ažurirano 4. marta 2022.

Kada su evropski doseljenici osvajali Ameriku idući s istoka sve dublje na zapad, u pustinji koja danas pripada saveznoj državi Arizoni, otkrili su neobičnu geološku tvorevinu. Bila je to ogromna rupa prečnika preko jednog kilometra i opasana zidom zemlje i stenja visine 40-tak metara. Deset kilometara unaokolo bile su razbacane gromade stenja velike kao kuća. Nikad pre tako nešto niko nije video.

Bio je to zapravo lep i dobro očuvan krater - pravi biser među geološkim tvorevinama te vrste. Naša planeta je geološki vrlo živa i pod uticajem vetrova i padavina, i usled klimatskih promena, njena površina se stalno i u relativno kratkim vremenskim periodima dramatično menja. Nestaju ili nastaju čitavi planinski venci, potapaju se ili suše doline, nastaju i nestaju mora, menjaju se vodotoci, suše i rastu šume. Zato su mnogi ožiljci planete iz davnog doba danas zabeleženi samo u retkim i neupadljivim tragovima, ili su potpuno izbrisani. Utoliko je ovaj krater dragoceniji.

Ukratko o krateru Beringerov krater (Barringer Meteorite Crater), poznat i kao Meteorski krater (Meteor Crater) je najbolje sačuvan i najčuveniji meteoritski krater na Zemlji. Prečnik mu je 1186 m, 183 m je dubok, a okružen je zidom od 30 do 45 m visine. Lociran između Flagstafa i Winslow u Arizoni. Otkriven 1891. Nastao je pre 49.000 godina. Meteorit koji je izrovao ovaj krater bio je nikal-gvozdeni asteroid oko 45 metara u prečniku i težak 300.000 tona. U Zemlju je udario brzinom od 65.000 kilometara na sat. Od siline udara gotovo sasvim je ispario.

Krater se zove Meteorski krater, nalazi se 69 kilometara istočno od Flagstafa na severu Arizone. Naziv je dobio po obližnjem naselju, poštanskoj postaji Mitior. Drugi naziv kratera je Berigerov krater, po Danijelu Beringeru o kome ćemo reći nešto kasnije. Krater je inače u vlasništvu Beringerovih naslednika i to je jedini razlog što ova rupa nema status nacionalnog spomenika, jer po američkom zakonu samo državna imovina može biti nacionalni spomenik. Ali, 1967. godine krater je dobio status nacionalne prirodne znamenitosti.

Prva stručna ispitivanja kratera potiču od mineraloga Alberta Footoa. Albert Footo je bio profesor hemije na poljoprivrednom koledžu u Ajovi. Rodio se 1846, a umro 1895. Što se kratera tiče to je sve – zanimao se za njega, ostavio neki trag o tome  i to je sve.

Mnogo ozbiljniji pristup krateru imao je čuveni američki geolog Grove Karl Gilbert (1843-1918). Za krater se zainteresovao 1891. godine nakon što su do njega dospeli izveštaji da se oko kratera nalazi nikal gvozdeni meteoriti. Došao je na lice mesta sa namerom da utvrdi poreklo kratera.

Albert Footo

Grove Karl Gilbert Daniel Moreau Barringer

Eugene Shoemaker

Postojale su dve mogućnosti: 1. da je krater nastao od udara džinovskog meteorita i 2. da je krater nastao kao posledica snažne eksplozije gasova koju je izazvala vrelina vulkana duboko ispod površine tla. Mogućnost da se radi o vulkanskom krateru je brzo odbačena zbog nedostatka bilo kakvog vulkanskog kamenja u blizini kratera te se Gilbert koncentrisao na ispitivanju prve hipoteze. Pošao je od, kako će se kasnije ispostaviti, pogrešne pretpostavke da udarno telo po veličini odgovara prečniku kratera i da se ono mora nalaziti zariveno ispod dna kratera. S druge strane, kada je krater posledica unutrašnje eksplozije izbačeni materijal je po zapremini jednak zapremini unutrašnjosti kratera.

Da bi sve ovo proverio Gilbert je uradio dva testa. Izračunao je i uporedio odnosne zapremine, a zatim je magnetom ispitivao dno kratera kako bi eventualno otkrio velike količine gvožđa ispod dna što bi bio znak da se meteorit zaista nalazi zakopan.

Ali rezultati testova su bili negativni. Zapremina kratera, po Gilbertovom računu, bila je jednaka izbačenom materijalu, a eksperimenti sa magnetom nisu ukazivali na postojanje velikih gvozdenih masa ispod dna kratera. Slavni geolog je tako konačno zaključio da je krater ipak nastao kao posledica eksplozije vulkanskih gasova i time je okončao svoja istraživanja.

