posada

Posada kosmičkog broda "Sajuz TMA-11M" i misije MKS-39 jedna je od najiskusnijih ekipa koja je ikada letela kosmosom. Iza Mihaila Tjurina, Ričarda Mastrakia i Koići Vakate se nalazi osam kosmičkih misija, jedanaest izlazaka u otvoreni kosmos, preko 56 časova provedenih izvan MKS i ukupno više od 540 dana sa one strane atmosfere. 


TjurinMastarkioVakata


Mihail Vladislavovič TJURIN

Tjurin

Komandant kosmičkog broda "Sajuz TMA-11M" Mihail Tjurin, veteran dve kosmičke misije, je 95. sovjetsko/ruski kosmonaut i 409. zemljanin u kosmosu. Tamo je proveo 344 dana, dok je tokom pet izlaska nakupio više od 25 časova u otvorenom kosmosu.

Tjurin je rodjen 2. marta 1960. u gradu Kolomna, moskovska oblast. Srednju školu je završio 1978. u Belogorsku, na Dalekom istoku. Diplomirao je 1984. na poznatom Moskovskom avijacionom institutu (MAI), koji je iznedrio plejade civilnih kosmonauta-inženjera, na katedri za projektovanje letećih aparata.

Praktično odmah posle diplomiranja počinje da radi u RKK "Energija" na razradi metodike rada posada transportnih brodova "Sajuz". Učestvovao je u istraživačkim radovima, u ulozi eksperimentratora i rukovodioca eksperimenata.

Tjurin je postao kandidat za kosmonauta RKK "Energija" aprila 1994. da bi posle dvogodišnje osnovne obuke dobio kvalifikaciju kosmonauta-istraživača i odmah uvršten u grupu kosmonauta koji su se pripremali u okviru programa "Mir". Posle godinu dana u julu 1997. Tjurin je istovremeno imenovan u rezervnu posade prve (do oktobra 2000.) i u osnovnu posade 3. ekspedicije MKS.

Prvi kosmički let Tjurin je obavio od avgusta do decembra 2001. kao brodski inženjer 3. osnovne ekspedicije MKS, skupa sa Frenkom Kalbertsonom (NASA) i Vladimirom Dežurovima (RKA). Na stanicu, posada je stigla šatlom "Diskaveri" (misija STS-105) a na Zemlju se vratila šatlom "Endevor" (STS-108). Time je Tjurin postao jedan od retkih ruskih kosmonauta koji su svoj kosmički debi doživeli na kosmičkom brodu (spejs šatl) druge države (SAD). Tokom prvog kosmičkog leta koji je trajao nešto manje od 129 dana , Tjurin je tri puta izlazio u otvoreni kosmos (ukupno vreme izvan stanice oko 13 časova).

Do druge kosmičke misije, Tjuirin se pripremao kako u grupi kosmonauta, tako i kao član nekoliko rezervnih posada čiji su se sastavi zbog različitih razloga često menjali, tako da se dešavalo da Tjurin krene pripreme sa jednom, nastavi ih sa drugom a završi sa trećom rusko-američkom ekipom. Posle dublerstva posade 12. ekspedicije MKS, u decembru 2005. Tjurin je imenovan za brodskog inženjera osnovne posade 14. ekspedicije Kosmičke stanice.

Drugi kosmički let Tjurin je započeo 18. septembra 2006. skupa sa astronautom NASA-e Majklom Lopez-Alegriom i prvom kosmičkom turistkinjom Anuše Ansari. Tokom misije koja je bila jedna od najdužih na MKS (215 dana), Tjurin je dva puta izlazio u otvoreni kosmos. Za vreme jedne kosmičke šetnje sa sobom je poneo lopticu za golf jednog proizvodjača sportske opreme, naravno uz komercijlani dogovor sa "Roskosmosom".

Po povratku na Zemlju Tjurin je ponovo imenovan za dublera u dvema misijama (MKS-23 i MKS-27), da bi januara 2011. bilo objavljeno da će poleteti treći put u kosmos u misiji MKS-38/39. Mesec dana kasnije, posle odluke "Roskosmosa" o formiranju jedinstvenog odreda ruskih kosmonauta na bazi Centra za pripremu kosmonauta (CPK) u Zvezdanom gradu, gase se tri odreda ruskih kosmonauta (vojni pri CPK, civilni pri RKK "Energija" i grupa kosmonauta-lekara pri IBMP). Tada skupa sa gotovo svim civilnim kosmonautima, Tjurin prelazi u novoformirani jedinstveni odred kosmonauta CPK. U oktobru 2012. u CPK je imenovan za zamenika načelnika odreda kosmonauta za naučno-istraživački program.

