Kao što smo javljali, 25. avgusta je u 82. godini preminuo Neil Armstrong, prvi čovek na Mesecu. U znak sećanja na legendarnog astronauta veb sajt “Astronomskog magazine” posvećuje dva obimnija teksta o misijama Armstronga koje su, kao i on, ušle u sve anale svetske astronautike. Prvi tekst govori o dramatičnoj misiji  “Džemini VIII” iz marta 1966. koja je bila kosmički debi Nila Armstronga. Tekst je pozajmljen iz knjige Grujice Ivanovića “Kosmički vremeplov” ( BIGZ, Edicija “Galaksije”, Beograd, 1997.) Drugi tekst je izvod iz neobjavljenog materijala za knjigu o letu na Mesec istog autora koji je napisan 1998/99. On govori o istorijskih dva i po sata u oblasti Mora tišine, kada je Nil Armstrong svojim “malim/velikim korakom” kročio u istoriju i nezaborav.

---

 

Izvod iz knjige “Kosmički vremeplov” ( BIGZ, Edicija “Galaksije”, Beograd, 1997.)

RODEO U KOSMOSU

Dve nedelje posle sahrane nesrećnih astronauta (prim. G.I. - Eliota Sija i Čarlsa Beseta, osnovne posade misije “Džemini IX”, koji su poginuli u avionskoj nesreći), sve je na Kejp Kenediju bilo spremno za lansiranje kosmičkog broda "Džemini VIII". Šesnaestog marta 1966. prvo je lansirana raketa - nosač "Atlas - Ejdžina", sa gornjim stepenom "Ejdžina 8" (GATV-5003) koji će poslužiti kao kosmički cilj posadi "Džemini VIII". Sada je sve bilo u redu, i "Ejdžina" je dospela na planiranu kružnu orbitu, 296 kilometara iznad Zemlje, pod nagibom od 28,88 stepeni. To je takozvana orbita čekanja na kojoj će "Ejdžina" ostati sve do spajanja sa brodom "Džemini". Tačno 101 minutu kasnije, 16. marta 1966. u 11:41 č, kada je "Ejdžina" nadletela Kejp Kenedi, uz zaglušujuću grmljavinu raketnih motora, "Džemini VIII" je sa Nilom Armstrongom i Dejvidom Skotom, krenuo u lov za "Ejdžinom". Deset minuta kasnije, "Džemini VIII" je kružio oko Zemlje na orbiti sa perigejom na 159, i apogejom na 266 kilometara. Nagib orbite je iznosio 28,9 stepeni.

Komandant misije je Nil Elden Armstrong, 35. godišnji probni pilot raketnih aviona X-15 na kome je, nekoliko puta, leteo do samih rubova kosmosa. Rodjen je u Vapakoneti (Wapakoneta), Ohajo, gde je kao četrnaestogodišnjak pravio makete aviona, i radio u jednoj apoteci da bi zaradio za časove letenja koje je uzimao na obližnjem sportskom aerodromu. Na šesnaesti rodjendan dobija letačku dozvolu. Dve godine je studirao na univerzitetu Perdju (Perdue), kao stipendista Mornarice, a zatim prelazi u mornaričku vazduhoplovnu bazu u Pensekolu, gde prolazi kroz obuku pilota. Kao profesionalni, mornarički pilot i član eskadrile "Panter", u 21. godini, odlazi u Koreju. Učestvovao je u 78 borbenih misija sa nosača-aviona "Eseks".

Godine 1952. napušta mornaricu, prelazi u Luisovu laboratoriju u Klivlendu, Ohajo, gde radi kao probni pilot i završava Perdju univerzitet. Od 1955. radi u vazduhoplovnoj bazi "Edvards", gde testira raketna avione X-1 i X-15. Leteo je brže od 6000 km/h, sedam puta do visina od 63 kilometra. Iako ranije skeptičan prema kosmičkim letovima, septembra 1962. postaje astronaut ("Postepeno sam počeo da menjam svoju odluku. X-15 je u osnovi bio avion, i ja sam počeo da shvatam da će programi "Džemini" i "Apolo" odvesti čoveka mnogo dalje od granica atmosfere ..."). Pre dolaska u Hjuston, Nil i Dženet Armstrong su imali sina i kćer, ali je od posledice tumora na mozgu, njihova trogodišnja kći Karen preminula. Kasnije se rodio drugi sin.

Pilot Dejvid Randolf Skot (33) je vazduhoplovni major, prvi iz treće generacije američkih astronauta, onih iz 1963. godine, koji leti u kosmos. Kao i Ed Vajt, Skot je odrastao u San Antoniu, a kao mnogi astronauti iz Ratnog vazduhoplovstva, završio je 1954. godine, i to kao peti u klasi, Vojnu akademiju u Vest Pointu. Rodjen je u vazduhoplovnoj bazi "Randolf" (Randolph), po kojoj je dobio i drugo ime, u porodoci generala. Magistrirao je na Tehnološkom institutu Masačusets (1962.), i ubrzo zatim, završio Školu probnih pilota. Nekoliko meseci kasnije, Skot, otac dvoje dece, postaje astronaut. Medju kolegama, Skot važi za astronuata koji je najviše interesovanja pokazao za geološke pripreme i - arheologiju. Dok je, kao pilot borbenih aviona služio u Tripoliju, često je posećivao arheološke iskopine drevnih rimskih gradova u Libijskoj pustinji, a kada je, kao astronaut, trenirao u Velikom kanjonu u Koloradu, često se kući u El Lagu vraćao sa obiljem neobičnog kamenja .

Letelica "Ejdžina", kosmički "sparing-partner" za brodove "Džemini", predstavlja prilagodjen drugi stepen rakete "Atlas - Ejdžina" koja je korišćena za lansiranje bespilotnih letelica "Rendžer" (prema Mesecu) i "Mariner" (Mars i Venera). Raketa je, početkom 60. razvijena za potrebe Ratnog vazduhoplovstva. Stepen "Ejdžina", delo kompanije "Lokid", dugačak je 7,92 metra, ima masu od 3,175 tona i prečnik od 1,52 m. Na jednom kraju letelice nalaze se glavni i pomoćni raketni motor potiska 7,25 tona, sa daljinskim upravljanjem. Znači, budući da je masa spojenog sistema "Džemini" - "Ejdžina" oko 7 tona, glavni motor je u stanju da menja orbitu tog sistema, ubrzavajući ga do maksimalnih 722 m/s, omogućavajući dosezanje fantastičnih, ranije nedostižnih orbita, visoko iznad Zemlje. Naravno, i ovde je Mesec u fokusu eksperimenta, jer je za upućivanje kosmičkog broda sa orbite oko Zemlje (oko 300 kilometara) prema Mesecu potrebno ostvariti impuls ubrzanja od 3.353 m/s.