Međutim, ostala je sumnja u ovaj zaključak jer on nije objasnio prisustvo meteoritskog kamenja oko kratera. Sem toga u čitavom području nije pronađeno nikakvo kamenje koje bi ukazivalo na postojanje bilo kakve vulkanske aktivnosti u prošlosti.

Desetak godina nakon Gilberta, 1902. godine, za krater se zainteresovao Daniel Moreau Barringer, uspešan rudarski inženjer. Njega je privukao podatak da se oko kratera nalaze komadići gvozdenog meteorita i to izmešani sa izbačenim materijalom iz kratera. Da su meteoriti na Zemlju pali u neko drugo vreme, a ne u momentu nastanka kratera oni bi se nalazili u posebnom sloju, a ne pomešani sa izbačenim kamenjem. Baringer je na osnovu toga verovao da se ipak radi o udarnom krateru. Međutim to je trebalo dokazati.

Nakon višegodišnjeg istraživanja Baringer je raspolagao sledećim činjenicama.

• U području kratera uočene su ogromne količine finog praha silicijum dioksida koji se mogao stvoriti jedino pod izuzetno snažnim pritiskom.
• Primećena je velika količina meteoritskog gvožđa u obliku škriljaca razbacanog oko ivica kratera i dalje u okolini.
• Meteoritski materijal je izmešan sa izbačenim stenjem.
• Različiti tipovi kamenja oko ivice kratera i u okolnom prostoru su složeni obrnutim redom od onog unutar kratera.
• Nedostatak bilo kakvog vulkanskog kamenja u blizini kratera.

1908. geolog George P. Merrill, ispitujući nov tip stena koje je u krateru otkrio Baringer, našao je da se radi o kvarcnom staklu za čije stvaranje je neophodna velika toplota, slično kao kad grom udari u pesak. Sem ovoga Meril je uočio "mirno" dno kratera što znači da ona sila koja je stvorila krater nije dolazila od dole, iz dubine.

Sva ova zapažanja Baringer je izložio Akademini prirodnih nauka u Filadelfiji 1906. i 1909.

Budimo iskreni, Baringera je krater interesovao najviše zbog meteorita koji bi trebalo da bude bogat gvožđem i koje je mogao lako da se eksploatiše jer bi bio odličan i izdašan rudnik gvožđa. Međutim, uprkos višegodišnjim naporima sam meteorit nije bio pronađen.

Konačno Baringer se obartio astronomu F. R. Moultonu za mišljenje o veličini meteorita koji bi mogao da stvori krater traženih razmera.

I to je bilo presudno za konačnu spoznaju kratera. Moultonovi proračuni su ukazivali na udarno telo težine svega oko 300.000 tona, dok je Baringer je računao da je meteorit bio težak oko 10 miliona tona. Sem toga pokazalo se da je energija koja se stvara prilikom takvog udara toliko snažna da dovodi do isparavanja samog meteorita.

Ovim je uzaludna potraga za meteoritom konačno bila prekinuta, a 1929. Bringer je umro.

Međutim ispitivanja kratera su se nastavila i sledećih decenija. 1963. poznati geolog Eugene Shoemaker je objavio svoje zapažanje da je Baringerov krater po strukturi veoma sličan kraterima nastalim od udara nuklearne bombe. Šumejker je do ovog zaključka došao izučavajući kratere koji su stvoreni nuklearnim eksplozijama za vreme nuklearnih testova u Nevadi.

Nova istraživanja tokom godina dovela su i do otkrića nekih novih minerala u krateru. Svi oni, kako analize pokazuju, mogli su da nastanu jedino pri ekstremno visokim temperaturama i pritiscima i to mnogo većim nego što su se ikada desile u prirodi na Zemlji.

Konačno je napravljen ovaj scenario.

Pre pedeset hiljada godina na Zemlji je vladalo ledeno doba. Današnja pustinja u Arizoni u to vreme bila je hladna, vlažna i pokrivena šumom. U tim predelima živeli su mamuti, mastodonti i bizoni. Onda je iz svemira doletela stena. Udar je bio snažan - jednak eksploziji tridesetak miliona tona TNT, a to je više nego hiljadu puta jača eksplozija od one koja je razorila Hirošimu. Nakon eksplozije usledio je vazdušni udarni talas snage orkana. Na tri kilometra od udara vetar je duvao brzinom od dve hiljade kilometara na čas rušeći sve pred sobom. U tom prostoru ubijena je svaka životinja i uništena svaka biljka. Na razdaljini od 20 kilometara oborena su sva stabla....

Izučavanje Berigerovog kratera trajalo je više decenija. Sam Baringer je na tom zadatku proveo 27 godina. Znanje stečeno u ovom poduhvatu znatno je unapredilo poznavanje svih drugih udarnih kratera na našoj planeti.