Mihail Tjurin je heroj Rusije i nosilac nekoliko visokih odlikovanja Rusije i SAD. Oženjen je Tatjanom Anatljevnom (lekar-akušer), sa kojom ima ćerku Aleksandru (rodjena 1982.). Pored kosmosa, Tjurin obožava skijanje i letove paraglajderima.

Ričard Alan Mastrakio (Richard Alan Mastracchio)

Mastrakio

Ričard Mastrakio je veteran tri kosmičke misije spejs šatla. Na listi zemljana koji su leteli u kosmos, Mastrakio se nalazi na 397. mestu, kao 249. američki astronaut. U kosmosu je proveo 40 dana, šest puta izlazio izvan šatla i tamo nakupio više od 31 časa.

Mastrakio je rodjen samo nekoliko dana pre Mihaila Tjurina, 11. februara 1960. u gradu Voterberi (Waterbury), država Konektikat. Godine 1978. završio je srednju školu, a 1982. diplomirao na Univerzitetu Konektikat na katedri za elektrotehniku i informacione tehnologije. Ima dve magistrature - na polju elektrotehnike (1987.) i fizike (1991.).

U periodu 1982-87. Mastrakio je radio u kompaniji Hamilton Standard u sferi razvoja kompjuterske tehnike, posle čega tri godine radi kao predstavnik kompanije Rockwell Schuttle Operations u Džonsonovom kosmičkom centru u Hjustonu. Godien 1990. prelazi u NASA-u u departmentu za operacije kosmičkih posada gde je radio na testiranju različitih sistema šatla i u odseku za navigaciju leta šatla na etapama lansiranja i sletanja.

Posle dva neuspešna pokušaja da postane astronaut, u maju 1996. Mastrakio postaje član 16. grupe kandidata-astronauta NASA-e. Posle dvogodišnje obavezne obuke dobija status punopravnog astronauta, da bi februara 2000. bio imenovan za člana posade misije STS-106.

Prvi let Mastrakio je obavio septembra 2000. kao specijalista leta u misiji STS-106 na šatlu "Atlantis". Tokom misije koja je trajala 12 dana posada šatla je donela na MKS opremu neophodnu za početak eksploatacije Kosmičke stanice.

Avgusta 2007. Mastrakio drugi put brodi kosmosom, sada u misiji STS-118 šatla "Endevor". Let je trajao 13 dana, opet je Mastrakio nakratko boravio na MKS, ali je sada tri puta izlazio izvan stanice. Tada su obavlejni remontni radovi na sistemima za napajanje električnom energijom, telekomunikacijama i orijentacije stanice. Znimljivo, tokom treće kosmičke šetnje na rukavici njegovog skafandra pojavila se mikroskopska rupica, tako da su radovi morali biti završeni pre vremena.

Treći let u trajanju od 15 dana Mastrakio je obavio aprila 2010. Bila je to misija STS-131 u kojoj je učestvovao šatl "Diskaveri", uz spajanje sa MKS. Mastrakio je tri puta izlazio u otvoreni kosmos i tamo obavio remontne radove na sistemu kriogenog amonijaka koji se koristi za hladjenje energetskog sistema američkog dela MKS. Poznavaoci zbivanja na MKS sigurno znaju da je u poslednjih 12 meseci sistem sa amonijakom naneo mnogo glavobolje stručnjacima NASA-e.

U februaru 2011. Mastrakio je skupa sa Tjurinom i Vakatom odredjen u posadi misije MKS-38/39. Zanimljivo, u prvobitnoj informaciji o njegovom predstojećem četrvtom kosmičkom letu, Mastrakio je imenovan kao komandant misije MKS-39. Medjutim, manje od mesec dana kasnije u zvaničnom saopštenju NASA-e navedeno je da će japanski astronaut Vakata biti komandant ove misije.

Mastrakio je nosioc nekoliko medalja NASA-e za zasluge u istraživanjima kosmosa. Oženjen je Kendis Stolfi i imaju troje dece. Italijanskih korena, Mastrakio jako drži do porodičnih vrednosti, dok kao i većina Amerikanaca, obožava bejzbol, košarku i plivanje. Pored toga, bavi se neobičnim hobijem - naime, majstor je za drvene skulpture.

Koići Vakata (若田 光, Koichi Wakata)

VakataKoići Vakata je četvrti japanski astronaut i 343. zemljanin u kosmos. Veteran tri kosmičke ekspedicije, Vakata je do sada proveo ukupno u kosmosu 159 dana, 10 časova i 47 minuta.

Rodjen je 1. avgusta 1963. u gradu Omija, u prefekturi Saitama. Srednju školu je završio 1982. a pet godina kasnije je diplomirao na Univerzitetu Kjušju na katedri avijacione tehnike. Na istom univerzitetu je magistrirao na odseku priklade mehanike 1989.