Na drugom kraju "Ejdžine" nalazi se široki konusni deo, levak  za spajanje, prvi, istina primitivni, mehanizam za spajanje, čiji prsten ima na svom vrhu prorez kroz koji prolazi vertikalni štap koji je postavljen na nosnom delu broda "Džemini". Tada mehaničke brave, čvrsto zahvataju nos broda i njegov štap, čime je formirana sigurna fizička veza izmedju dveju letelica. Na spoljašnjem delu "Ejdžine", iznad dela za spajanje, nalazi se vertikalna antena visine 2,44 metara za prijem i refleksiju radarskih signala sa "Džemini".

Operacija susreta i spajanja broda "Džemini" i letelice "Ejdžina" odvija se u nekoliko etapa. Prvo, na kružnu orbitu (oko 300 km) kreće "Ejdžina". Kada ona, u prvom krugu preleti kosmodrorm, za njom na eliptičnoj orbiti, koja je nešto niža (160 x 270 km) kreće "Džemini. Tada je rastojanje izmedju dve letelice oko 1780 kilometara. Budući da leti nižom orbitom, unutar orbite "Ejdžine", "Džemini" se, u odnosu na nju, kreće brže i sustiže je. Za vreme drugog obrtaja, posada pali motore i povećava perigej sa 160 na 220 kilometara, a tokom trećeg kruga sledi novi manevar i povećanje perigeja sa 220 na 290 kilometara. Sada, "Džemini" leti gotovo kružnom orbitom, tik uz orbitu "Ejdžine", na rastojanju od 274 kilometara. Za vreme četvrtog obrtaja, kada je, zahvaljujući zakonima nebeske mehanike, rastojanje "prirodnim" putem smanjeno na samo 66 kilometara, astronauti ponovo pale motore, povećavaju brzinu za 9,75 m/s i dospevaju na orbitu "Ejdžine". Izvesno vreme, dva aparata lete jedan pored drugog, a "Džemini" lagano smanjuje rastojanje. U finalnoj etapi, "Džemini" svojim nosnim delom ulazi u konusni segment "Ejdžine", a vertikalni štap postavljen na rubu njegovog nosa prolazi kroz prorez na vrhu levka gde biva mehanički zabravljen. Brzina spajanja je oko 30 sm/s.

Otprilike ovako se odvijao let broda "Džemini VIII". U prvoj fazi, Armstrong i Skot su rastojanje izmedju letelica smanjile sa početnih 1785 na 289 kilometara. Vodjen radarskom automatikom, uz kompjutersku pomoć, "Džemini VIII" je, šest časova nakon lansiranja, visoko iznad Pacifika, sustigao "Ejdžinu 8". Otpočela je završna etapa spajanja. Dve letelice brzinom od 27.200 km/h preleću Ameriku. Na 46 metara od kosmičkog cilja, Armstrong usporava i lagana dospeva na samo 90 santimetra od repa "Ejdžine". Kontrolor Kejt Kandel (Keith Kundel) na pratećem brodu "Viktor" (Victor), kada se kosmički dvojac nalazio iznad Kariba, daje odobrenje za spajanje. "Džemini" kreće napred, nos ulazi u levak i - spajanje, prvo u kosmosu, uspešno je obavljeno. Kada je vrh "Džemini" ušao u prihvatni okvir "Ejdžine" i kada su se kopče sklopile, astronauti su javili da su čuli zvuk nalik na "klank - klink, klink, klink".

"Sve ide kao po loju!" - poručuje Armstrong direktoru leta Judžinu Krancu (Eugene Kranz), pomoćniku Krisa Krafta u Hjustonu.

Nekoliko minuta, dve spojene letelice su besprekorno, tokom petog obrtaja "Džemini VIII" letele oko Zemlje. Sistem dozvoljava astronautima da iz kabine upravljaju radom raketnih motora "Ejdžine", pa Armstrong preuzima kontrolu nad sekundarnim pogonskim sitemom letelice. On upravlja letom spojenih aparata, i okreće sistem za 90 stepeni. Manevar je trajao 16 sekundi. Ova prelepa sedmotonska konstrukcija ("Džemini VIII" ima 3.888 kg, a "Ejdžina" 3.175 kg), najveća do tada formirana na orbiti, koja je svetlucala obasjana sunčevim zracima, preletela je Atlantski okean, Afriku i Indijski okean. Dospeo je u zonu izvan domašaja pratećih stanica sa Zemlje.

Dvadeset i sedam minuta kasnije, u 18:42 č, kada se sistem "Džemini VIII - Ejdžina" nalazio iznad južnih delova Kine, astronauti su primetili da je kompleks počeo lagano da se okreće. Iz časa u čas okretanje je bilo sve brže i brže, nekih 36 stepeni u sekundi. Astronauti su brzo proverili komande upućene "Ejdžini" sa komandon pulta "Džemini". Posle tri minuta uspeli su da uspore obrtanje, i ono je, zahvaljujući žiroskopima, gotovo zaustavljeno. A onda, četiri minuta kasnije, sedmotonski sistem je počeo da se obrće još brže, praveći jedan obrtaj u sekundu. Postojala je realna opasnost da astronauti izgube svest. Pred njihovim očima, ogromnom brzinom vrteli su se Zemlja, zvezde, Sunce, "Ejdžina", čitava Vaseljena. Sve se vrtelo... Znali su da je problem u njihovom brodu i da moraju nešto da urade. U stvari, Armstrong je vrlo dobro znao šta treba uraditi. Njegov defektni "Džemini" je imao mnogo raketnih motora tako da je njihovim podesnim paljenjem mogao da zaustavi obrtanje. Medjutim, koji od motora aktivirati kada se sve oko tebe vrti? I ne samo to; vrti se sistem od dve letelice, a ne samo "Džemini". Iako su astronauti, tokom priprema uvežbavali na desetine opasnih situacija, na trenažerima nikada nije simulirana jedna ovakva operacija. Hladnokrvni Armstrong (njegovo prezime u prevodu znači "Snažna ruka") odlučuje da je najbolje odvojiti brod od "Ejdžine". I posle odvajanja, medjutim, "Džemini" je nastavio da se obrće. Budući da se sve ovo odvijalo van domašaja pratećih stanica, kontrolori u Hjustonu nisu znali kakva se drama odigrava visoko iznad njihovih glava. Zadnje što je stiglo do Hjustona bile su reči Armstronga da je spajanje obavljeno bez problema. A tamo je sada bilo more problema.

