Vidljiva svetlost samo je jedan mali deo celog spektra elektromagnetnih talasa. Posebnim uređajima, čiju osnovu čine radio-teleksopi, u mogućnosti smo da vidimo inače nevidljive delove nebeskih objekata, i da otkrivamo nove tajne koje je kosmos pripremio za nas. Čuvena galaksija u Andromedi, M31, samo je jedan primer ove tvrdnje. Posmatraćemo našu susetku – udaljenu »samo« 2,5 miliona svetlosnih godina – na tri načina, Nasinim teleskopom Spicer (Spitzer Space Telescope).

Da bi formirao prvu od gornje tri fotografije, Spicer je napravio čak jedanaest hiljada snimaka u opsegu talasne dužine od 24 mikrometra. Odmah su uočene nesimetričnosti u najistaknutijem prstenu: on ima neku vrstu rascepa (desno dole), za koji se pretpostavlja da je nastao gravitacionim interakcijama sa malim satelitskim galaksijama oko M31. Takođe, Spicer je zabeležio i slab trag spiralnog kraka unutar ovog prstena koji se proteže do samog centra galaksije. Mogu se opaziti rasejane zvezde unutar M31, ali samo one obavijene prašinom koje sjaje u infracrvenom delu spektra.

Pogledajte samo koliko M31 izgleda različito u vidljivom delu spektra (fotografija dole levo)! Ovde, umesto da uočimo prašinu, mi vidimo svetlost zvezda. Centar galaksije je velika izbočina u čijoj svetlosti se unutrašnji kraci galaksije sastavljeni od prašine teško mogu uočiti. Međuzvezdana prašina može se videti jedino kao silueta kada su iza nje svetle zvezde.

Fotografija dole desno sastavljena je iz snimaka u više talasnih dužina: plavi delovi slike u stvarnosti su 24-, zeleni 70-, a crveni 160-mikrometarski. Kombinovanjem snimaka u ova tri frekventna opsega u stanju smo da odredimo i temperaturu prašine, pri čemu je najtoplija najuočljivija na 24 mikrometra, a najhladnija na 160 mikrometara. Plave i bele oblasti su najtoplije, nalaze se u centralnoj izbočini i u kracima, i u njima se formiraju nove zvezde. Hladnija prašina je u crvenim oblastima udaljenijim od prstena.

Link na fotografiju: NASA/SPITZER