Balističke rakete su bile i ostale glavni štit nacionalne bezbednosti Rusije. Štit, spreman da u slučaju potrebe, okrene smer.
Pre nego što počnem s temom, dužan sam da razjasnim nešto što većini čitalaca ovakvih tema nije baš najjasnije: koja je razlika između strateškog i taktičkog nuklearnog oružja?
Razlika je u korišćenju.
Strateško nuklearno oružje je konstruisano da prema strateškom planu uništava ciljeve daleko od linije fronta, kao što su vojne baze, vojni komandni centri, fabrike oružja, transportna, ekonomska i energetska infrastruktura, kao i gusto naseljeni i veliki gradovi. Razlikuje se od taktičkog nuklearnog oružja, koje je konstruisano da se koristi na frontu, kao deo napada na neprijatelja ali u blizini svojih i savezničkih snaga.
Vratimo se sada na temu.
Р-36М "Сатана" (15A14)
Proizvođač: KB „Junoje“ (grad Dnjepropetrovsk);
NATO: SS-18 Mod.1,2,3 ’Satan’;
Dužina: 33,65 m;
Prečnik: 3,05 m;
Startna težina: 211.400 kg;
Bojeva glava: 1x25 Mt; 1x8 Mt ili 8x1 Mt.
Daljina leta: 11.000-16.000 km;
Brzina: veća od 23 Maha;
Pouzdanost: 93,5%.
Sovjetski strateški raketni kompleks treće generacije, sa teškom dvostepenom ampulizovanom interkontinentalnom balističkom raketom na tečno gorivo 15A14 za lansiranje iz silosnog (ili kako rusi kažu, „šahtovskog“) lansirnog sistema 15P714 povišene zaštite.
Imenu ovog sovjetskog raketnog sistema kumovali su sami Amerikanci, zgroženi njegovom snagom. U vreme prvih testiranja 1973. godine, ove rakete su bile najjače balističke na svetu ikad proizvedene, i tehnološki nisu imali pandana na Zapadu. Nijedan poznati protivraketni sistem nije mogao da se suprotstavi raketama SS-16, čiji je radijus delovanja bio čak 16.000 km. Posle uvođenja u naoružanje ovih sistema, SSSR više nije morao da brine o „trci u naoružanju“. Ipak, tokom osamdesetih godina „Satane“ su bile modifikovane, te 1988. u naoružanje Sovjetske armije stupa nova verzije S-18 – R-36M2 „Vojvoda“ (po NATO-u SS-18 Mod.5/Mod.6), protiv kojih ni najmoćniji američki protivraketni sistemi nemaju rešenja. Svaka raketa nosi po 10 samonavođenih bojevih glava pojedinačne snage 550-750 kt. Do danas je napravljeno nekoliko sve savršenijih verzija, i vojni stručnjaci smatraju da bi pun udar 8-10 ovih raketa uništio oko 80% privrednih potencijala SAD i veliki broj glavnih gradova.
U novije vreme se pominje i „Satana-2“ – RS-28 „Sarmat“, silosni projektili 5. generacije, sa novim nadzvučnim manevrišućim bojevim glavama. Panika u Pentagonu nastaje od pomisli da bi rakete „Sarmat“ mogle da napadnu i iz pravca južnog pola.
РТ-2ПМ2 „Тополь-М“
Proizvođač: Centralni konstruktorski biro mašinogradnje (CKBM);
NATO: SS-27 „Stickle B“;
Dužina: 22,7 m;
Prečnik: 1,86 m:
Startna težina: 47.100 kg:
Dolet: 9.000-11.000 km;
Projektil PT-2PM2 je bio prvi proizveden u Rusiji posle raspada SSSR-a. Osmišljen je kao trostepena raketa sa snažnim motorom na čvrsto gorivo i korpusom od ugljeničnih vlakana. Testiranja rakete počela su 1994. godine. Prvo lansiranje izvedeno je iz silosa na kosmodromu Pleseck 20. decembra 1994. Već 1997, posle 4 uspešna lansiranja, započeta je serijska proizvodnja ovih raketa, a Državna komisija ih je u naoružanje Federacije uvela u aprilu 2000. godine. Od kraja 2012. na bojevom dežurstvu se nalazi 60 raketa „Topolj-M“ silosnog i 18 mobilnog tipa. Sve rakete u silosima nalaze se na dežurstvu u Tamanskoj raketnoj diviiziji (Svetli, Saratovska oblast, na granici sa Turskom). Svaki projektil nosi samo jednu bojevu glavu snage 800 kt, ali sa mogućnošću prepravke i za nezavisne samonavođene glave. „Topolj-M“ se smatra najpreciznijim raketama u ruskom naoružanju, sa greškom od samo 200 metara.
