tendera – 1,6 milijardi rubalja[9].

Kao drugo, „Zenica“ nije teški dron, jer je njegova uzletna težina 1080 kg. I, shodno tome, korisni teret nikako ne kože da pređe četvrt tone. Poznato je da se temelji na sovjetskom dronu Tu-143 „Rejs“ (Ту-143 „Рейс“), uvedenom u naoružanje SSSR-a daleke 1982. godine. Tako je, naprimer, plafon leta sa 1000 metara povećan na 9000 metara, a dolet sa 180 km na 750 km. Sledi da je planiranih 250 kg tereta možda previše za „Zenicu“.

Sovjetski bespilotni izviđač Tu-143. Prvi put poleteo 1976. Ukupno napravljeno oko 950 kom. Sve prijateljske zemlje SSSR-a imaje su ove letilice u svojim armijama. Ukrajina ih je izvadila iz naftalina i u Donbasu koristila protiv Rusa. Ovde su slike a ima i film.

Višekratni operativno-taktički bespilotni izviđački aparat Tu-141 „Striž“. Obavljao zadatke par stotina km iza linija fronta. Proizvodili su ih od 1979. do 1989. u zavodima u Harkovu. Prvi put poleteo 1974. Poletna težina 5.370 kg a max brzina 1100 km/h. Danas ga imaju i Ukrajici (slika s fronta) i Rusi.

Karakteristike drona „Zenica“:

• - Dužina – 7,5 metara
• - Raspon krila – 2 m
• - Visina – 1,4 m
• - Maksimalna težina na uzletanju – 1080 kg
• - Krstareća brzina leta – 650 km/h
• - Max brzina leta – 820 km
• - Max daljina leta – 750 km
• - Max visina – 9100 m
• - Tip motora – reaktivni

Dakle, možemo da pretpostavimo da se pod maskom „Zenice“ zapravo nudi „Altair“, prema kome je Ministarstvo odbrane iznenada i iz nepoznatih (nam) razloga promenilo kurs.

Ako govorimo o stvarno teškom udarnom dronu koji bi mogao da uzdigne „na vrh“ rusku vazduhoplovnu industriju, onda pomenimo 20-tonski dron „Ohotnik“ (БПЛА „Охотник“). On je do sada već trebalo da ugleda svetlost dana pod imenom „Skat“ (rus. „Скат“). Stvar je u tome što je početak projekta „Skat“ odrađen u slavnom konstruktorskom birou Mikojana i Gurjeviča. Čak je 2007. maketa u prirodnoj veličini bila predstavljena i na salonu MAKS-2007. Međutim, ubrzo je prestalo finansiranje projekta, što je bilo vezano sa politikom tadašnjeg ministra odbrane Anatolija Sardjukova da armija kupuje visokotehnološko oružje u inostranstvu.

Nakon smene ministra, projekat je 2015. odmrznut, ali je prebačen na biro „Suhoj“, koji je takođe učestvovao u konkursu ali je izgubio. „MiG“ je ostao u projektu u svojstvu podizvođača.

Ministarstvo odbrane je utvrdilo tehničke zahteve „Ohotnika“ još 2012. O njima se javno ne zna skoro ništa. Dron će biti napravljen po modularnom principu, što će mu omogućavati primenu u širokom krugu zadataka. Inženjeri iz „Suhoja“ su bili čvrst u nameri da započnu ispitivanje prototipa 2016. i da ga predaju armiji do 2020. godine. Međutim, kako to biva, rokovi su „probijeni“ i za sada se prvi let prototipa očekuje 2018. godine.

Pošto se o karakteristikama „Ohotnika“ ne zna ništa, pogledajmo karakteristike „Skata“. Prema logici stvari, rezultati „Ohotnika“ mogu da budu samo bolji.

• - Dužina – 10,25 metara
• - Raspon krila – 11,5 m
• - Visina – 2,7 m
• - Maksimalna težina na uzletanju – 20.000 kg
• - Potisak motora RD-5000B – 5040 kg
• - Max brzina leta – 820 km
• - Max daljina leta – 850 km
• - Max visina – 15.000 m
• - Bojevi teret – 6000 kg
• - Broj podvesnika – 4 (unutar trupa)
• -

Projekat bespilotnog drona „Skat“.

Nisam mogao da izdržim a da ne pokažem možda prvi dron (ili „dron“) u SSSR-u, La-17R, čija razrada je počela 1959. a prvi let izveden 1963. Sa visine od 900 m fotografisao je ciljeve udaljene 50-60 km od startne pozicije.

Prilog:

Katalog ruskih bespilotnoih letilica

[1] Dronovi se dele na više kategorija, ali mi se čini da je najosnovnija podela na uzviđačke („špijunske“) i „udarne“, o kome je ovde reč. Rusi dronove zovu „bespilotnim letećim aparatima (rus. беспилотный летательный аппарат, БПЛА).

[2] Po njihovoj klasifikaciji, to su testiranja sa ciljem da se utvrde karakteristike i pokazatelji letilice prema unapred zadatim normama i potrebama, neophodnim za donošenje rešenja o serijskoj proizvodnji i uvođenja u eksploataciju.

[3] Najpoznatiji vojni dron na svetu. Domet mu je 740 km (plus povratak) i let u trajanju od 40 sati. Koristi se još od 1995. u ratovima u Bosni, Srbiji, Pakistanu, Avganistanu, Siriji, Somaliji, Iraku, Libiji, itd. Uzletanje i sletanje prati se iz obližnjeg džipa, a sam let preko satelita. Njihovo prvo korišćenje je bilo zapravo u Bosni, a lansirani su iz albanske baze Gjader. NATO priznaje nekoliko oborenih (3 u Bosni i 2 u Srbiji), a naši izvori pominju desetine. I Bin Laden je bio lociran upornim praćenjem 15 „Predatora“, a mnogi muslimanski lideri su likvidirani ispaljivanjem raketa sa ovog drona.

[4] Sovjetska kompanija iz Lenjingrada – od 2015. se zove „Kronštadt“ – danas jedna od vodećih u svetu za elektronsko-kartografske i navigacione sisteme. Drže 45% svetskog tržišta morskih trenažera i preko 30% tržišta morskih elektro-kartografskih sistema.

[5] Zovu ga i „Predator 2“, ali je veći, jači, skuplji. Proizvodi ih „General Atomics“. Ima turbomlazni motor od 715 kW, naspram klipnih 89 kW prethodnika. „Reaper“ košta \(17 mil., a „Predator“ \)4 mil. U naoružanju vojske, CIA i NASA je od 2007. a biće u upotrebi do 2030-ih.

[6] Institut kraj Moskve, poznat po najdužoj pisti u Evropi (5,5 km), jer je to trebalo da bude jedno od mesta sletanja sovjetskog šatla „Buran“. Danas se tu održava svetski avio i kosmički salon MAKS.

[7] Misli se na njihov dron „Hermes-900“ koji je ušao u eksploataciju 2011. Opremljen je radarom, optičkim i elektronskim sistemima osmatranja, laserskim indikatorom kretanja ciljeva, infracrvenim senzorima, laserskim nišanom i daljinomerom, sredstvima borbe protiv ometanja, i sl. Nalazi se u naoružanju Meksika, Brazila, Azerbejdžana, Kolumbije, Švajcarske, itd.

  Inače, 2010. ruska kompanija „Oboronprom“ je napravila preuzeće sa izraelskom kompanijom „Israel aerospace Industries“. Proizvodnja dronova „Forpost“ ((IAI ’Searcher’) i „Zastava“ (IAI ’Bird Eye 400’) odvija se u Uralskom zavodu u Jekaterinburgu (bivšem Sverdlovsku).

[8] Glavni je Dmitri Medvedev. Inače, Borisov je završio Lomonosov i doktor je tehničkih nauka.

[9] $1 = 50 rubalja.

Author: Draško Dragović

Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:

• 2011-06-12 - Pluton, poslednja oaza za život
• 2010-03-10 - CIVILIZACIJE
• 2024-08-15 - Koliko ima čestica u kosmosu?
• 2018-01-24 - Bor na ispitu
• 2021-08-15 - Može li da se čita uz zvezde?