Tako je, okrećući se oko sebe, "Džemini" preleteo Kinu i dospeo u zonu radiovidljivosti pratećeg broda "Kostal sentri Kvebek" (Coastal

Sentry Quebeck) kada je Kontrolom misije odjeknuo uzbudjeni glas Armstronga:

"Imamo velike teškoće. Tumbamo se preko glave ! ..."

Zbog okretanja broda, budući da se okretala i primopredajna antena, do Hjustona su dolazili isprekidani glasovi astronauta. Armstrong je, videvši da se okretanje broda nastavlja, postupio po instrukcijama koje su sada, nakon odvajanja od "Ejdžine" bile precizne. Jedini način da se zaustavi obrtanje "poludelog" broda je paljenje motora za kontrolu ulaska u atmosferu, što je značilo da posada mora da prekine dalji let i vrati se na Zemlju, prema grafikonu za havarijske slučajeve.

"Povratili smo kontrolu nad kosmičkim brodom!" - javio je Armstrong.

Ovaj sistem se koristi nakon odvajanja kapsule od adaptorske sekcije, tako da su astronauti morali hitno da se pripreme za povratak. Iznad Havaja, posadi je javljeno da se spremi za hitno sletanje tokom sedmog obrtaja. Hjuston se, takodje, interesovao za položaj "Ejdžine".

"Videli smo je pre deset minuta. Izgleda da je jednu milju ispod nas" - odgovara Skot. Radio - veza je zatim prekinuta, a pred završetak šestog kruga, astronauti su raportirali da imaju punu kontrolu nad svojom letelicom i mole Kontrolu misije da im se dozvoli nastavak leta. Naime, pored spajanja sa "Ejdžinom", drugi primarni zadatak planirane trodnevne misije je šetnja Dejva Skota otvorenim kosmosom, uz korišćenje manevarske raketne grupe na grudima. Bilo je planirano da "Džemini VIII" 44 puta obleti oko Zemlje. "Ne brinite. Sve je u redu" - rekao je Armstrong zabrinutim kontrolorima, želeći da ubedi rukovodioce programa da se misija nastavi. Menadžer programa "Džemini" Čak Metjuz je bio odlučno protiv. Ona je bila dovoljno šokantna i za one na Zemlji i za astronaute na orbiti, tako da Džin Kranc poručuje astronautima da se vrate na Zemlju.

Kada je "Džemini VIII" bio iznad reke Kongo, obavljeno je kočenje i brod je krenuo prema Zemlji. Sledećih petnaest minuta, astronauti su zabrinuti piljili kroz svoje prozore, ne znajući gde će tačno da se spuste. Nisu bili sigurni dali je kočenje bilo uspešno. Postojala je realna opasnost da kapsula padne u džunglu nekog od mnogobrojnih ostrva na Pacifiku, ili na neprijateljsku (za SAD) teritoriju Indokine, gde je besneo rat i gde je Nil Armstrong, jedanput, dok je leteo nad Korejom, samim čudom, nakon obaranja, spašen. Šta se sve nije muvalo u njihovim glavama, dok su hitali prema Zemlji!

"Džemini VIII" je sleteo na vode zapadnog Pacifika, u 22:23 č, (po vremenu na kosmodromu, dok je na Pacifiku rudila zora), 850 kilometara zapadno od Okinave i 1232,5 kilometra južno od Japana. Bilo je to najbolje spuštanje u dotadašnjoj seriji letova "Džemini", budući da je kapsula sletela svega 6,4 kilometra daleko od planiranog mesta za "evakuacijska sletanja". Kada su ronioci prikačili gumeni prsten za kapsulu, obezbedivši brod od eventualnog potonuća, Armstrong i Skot su otvorivši vrata na kapsuli, čekajući razarač "Mejson" (Mason) da ih pokupi, pojeli dobar deo obimne hrane koje je bilo dovoljno za nekoliko dana. Astronauti su bili umorni, gladni i razočarani (obojici je ovo bila kosmička premijera), ali u dobroj kondiciji. Razarač je kapsulu i njene astronaute prebacio na Okinavu, odakle su avionom dospeli na Kejp Kenedi. Njihova dramatična misija je trajala 10 časova, 41 minut i 26 sekundi. Bila je to prva kosmička ekspedicija koja je prekinuta pre završetka planiranog programa leta.

NASA je izvesno vreme krila trake na kojima je snimljen razgovor astronauta tokom kritične faze leta. Spouksmen NASA-e Pol Hanej (Paul Haney) je to objasnio činjenicom da "visoki nivo glasova" astronauta može kod novinara da stvori pogrešan utisak. Ništa, rekao je on, na trakama ne sugeriše na pomisao da su astronauti u tim trenucima bili histerični. Obojica su svo vreme bili svesni situacije u kojoj se nalaze, ali je bilo jasno da nisu smatrali da su životno ugroženi.

Za to vreme, stručnjaci "Mekdonela" su ustanovili da je prolazni kratki spoj u manevarskom sistemu broda "Džemini VIII", izazvao okretanje letelica. Time su pobijene glasine da je radiosignal emitovan sa tla Kine (sistem se tada nalazio iznad najmnogoljudnije zemlje) aktivirao rezervni raketni motor "Ejdžine" i izazvao okretanje letelica. Do zaključka da je krivac kratki spoj na brodu "Džemini", došlo se simuliranjem uslova u kojima je došlo do okretanja sistema, budući da je pogonska grupa broda odbačena zajedno sa adaptorskom sekcijom, pred ulazak kapsule u atmosferu.

Pa ipak, sve je dobro, što se dobro svrši. Posada je uspešno vraćena na Zemlju, a gore, na nebu, ona je uspela da ukroti pomahnitalu mašinu. Prvi pokušaj spajanja dva kosmička aparata, u početnoj fazi veoma uspešan, umalo nije završen tragedijom. I pored nesumnjivog uspeha u ovladavanju tehnikom spajanja na orbiti, niko u NASA-i nije likovao.

---

---

Izvod iz materijala za neobjavljenu knjigu “Put na Mesec” Grujice Ivanovića koji je napisan 1998/99. On počinje silaskom Nila Armstronga niz lestve mesečevog modula (LM) “Orao”, a završava dva i po sata kasnije njegovim i povratkom Edvina Oldrina, drugog čoveka na Mesecu, u kabinu LM-a. Datum je 21. jul 1969. Misija “Apollo-11”, mesto gde je stvarana istorija – mesečeva oblast Mora tišine. Tada je Nil Armstrong svojim “malim/velikim korakom” kročio u nezaborav.