U aprilu iste godine počeo je da radi kao vazduhoplovni inženjer u kompaniji Japan Airlines na servisiranju aviona, posle čega je radio na analizama konstrukcije transportnih aviona i razvoju zaštite od korozije. Istovremeno, proveo je više od 2600 časova leteći na različitim tipovima aviona.

Aprila 2992. Vakata je odabran u odred japanskih astronauta Nacionalne kosmičke agencije (NASDA, sada poznata pod akronimom JAXA). Jednogodišnju obuku u Džonsonovom kosmičkom centru NASA-e u Hjustonu obavio je skupa sa astronautima 14. grupe NASA-e, posle čega je dobio kbvalifikaciju specijaliste leta spejs šatla. U decembru 1994. imenovan je za člana posade šatla "Endevor" u misiji STS-72 koja je obavljena januara 1996. Tokom misije, Vakata je mehanižkom rukom šatla dohvatio jedan neispravni japanski satelit mase preko tri tone i ubacio ga u tovarni prostor radi njegovog povratka na Zemlju. Bila je to prva kosmička misija Vakate - trajala je devet dana.

Po povratku na Zemlju jedno vreme Vakata je radio u NASA-i u odseku za vanbrodske aktivnosti, da bi juna 1997. bio naznačen u posadi šatla "Diskaveri" koji je tokom misije STS-92 oktobra 2000. na MKS dostavio jednu od nosećih konstrukcija sunčevih panela i jedan od dokova za spajanje. Drugi kosmički let Vakate je trajao 13 dana.

Pored centara JAXA-e i NASA-e, Vakata se 2002. pripremao za kosmičke letove u evropskom centru astronauta (EAC) u Kolonju (Nemačka), da bi decembra 2005. stigao u Centar za pripremu kosmonauta (CPK) "Roskosmosa" u Zvezdanom gradu radi obuke za dugotrajnu misiju na MKS. U medjuvremenu, 2004. doktorirao je na tematici projektovanja raketno-kosmičkih aparata, a jula 2006. proveo je nekoliko dana u podvodnoj okeanološkoj stanici u okviru projekta NASA-e vezanog za analizu ponašanja ljudi izloženih ekstremnim uslovima (projekat NEEMO).

U februaru 2007. imenovan je za člana posade 18. ekspedicije Medjunarodne kosmičke stanice (MKS-18) u koju je krenuo na šatlu "Diskaveri" (misija STS-119) 15. marta 2009. Dva dana kasnije šatl je spojen sa MKS, posle čega je Vakata prešao na Kosmičku stanicu gde je radio u sastavu ekspedicija MKS-18, 19 i 20. Zavreme ove misije, kompletirano je instaliranje japanskog modula "Kibo". Vratio se na Zemlju 27. jula 2009. šatlom "Endevor" (STS-127) posle misije koja je trajala gotovo 138 dana.

Od aprila 2010. Vakata je komandant grupe japanskih astronauta agencije JAXA.

U januaru 2011. objavljeno je da je Vakata imenovan u sastav posade ekspedicije MKS-38/39 koja je upravo danas, 7. novembra 2013. krenula. Ovo je četvrti kosmički let Koići Vakate.

Vakata je nosilac nekoliko medjunarodnih medalja za dostignuća u istraživanjima kosmosa. Oženjen je sa Stefani fon Saksen-Altenburg, Nemicom iz Bona, sa kojom ima jednog sina. Voli bejzbol, odlično skija, igra tenis i kao i Tjurin rado leti na deltaplanu.


Biografije


 

Grujica Ivanović
Author: Grujica Ivanović
Menadžer planiranja električnih mreža u australijskoj kompaniji Ergon Energy, magistar elektrotehnike. Napisao je veliki broj članaka iz oblasti istraživanja kosmosa koji su objavljeni u časopisima "Galaksija", "Front", "Duga", "Planeta", "Astronomija", "Astronomski magazin", Spaceflight i “Vasiona”, i u dnevnim listovima "Politika", "Večernje novosti" i "Srpska reč". Takođe, u časopisu Power Transmission and Distribution objavljuje stručne tekstove iz elektrotehnike. Pre odlaska u Australiju radio je u EPS/"Elektrokosmet", dok je na RTV Priština uređivao televizijske emisije “Horizonti nauke” i “Ekološki krug”. Autor je dve knjige iz kosmonautike: "Kosmički vremeplov" (1997, BIGZ, Beograd) o prvim programima čovekovog leta u kosmos i "Salyut: The First Space Station - Triumph and Tragedy" (2008, Springer-Praxis, London-New York) o tragediji posade prve orbitalne stanice "Saljut". Jedan je od inicijatora projekta prvog srpskog veštačkog satelita "Tesla-1". Član je Britanskog interplanetarnog društva i Instituta inženjera Australije.

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži