Mada sve četiri gigantske planete Sunčevog sistema imaju prstenove, Saturn se ipak izdvaja u odnosu na preostala tri planetarna džina, zbog svojih veličanstvenih prstenova. Još je izumitelj teleskopa Galileo Galilej (Galileo Galilei) svojim slabašnim instrumentima posmatrao ove prstenove, ali nije mogao da prepozna njihov pravi karakter. 45 godina docnije, Kristijan Hajgens (Christiaan Huygens) pretpostavio da je reč o jednom „disku“ oko planete. Pravu prirodu ovog Saturnovog „ukrasa“ fotografisale su tek sonde Vojadžeri 1 i 2 (Voyager): reč je o ogromnom broju ledenih gromada, prečnika od nekoliko mikrometara do nekoliko metara.

Saturn je daleka planeta: od Sunca je udaljen oko 9,5 astronomskih jedinica, odnosno oko 1.426 miliona kilometara, pa ga svetlost naše zvezde obasjava sa „zakašnjenjem“ od oko jedan sat i 20 minuta; poređenja radi, pomenimo da je Zemlja od Sunca udaljena tek nešto više od 8 svetlosnih minuta. Kada se, kretanjem Saturna i Zemlje, desi da se Zemlja nađe u ravni Saturnovih prstena, tanušni prstenovi postaju nevidljivi sa Zemlje. Međutim, NASA-in Svemirski teleskop „Habl“ (Hubble Space Telescope) uspeo je da uhvati trenutak kada je ova planeta najviše „otvorena“ prema Zemlji, i uz to – nalazi se u opoziciji, položaju kada je najbliža Zemlji (tada se Sunce, Zemlja i Saturn, tim redom, približno nalaze na jednoj pravi), pa je prividno najveća što može biti. Jedna od „Hablovih“ fotografija je pred vama.

Zanimljivo je da ova planeta ima period rotacije od 10 sati i 42 minuta, što je prilično mala (odnosno – brza) brojka: za to vreme planeta napravi jedan okret oko svoje ose, pa je malo spljoštena na svojim polovima, zapravo čineći ovog lepotana najspljoštenijom planetom u sistemu.