---

“Površina je vrlo meka …”

Usled uzbudjenja dok je silazio niz lestve Armstrong je zaboravio da povuče ručicu za otvaranje poklopca na kutiji u kojoj je bila smeštena spoljašnja televizijska kamera. Zato milioni gledalaca širom sveta, na počektu Armstrongovog spuštanja, na svojim ekranim nisu imali sliku. Kada je bio na sredini lestve on je povukao uže i skinuo poklopac sa TV kamere. Na ekranima monitora u Kontroli misije gde se nalazio tim Klifa Čarslvorda i kepkom Brus Mekendles i na centralnom ekranu pojavila se prva slika. Crno-bela, ne tako jasna slika izgledala je tako nestvarno. Dijagonalno pruža se noga “Orla”, gore je crno nebo, dole svetla površina. Negde na sredini noge, niz lestvice video Nil Armstrong kako se lagano kreće na dole. Astronaut je izgledao kao silueta zbog toga što se nalazio u senci “Orla”.

Huston: “Primljeno. Oh, dobijamo sliku na TV ekranima.”

Armstrong: “Već ste dobili dobru sliku?”

Hjuston: “Ima dosta kontrasta i sada je naopako na našim monitorima, ali ipak možemo da vidimo prilično detalja.”

Oldrin: ‘U redu. Hoćete li da proverimo sada položaj?”

Hjuston: ‘U redu, Nil. Sada možemo da te vidimo kako silaziš niz lestve.”

Armstrong: “Okej, samo proveravam. Vratio sam se na prvu lestvicu. Baz, čak i da se padne nije visoko, a odgovara i pri penjanju.”

Hjuston: “Primljeno.”

Astronaut je stigao do poslednje, devete lestvice. Od nje do Mesečevog tla delilo ga je devedeset centimetara. Da bi proverio kako izgleda penjanje on se popeo za jednu lestvicu, a onda vratio natrag, na poslednju. Onda je gotovo poskočio sa nje i dospeo u tanjirasti završetak noge “Orla”, još uvek bez dodira sa Mesečevo površinom. Stajao je u dubokoj senci mesečevog modula i, onako kako je to radio mnogo puta za vreme priprema, počeo je da opisuje ono što vidi.

“Na dnu sam lestvice. Postolja nogu ‘Orla’ samo su za jedan-dva inča utonula u površinu. Površina izgleda, kada joj se približim veoma, veoma sitnozrnasta. Kao prah (smetnje).”

Nekoliko trenutaka, Armstrong je stajao u podnožju noge “Orla”, na njenom tanjirastom završetku, držeći čvrsto lestve. Odlučio je da krene.

“Okej, sada ću napraviti korak od Lema.”

Lagano, vrlo pažljivo, u tišini, okrenut licem prema stepenicama “Orla”, levom nogom Nil Armstrong je kročio u Mesečevu prašinu, dok je desna noga još uvek bila na završetku stajnog trapa LM-a. Jednom nogom, on je bio na vanzemaljskom svetu, a drugom još uvek je dodirivao nešto što potiče sa Zemlje. Izgovorio je:

“OVO JE MALI KORAK ZA ČOVEKA”, mala pauza, “ALI DŽINOVSKI SKOK ZA ČOVEČANSTVO.”

(“That’s one small step for man – one giant leap for mankind.”)

Nil Elden Armstrong, trideset devetogodišnji Amerikanac iz Ohaja postao je 20. jula 1969. u 21:56 č po vremenu u Hjustonu (u Srbiji je bio 21. jul, 3:56 č), postao je prvi čovek koji je kročio na Mesec.

Kasnije, kada su se pojedini lingvisti zainteresovali za izgovorenu rečenicu u kojoj ispred reči “man” nedostaje član “a” (znači, prvi deo istorijske rečenice trebao je da izgleda “That’s small step for a man …”), Armstrong je rekao da je želeo da kaže upravo tako, ali nije bio siguran da li je tako rekao. Možda se član “a” izgubio tokom transmisije sa Meseca ili je, što je verovatnije, ipak zaboravio da ga izgovori.

“U ovim rečima nisam imao nikakvih emocija i osećanja, sem nešto malo opreznosti i želje da budem siguran da je dovoljno bezbedno da svu težinu spustim na ovo tle, bez dodira sa ‘Orlovim’ postoljem,” dosta hladno je kasnije Armstrong opisao jedan od najznačajnijih trenutaka u istoriji čovečanstva.

Držeći se za lestve on je levom nogom proveravao debljinu prašine i posle četvorodnevnog bestežinskog stanja dobro je osetio težinu svojih 158 “zemaljskih” kilograma, koji su ovde imali šest puta manju vrednost. U skafandru, on je imao svega 26 kilograma!

Zatim je i desnom nogom stupio na Mesec. Sada je celim telom bio na površini ovog neobičnog sveta.

Armstrong: “Površina je fina i prašinasta. Nije kompaktna. Prah prijanja kao ugljena prašina za (smetnje) i za bokove čizama. Mogu da vidim otiske stopala mojih čizama, tragove u finim peščanim česticama.”

Hjuston: “Ovde Hjuston, slušamo.”

Armstrong: “Izgleda da nije teško kretati se. Čak je mnogo lakše nego u simulacijama na jednoj šestini gravitacije Zemlje, koje smo vršili u raznim simulatorima na Zemlji. Uglavnom nemam teškoća oko kretanja. ‘Orao’ je dobra mašina. Nije ostavio nikakav krater. Otprilike je utonuo u tle za jednu stopu i uglavnom smo na veoma ravnom mestu ovde. Mogu da vidim tragove kontaminacije tla od motora za spuštanje, ali ih ima veoma malo. Okej, Baz jesi li spreman da spustiš kameru?”

Oldrin: “Spreman. Sve je ispravno i u dobrom stanju.”

Pažljivo, Oldrin je kroz otvor na “Orlu” spustio do Armstronga kameru koju je ovaj montirao na kontrolnu jedinicu na svojim grudima. Još uvek u senci LM-a, Armstrongova kamera je emitovala prve snimke. Medjutim, oni nisu bili primarni zadatak u prvim trenucima boravka na površini. Naime, u slučaju da dodje do neke nezgode pre Oldrinovog silaska i hitnog poletanja, naužnici su tražili da Armstrong odmah prikupi nekoliko uzoraka Mesečevog tla. Izgleda da je on na to zaboravio, pa želi da izadje iz senke “Orla” da bi napravio što bolje snimke.

Armstrong: “Ovde u senci, prilično je mračno. Teško mi je da vidim da li imam dobar oslonac. Preći ću do osunčanog mesta, ne gledajući direktno u Sunce.”