PC-24 „Ярс“
Proizvođač: Votkinski zavod;
NATO: SS-29;
Dužina: ~23 m;
Prečnik: < 2 m:
Startna težina: 49.000 kg;
Brzina: preko 24.500 km/h;
Dolet: ~11.000 km;
Ova termonuklearna raketa je prvi put poletela sa Plesecka ka poligonu na Kamčatki u maju 2007. godine. Za razliku od „Topolja-M“, „Jars“ poseduje najmanje četiri nezavisna samonavođena povratna bloka (MIRV)[1] sa 150-250 kilotona bojevih glava. Pored glava, „Jars“ obavezno nosi i lažne „mamce“ koji služe za ometanje protivničke protivraketne odbrane. Zbog takvih i sličnih inovacija (navigavanje uz pomoć globalnog pozicionog sistema GLONASS i sl.), RS-24 su potencijalno najuspešnije bojeve rakete u eventualnoj borbi protiv protivraketnih sistema SAD. Kažu da Rusi trenutno imaju 96 raketa „Jars“ u svojim Raketnim snagama – deo je na kamionima (15P155) a manji deo (oko 10%) u silosima (15P165) – i da je samo ove godine postavljeno 23 novih.
Sledeće godine pojaviće se i RS-26 „Jars-M“, sa imenom „Rubež“ ili „Avangard“. Prednost novih projektila biće bojeve glave sa boljim sposobnostima manevrisanja, te i komplikovanijim za protivraketnu odbranu. Rakete će biti lakše od RS-24, a moći će da gađa i ciljeve na samo 2-6 hiljada km, što SAD ne odgovara.
СРК[2] УР-100Н УТТХ sa raketom 15А35
Proizvođač: Centralni konstruktorski biro mašinogradnje (CKBM);
NATO: SS-19 ‘Stiletto’;
Dužina: 24,3 m;
Prečnik: 2,5 m:
Startna težina: 105.600 kg;
Dolet: ~10.000 km;
Interkontinentlna balistička raketa treće generacije na tečno gorivo 15A30 (UR-100N) sa samonavođenim bombama (MIRV) konstruisana je u konstruktorskim biroima OKB-52 pod rukovodstvom slavnog V.N. Čelomeja. Letno-konstruktorska testiranja rakete 15A30 vršena su na Bajkonuru a prvo lansiranje izvršeno je izvedeno aprila 1973. Nova verzija, UR-100MN UTTH (15A35), ušla je u naoružanje 1980. i imala je rok upotrebe 35 godina. Te rakete su dobile dodatak UTTH, što znači da su imale poboljšane taktičko-taktičke karakteristike (rus. УТТХ, Улучшении Тактико-Технических Xарактеристик). To su trostepene rakete, sa 3 motora RD-0233 u prvom stepenu i jednim za upravljanje. Prema zvaničnim izveštajima, do jula 2009.
Rusija je do pre koju godinu imala raspoređenih 70 raketa verzije 15A35: 41 sistem UR-100N UTTH pri raketnoj diviziji u Tatišćevu; i 29 sistema UR-100N UTTH pri 28-oj gardijskoj raketnoj diviziji u Kozeljsku. Danas je taj broj prepolovljen. Neke od ovih raketa letele su i u kosmos kao rakete-nosači „Rokot“ i „Strela“.