Hjuston: ‘Nezvanično vreme prvog koraka: 109 sati, 24 minuta, 20 sekundi.”

(Astronauti diskutuju o operaciji izvlačenja kamere iz ‘Orla’ i njenog postavljanja na površinu.)

Armstrong: “Posmatram ‘Orla’, sada sam direktno u senci. Vidim Baza na prozoru i sve mogu da vidim jasno. Ispred ‘Orla’ svetlost je dovoljno sjajna da je sve veoam jasno vidljivo.”

Hjuston: “Lekar je saopštio da je posada dobro i da su podaci dobri.”

Armstrong: “Odmaknuće se malo i napraviti prve snimke.”

Hjuston: “Primljeno, Nil. Čujemo te jasno i glasno. Postaraj se da napraviše fotografije i uzmeš uzorke tla. (pauza). Nil, govori Hjuston. Jesi li čuo za uzorke? Slušamo.”

Armstrong: “Primljeno. Uzeću ih čim završim sa fotografisanjem.”

Oldrin: “Dobro je. Sada ćeš uzeti uzorke.”

Armstrong: “Da.”

Oldrin: “Dobro.”

Došavši prvi put na osvetljenu stranu Mesečeve površine, Armstronga je zapljusnuo talas svetlosti koja se igrala sa česticama prašine na tlu. Okrenuo se da vidi ima li u blizini nečeg posebno zanimljivog što bi trebalo prvo pokupiti sa Meseca. Ali, svud oko njega pružala se pustinja fine prašine. U 22:05 č on je kašikom u obliku mreže počeo da prikuplja uzorke tla. Vrećicu je napunio prašinom.

Oldrin: “Okej, uzorak je uzet. I to dobar uzorak. Teško je kopati u kori.”

Armstrong: “Veoma zanimljivo. Površina je vrlo meka, ali, tu i tamo, gde kopam pomoću kolektora uzoraka, površina je vrlo tvrda i nekakav veoma koherentan materijal. Pokušaću da uzmem jedan ili dva komada. Samo dva.”

Armstrong je uspeo da sa površine pokupi dva kamena mase 1,4 kilograma.

Oldrin: “Nil, to divno izgleda.”

Armstrong: “Sve je meko i brašnjavo. Podseća na visoku pustinju u SAD. Drukčije je, ali je vrlo lepo. Znaj da sam uzeo prilično stenovitih uzoraka, uzoraka tvrde stene, i da oni imaju ono što izgleda kao mehurići na površini. Okej. Izvadio sam uredjaj za prikupljanje uzoraka kore. On prodire, oh, šest do osam inča u površinu. Medjutim, to ide sasvim lako. Da, lako je. Siguran sam da bih mogao da prodrem i dublje, ali mi je teško da se sagnem od ovoga. Halo, Hjuston, uzorak je u džepu.”

 

“Veličanstvena pustoš“

 

Do tada je Nil Armstrong bio jedini čovek na Mesečevoj površini. Došlo je vreme da mu se Edvin Oldrin pridruži.

Armstrong: “Hjuston, dobijate li sada TV sliku?”

Hjuston: ‘Nil, da, dobijamo sliku. U ovom trenutku nisi na ekranu.”

Oldrin: “Je li sve spremno da izadjem i ja?”

Armstrong: “Čekaj samo sekundu, dok pomerim kameru.”

Oldrin: “Jesi li spreman?”

Armstrong: “Sve je u redu. Znaš na kakve sam teškoće nailazio. Pokušaću odavde, odozdo, da pazim na tvoje noge. Dobro je, tvoja noga se dobro kreće, tek što nije prešla okvir. Sada je spusti. Odlično. Možeš da izadješ i bočno si dobro postavljen. Odlično. Izlaziš bez smetnji.”

Oldrin: “Čovek mora da se malo iskrivi i sagne da bi sišao. Koliko su mi noge daleko od … (smetnje).”

Armstrong: “U redu, nalaziš se na ivici vrata (ne čuje se). Izgleda da je sve dobro.”

Oldrin: “Samo pazi da izadjem na pravom mestu.”

Armstrong se smeje.

Oldrin: “Ovo je naš dom za sledećih nekoliko sati pa treba o njemu dobro da se brinemo. Dobro je, stao sam na prvu lestvicu. Vrlo je prosto spustiti se sa jedne na drugu lestvicu.”

Armstrong: “Da, spuštanje je veoa udobno. Veoma je udobno takodje i kada čovek to gleda. Imaš još tri lestvice, a zatim jednu dalje … Tu si.”

Armstrong je prebacio televizijsku kameru dalje od “Orla”, na oko dvanaest metara i tom prilikom umalo nije izgubio ravnotežu.

Armstrong: “Umalo ne izgubih ravnotežu na dnu ovog malog kratera ovde. No, povratio sam je sasvim normalno.”

U 22:14 č, osamnaest minuta posle Armstronga, na Mesec je kročio drugi čovek, trideset devetogodišnji pukovnik iz Nju Džersija Edvin Endrju Oldrin. Držeći se obema rukama za lestve Oldrin je doskočio direktno na Mesečevo tlo. U odeševljenju izgovorio je svoje prve reči na Mesecu:

“DIVNO, DIVNO. VELIČANSTVENA PUSTOŠ.”

(“Beautiful, beautiful. Magnificent desolation.”)

Oldrin: “Krećem se i skačem po površini, osećajući da su mi noge lake.”

U svojoj knjizi, kasnije Baz Oldrin opisuje prve utiske:

“Sav sam se naježio kada sam prvi put stupio na Mesečevo tlo. Čim sam zakoračio, pogledao sam dole i bio iznenadjen osobinom Mesečeve površine. Baš kao kad na plaži udarite nogom morski pesak, tako se i prašina na Mesecu razleti na sve strane i brzo sleže. Odmah zatim sam zabeležio jednu svoju ‘premijeru’. Moji bubrezi, koji nikada nisu bili naš najbolji, upzoravali su me da se morama osloboditi ‘tereta’. Nil je možda bio prvi čovek koji je zakoračio na Mesec, ali sam ja prvi koji se na njoj ‘pomokrio’. Naravno, imao sam na sebe sakupljač urina, ali je to ipak bilo jedinstveno osećanje: ceo svet je gledao, a samo sam ja bio jedini koji je znao čemu su oni upravo svedoci.”

Armstrong: “Drži opremu za utovarivanje koja je izgleda u dobrom stanju.”

Oldrin: “Treba da paziš da se naginješ u smeru u kome želiš, inače ćeš … (ne čuje se) … nešto nagnuto. Treba da saviješ nogu da bude ispod mesta gde se nalazi tvoj centar mase. Hej, Nil, ne rekoh li ti da sam video neke pupurne stene?”

Armstrong: “Našao si purpurne stene?”

Odlrin: “Da … (ne čuje se) … Toneš više od jedne četvrtine inča.”

Armstrong: “Halo, Hjuston, promeniću sočiva na TV kameri. Dobijate li novu sliku?”

Hjuston: “Odgovor je potvrdan. 670.”

“Brzo sam otkrio da se osećam stabilno samo ako se nagnem malo napred,” piše Oldrin u svojo knjizi. ”Pri kretanju mi je moja inercija izgledala znatno veća nego na Zemlji. Kada na Zemlji hoćete da se zaustavite pri trčanju to možete da učinite gotovo trenutno, u jednom koraku. Ako bi tako postupili na Mesecu, pali bi na nos. Tamo je potrebno načiniti tri-četiri koraka da bi usporili i zaustavili se. To isto je važilo i za okretanje. Na Zemlji je to direktan pokret dok se na Mesecu mora izvoditi postepeno, etapno.”

Dva astronauta su zastala na čas i obavila jedan prigodan ceremonijal. Armstrong je otkrio posebnu pozlaćenu pločicu koja je bila pričvršćena na nogu “Orla” i, dok je Oldrin stajao pored njega, pročitao je reči koje su bile na njoj ispisane:

“Ovde su ljudi sa planete Zemlje prvi put kročili na Mesec, jula 1969. posle Hrista. Došli smo u miru u ime celog čovečanstva.”

Na pločici su se, u gornjem delu nalazila slika dveju hemisfere Zemlje, dok su ispod natpisa bili poptisi trojice astronauta i predsednika Niksona.

”Jedan od mojih zadataka bio je da ustanovim koji je najbolji način kretanja na površini Meseca. Nisam se iznenadio što je to ispalo da je to isti način koji i ovde upotrebljavamo: jedna noga ispred druge. Kengurski skok, skakanje sa obe noge, može se upotrebljavati, ali imao sam uitsak da tad imam manje kontrole nad svojim kretanjem,” priseća se Oldrin i dodaje:

Dugi, predugi koraci izgledali su najbolji. Sasvim je prirodno u toj okolini činiti duže korake nego na Zemlji, jer sve izgleda da se kreće sporije i imaš lagano osećanje da lebdiš. Prvo ne možeš tako lako da pokreneš nogu, ali je još teže zaustaviti pokret. Uopšte, trebaš da odrediš kuda ćeš, četiri ili pet koraka unapred.”

Armstrong je, u medjuvremenu pričvrstio jednu kameru na oko dva metra od “Orla” i ona je pratila aktivnosti dvojice astronauta na Mesecu. Zatim je Oldrin otvorio kontejner u podnožju “Orla” i iz njega izneo aluminujumsku foliju savijenu u rolnu dužine oko metar i po. Iz nje je izvukao teleskopsku motku i zabio je u tle, a zatim je raširio foliju naspram Sunca. Cilj ovog eksperimenta je merenje Sunčevog vetra. On predstavlja svakodnevne bujice Sunčeve radijacije koja je bombardovanjem razvijene folije izmenila njen molekularni sastav. “Zastor” je jedan sat proveo na površini, posle čega je skupljen i vraćen natrag. Eksperiment sa merenjem intenziteta Sunčevog vetra pripremljen je u Švajcarskoj.

Nekoliko metara od “Orla” astronauti su razvili američku zastavu, opšivenu najlonom, dimenzija 91,44 x 152,4 cm. Zastava je namerno bila malo izgužvana, čime je ostavila utisak vijorenja na Mesecu.

“Pobadanje zastave u Mesečevo tlo nam je išlo dosta teško. Oni koji su govorili da je tamo teren mek, posut debelim slojem prašine, nisu bili u pravu. Teren je bio veoma tvrd i morali smo dobro da se pomučimo. Posebno kada smo cevastom burgijom izvlačili uzorak tla sa veće dubine,” piše Oldrin.

Pozirajući Armstrongovoj kameri, Oldrin je ponosno stajao pored zastave i gledajući u nju, prisetio se hiljade ljudi koji su pomogli da ovaj trenutak postane stvarnost. Imao je jedan gotovo mističan osećaj da on i Armstrong nisu sami na Mesecu, da su sa njima milioni drugih koji su ih pratili sa Zemlje. Nikada ljudi nisu bili toliko daleko od Zemlje i nikada nisu bili u centru pažnje toliko Zemljana. Pretpostavlja se da je oko 600 miliona ljudi posmatralo direktan televizijski prenos sa Meseca, petina ljudske populacije.

“Pozdravljanje zastave bilo je jedno od mojih najlepših i naponosnijih osećanja,” kaže Baz Oldrin. “Gledati američku zastavu i znati koliko je ljudi uložili sebe i svoj rad da ona dospe tu gde je sad. Osećali smo, zaista jesmo, gotovo mistično ujedninjenje sa svim ljudima na svetu u tom trenutku.”

Dok su astronauti postavljali zastavu, “Kolumbija” se pojavila nad prednjom stranom Meseca. Majkl Kolins nije imao priliku da vidi silazak prvih ljudi na Mesec.

Kolins: “Kako ide? Prijem.”

Hjuston: “Momci dobro napreduju. Verujem da sada postavljaju zastavu.”

Kolins: “Veličanstveno.”

Hjuston: “Mislim da si ti jedina osoba na svetu koja ne gleda TV prenos.”

Kolins: “To je okej. Zbog toga mi nije krivo. Kako izgleda na televiziji?”

Hjuston: ‘Divno, Majkl. Zaista divno.”

Kolins: “Oh, to je veličanstveno …  Divno, divno.”

Majkl Kolins je bio potpuno u senci svojih kolega koji su bili na Mesecu. Da li je, dok je kružio oko Meseca bio usamljen?

“Nisam,” kaže pilot “Kolumbije”. “Leteo sam avionima sedamnaest godina sam i ideja sa budem sam u letelici nije bila nimalo alarmantna. U stvari, ponekad volim da budem sam sa sobom. Znao sam da postoje mnoge stvari koje bi mogle da ne funkcionišu na ‘Orlu’ i neke od njih bi tražile veliki deo spasilačkog rada i sa moje strane.

U ‘Kolumbiji’ je bio moj srećni dom. Konstrukcija broda gotovo da liči na neku minijaturnu katedralu; zvonik je tunel koji vodi do ‘Orla’. …

Sa šesdeset milja visine, Mesec menja boju kako se menja Sunčev ugao. Kad ideš okolo imaš zoru, pa podne, sumrak pa mrak, i to se ponavlja na svakom krugu. Kad prolaziš iznad nekog područja u zoru ili u sumrak, kad se Sunčeva svetlost odbija od Mesečeve površine pod vrlo niskim uglom, to je zaista siv svet.”

 

“Nebo je postalo deo čovekovog sveta”

 

Dok je Kolins kružio oko Meseca, na njemu su Armstrong i Oldrin nastavili istraživanja.

“Raditi i kretati se tamo gde nema atmosfere izgleda vrlo prijatno. To nije zamorno. Jedina stvarna teškoća je bila što je bilo toliko mnogo mesta koja sam želeo da ispitam – da vidim, baš šta je iza sledećeg brežuljka, da tako kažem,” priseća se Armstrong boravka na Mesecu. “Mislio sam da ću moći da vidim ivicu Zapadnog kratera iza mesečevog modula, ali krivina Mesečevog horizonta me je tome sprečila. Mogao sam da odšetam nazad do kratera dubokog osamdeset stopa, koji smo videli i fotografisali u završnoj fazi spuštanja. Zapadni krater je bio ogroman.”

Oldrin: “Kako ti izgleda temperatura?”

Armstrong: “Hladno je.”

Oldrin: “I meni je malo hladno. Mislim da ću … (ne čuje se).”

Armstrong: “Ima nečeg zanimljivog na dnu ovog malog kratera. Ne želim da izlazim na Sunce ako ne moram.”

(On podešava TV kameru).

Hjuston: “Okej, Nil, to izgleda dobro. Sada imamo divnu sliku. Evo još jedne dobre.”

“Svetlo na površini daje osećaj topline, mada u skafandrima nismo mogli da osetimo prave temperature na Mesecu. Svetlo je bilo ponekad dosadno jer kad bi sa strane dopiralo do naših šlemova odbijalo se o staklo. Onda kad bi smo ušli u senku videli bi smo odsjaje svojih vlastitih lica ispred šlema i to je zamračivalo sve drugo što je trebalo videti. Jednom kada sam ušao u senku trebalo mi je dvadeset sekundi dok su mi se zenice opet raširile da vidim detalje,” priseća se Oldrin.

Armstrong opisuje stene koje se vide na TV ekranu, posle čega se okreće prema obližnjem brežuljku.

Armstrong: “Ono malo brdo koje vidite pozadi je par izduženih kratera dužine oko trinaest metara, širine oko sedam metara i dubine oko pet metara. Pogledaćemo ga još jednom kasnije.”

Oldrin: “Mogu da vidim tačno ono što se nalazi na snimcima sa ‘Servejora’. Čini se kao da su uzvišenja prilepljena za površinu, dok u stvari nije tako.”

Armstrong: “Zapazio sam da je tle ovde veoma koherentno i da bi se držalo i pri nagibu od sedamdeset stepeni.”

Od izlaska Armstronga proteklo je već 45 minuta, dok je Oldrin bio na površini oko pola sata.

Oldrin: “Treba da paziš i držiš se, a takodje i da vodiš računa o tome gde ti je težište. Potrebna su dva ili tri koraka koraka da se ispraviš. … (ne čuje se) … Potrebno su dva, tri ili možda četiri koraka i onda se zaustavljaš … staješ … Menjaš pravac kao ragbi-igrač …”

Samo što je Oldrin završio, usledilo je iznenadjenje za astronaute i mala promena u programu njihovog borvaka na Mesecu.

Hjuston: “Baza tišine, ovde Hjuston. Možete li obojica da stanete ispred kamere, na nekoliko minuta, molim vas?”

Armstrong: “Ponovi, Hjuston.”

Hjuston: “Prijem. Želeli bi smo da obojica budete u vidnom polju kamere na nekoliko minuta … Nil i Baz, predsednik SAD je u svojoj kancelariji i želi da vam uputi nekoliko reči.”

Armstrong: “To će nam biti čast.”

Hjuston: “Krenite, gospodine predsedniče, ovde Hjuston.”

Nikson: “Zdravo, Nil i Baz. Govorim vam preko telefona iz Ovalne sobe u Beloj kući. Ovo je bez sumnje ‘najistorijskiji’ telefonski razgovor ikada načinjen iz Bele kuće. Ne mogu vam reći koliko smo svi ponosni na vas. Za svakog Amerikanca ovo bi trebao da bude dan najvećeg ponosa u životu. … Zahvaljujući onom što ste učinili, nebo je postalo deo čovekovog sveta. I dok nam govorite iz Mora tišine, to nas inspiriše da udvostručimo napore da ostvarimo mir i na Zemlji. U jednom od najdragocenijih trenutaka ljudskog roda, svi ljudi na Zemlji zaista osećaju kao jedno biće: biće koje se ponosi onim što ste učinili i koje se moli za vaš siguran povratak.”

Armstrong: “Hvala vam, gospodine predsedniče. Velika je privilegija i velika čast za nas što ovde predstavljamo ne samo Sjedinjene Države, već i ljude mira svih zemalja, ljude koje radoznalost i težnja vode ka istraživanjima budućnosti. Za nas je čast što u svemu tome danas učestvujemo.”

Nikson: “Hvala vam veoma, i nadam se da ću vas videti na ‘Hornitu’ u četvrtak.”

Oldrin: “Veoma vam hvala, gospodine predsedniče.”

U pojedinim trenucima, dok je koračao površinom ovog neobičnog sveta, Baz Oldrin je imao osećaj da je deo nečeg grandioznog, nečeg što je daleko prevazilazilo njegove sposobnosti. Kao da je neka nevidljiva sila, izvan njegove kontrole, bila negde tu, pored njih dvojice i svemu tome davala neku posebnu dimenziju. Taj je osećaj bio posebno izražen kada je Baz prvi put dodirnuo Mesečevo tle, dok je stajao pored zastave i sada, dok je slušao neočekivane reči američkog predsednika. Razmišljao je šta da u odgovoru kaže predsedniku. Ništa mu, medjutim pametnije od standardne zahvalnosti nije palo na um.