15Ж60 „Молодец“
Proizvođač: KB „Južnoje“;
NATO: SS-24 ‘Scalpel’;
Dužina: 22,6 m;
Prečnik: 2,4 m:
Startna težina: 104.500 kg;
Dolet: ~10.000 km;
RT-23 UTTH „Maladjec“ je strateški raketni kompleks sa trostepenim interkontinentalnim balističkim raketama na tvrdo gorivo 15Ž61 i 15Ž60, pokretnog železničkog i stacionarnog silosnog smeštaja. Nastao je usavršavanjem kompleksa RT-23. u naoružanje su ušli 1987. godine. Na spoljnjoj strani mlaznika nalaze se stabilizatori, omogućavajući raketi upravljanje tokom rada prvog i drugog stepena. Posle napuštanja gustih slojeva atmosfere mlaznici se odbacuju. Svaka raketa nosi 10 MIRV nuklearnih glava, svaka snage 550 kt. Pre raspada SSSR-a bilo ih je razmešteno 92, ali su posle 2008. sve ove rakete povučene iz upotrebe.
Р-30 „Булава“
Proizvođač: Votkinski zavod;
NATO: SS-NX-30;
Dužina: 11,5 m;
Prečnik: 2 m:
Startna težina: 36.800 kg;
Dolet: 9.300 km;
Ruska balistička raketa kompleksa D-30 na tvrdo gorivo razmeštena na podmornice Projekta 955, „Borej“. Rusija planira da u što skorijem roku proizvede makar 8 ovakvih plovila.
Ovaj raketni kompleks je povećao snagu ruske nuklearne trijade na značajno viši nivo. Prvo lansiranje „Buleve“ izvedeno je septembra 2005. godine. Ruski autori često kritikuju ove rakete zbog velikog broja neuspešnih testiranja (preko 30%). Kako primećuju kritičari, „Bulava“ je nastala iz želje Rusije da uštedi: da bi smanjili troškove, „Bulava“ je unifikovana sa kopnenim raketama („Topolj-M“), pa je ispala jeftinija nego što je uobičajeno. Do početka 2014. bilo je proizvedeno 46 različitih modifikacija ovih raketa, od čega je 19 bilo iskorišćeno u testiranjima. Planirano je da nosi 6 bojevih blokova snage 150 kt.
Х-101/Х-102
Proizvođač: MKB „Raduga“;
Dužina: 7,45 m;
Prečnik: 742 mm;
Raspon krila: 3 m;
Startna težina: 2.200-2.400 kg;
Dolet: 5.000-5.500 km;
Strateška krstareća raketa „vazduh-kopno“ nove generacije. Ispaljuje se sa bombardera Tu-95MS, koji može da ih ponese odjednom čak osam. Bojevi teret težak 400 kg može da uništi 2 cilja međusobno razdvojena 100 km jedan od drugog. Prvi cilj biva gađan pakovanjem koje se spušta padobranom, a drugi direktnim pogotkom rakete. Na daljini od 5.000 km preciznost gađanja je svega 5-6 metara, a na daljinama od 10.000 km ne više od 10 metara. Ove krstareće rakete su se pokazale vrlo efikasne u poslednjim akcijama u Siriji protiv terorista.
[1] Balistički korisni teret rakete koji nosi po nekoliko bojevih glava, i od kojih svaka može da gađa jednu grupu ciljeva. Prostija verzija je projektil sa više nezavisnih bojevih glava (MRV), ali one se posle posle disperzije ne mogu pojedinačno navoditi. MIRV poseduju SAD, Rusija, Kina, Britanija, Francuska Indijai Izrael. Zanimljivo mi je da se među stručnjacima MIRV smatra jednim od najsavršenijih mehanizama u raketnoj tehnici i naoružanju. Npr. navođenje velikog broja tako malih objekata kao što su bojevi blokovi na cilj, udaljen hiljadama kilometara, zahteva kolosalnu preciznost uz očuvanje pune automatizacije. Tako npr. astronavigacioni sistem AIRS, koji koriste američke rakete, sadrži preko 19.000 detalja, a samo jedan akcelerometar košta pola mil. $.
[2] Strateški raketni kompleks; rus. СРК, стратегических ракетных комплексов.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