Kada je završen razgovor sa predsednikom Niksonom, astronauti su se vratili istraživanjima. Na devet metara od “Orla” Oldrin je postavio paket za mernje saizmičkih aktivnosti Meseca. U paket ulaze tri dugotrajna seizmometra i jedan kraćeg aktivnog veka koji prati horizontalna i vertikalna pomeranje unutrašnjih slojeva izazvanih različitim koncentracijama masa  i udarima meteora. Ovi instrumenti su tako osetljivi da registruju i korake, odnosno “kegnursko” skakutanje astronauta. Za vreme Mesečevog dana seizmometri se napajaju električnom energijom sa sunčevih baterija, a za vreme noći preko dve radioizotopske baterije koje koriste Plutonijum-238. To je prvi nuklearni uredjaj koji je dospeo na Mesec. Kada su astronauti postavili seizmometar, kepkom Brus Mekendles im je javio lepu vest: Kontrola misije odobrila im je produžetak boravka na površini za petnaest minuta. To sigurno nije bilo mnogo, ali je Armstrongu to puno značilo. On je već odustao od ideje da “skokne” do velikih stena na severu. Kao i ostalo i one su u stvarnosti bile udaljenije nego što je to izgledalo. Tamo je bio veliki krater koji je izbegnut tokom spuštanja. Armstrong je očekivao da će videti njegove rubove prema istoku, ali oni su se krili iza horizonta. Ali, bliže je bio nešto manji krater koga su astronauti prerleteli neposredno pre sletanja. On je već bio dostupan. Ne rekavši ništa Hjustonu, dok je Oldrin radio nedaleko od “Orla”, Armstrong se zaputio prema krateru. Kada je stigao, ugledao je krater prečnika 24 i dubine četiri i po do šest metara. “Orao” je bio nekih šesdeset metara daleko (barem je tako izgledalo) i obasjan Suncem podsećao je na igračku. Armstrong je poželeo da se spusti na dno kratera i pokupi uzorke Mesečevog tla, ali se nije osmelio da to uradi. Ako bi se kojim slučajem prevrnuo prilikom spuštanja, Oldrin mu ne bi mogao priteći tako brzo u pomoć. Zato se zadovoljio serijom fotografija koje je načinio sa oboda kratera.

Za to vreme, Oldrin je uzimao uzorke ispod površine što je bio dosta naporan posao:

“Tehnički najteži zadatak koji sam izveo na Mesečevoj površini bilo je vadjenje uzoraka tla. Jer, ispod te mekane i prašinaste površine, postoji znatan i iznenadjujući otpor, svega nekoliko centimetara dublje. … Jedno objašnjenje za čudan stepen otpora Mesečevog materijala moglo bi da bude da je, već komprimiran nedostatkom atmosfere, stalno udaran meteoritima.”

Vrativši se bliže “Orlu” Armstrong je postavio lasersko ogledalo namenjeno reflektovanju laserskih snopova emitovanih sa dva teleskopa na Zemlji do njih samih. Ogledalo se sastoji od stotinu sićušnih reflektora postavljenim na aluminijumski ram površine 46 kvadratnih centimetara. Bio je to jedan od najvažnijih eksperimenata obavljenih na Mesecu tokom ove misije. Sa opservatorije Lik (Lick) na Maunt Hamiltonu, nedaleko od San Hozea (Kalifornija), “ispaljeni” su laserski snopovi sa teleskopa prečnika tri metra prema Moru tišine. Takodje, sa Mekdonelove opservatorije na Maunt Loku (Locke), nadomak Fort Dejvisa u Teksasu, pomoću teleskopa prečnika 2,67 metra, prema laserskim ogledalima na Mesecu, emitovan je drugi snop laserskih zraka. Signali su reflektovani i posle dve i po sekunde registrovani na ogledalima teleskopa na Zemlji. Time je naučnicima pružena jedinstvena prilika da, izmedju ostalog prate pomeranja kontinenata (Havaji se kreću prema Japanu brzinom od deset centimetara godišnje) i precizno odrede rastojanje izmedju Meseca i Zemlje.

Lasersko ogledalo i pasivni seizmometar, skupa sa opremom za ispsitivanje geologije Meseca, elementi su sistema ALSEP (Apollo Lunar Surface Experiments Package – “Paket ‘Apolo’ za eksperimente na Mesečevoj površini”), koji je gotovo godinu dana radio na Mesecu.

Armstrong: “Veoma je hladno kada predješ sa Sunca u senku. Ali, oči mi se vrlo brzo prilagodjavaju. Kada se nalazim u oblasti senke, kao što sam već rekao, vidljivost nije mnogo velika.”

Oldrin: “Veliki krater koji sam ranije opisao sada je gotovo potpuno iščeznuo u tamu, a neposredno izvan njega sve je nekakve narandžaste, crvenkaste boje.”

Hjuston: “U ovom trenutku, Nil se nalazi na Mesecu jedan sat, a Baz nešto manje od dvadeset minuta kraće od njega.”

Oldrin: “Skafandri su izgleda nešto hladniji u donjem delu nego na vrhu.”

Hjuston: “Puls obojice astronauta se kreće izmedju 90 i 100.”

Oldrin: “Kako mi se ovde čini kontrast je uglavnom dobar. … (ne čuje se). Neke tačke su veoma, veoma sive. U krateru, senka je tamnija. Gledajući ka Suncu, kontrast nije veliki. … Vidim dva kratera. Jedan, kada gledam napred, nešto u stranu, veličine je deset do dvanaest metara, sa mnogo stenja u njemu.”

“Najsnažniji utisak o Mesecu bio je utisak o nekoj vrsti večnog procesa u kojem neko kamenje neprekidno pada na površinu Meseca. Drugim rečima, da bi slika bila ista i da je čovek došao pre hiljadu, ili pre sto hiljada godina, izgled bi uvek bio isti,” priseća se Nil Armstrong, dok Oldrin dodaje:

“Mesec mi je ličio na veličanstvenu pustinju, veoma siromašnu bojama, sa veoma izraženim, oštrim granicama izmedju svetla i senke. Naš ‘Orao’ sa svojim crnim i srebrnim tonovima i svetloružičastim termičkom oblogom prosto je sijao u tom bezbojnom pejzažu. Nila sam pre toga hiljadu puta video u skafandru, ali je na Mesecu njegova neprirodna belina bila neobično bleštava, kontrastno bele boje, kakvu nikada do tada nisam video.”

Zvuči neobično, medjutim fotografisanju tokom priprema za misiju nije pridavana odgovarajuća pažnja. Zbog toga, Armstronga koji je nosio foto-aparat gotovo da nema na slikama sa Meseca. Jedina jasna fotografija na kojoj se on nalazi pokazuje Nila ledjno kako radi oko donjeg dela “Orla”. Ima ga i na snimcima iz kabine LM-a i na televizijskim snimcima. Za to vreme, Oldrina ima na mnogim fotografijama, uključujući i onu istorijsku na kojoj se figura Armstronga vidi u njegovom viziru. Kada su ga pitali zašto se na svim snimcima vidi samo on Oldrin je odgovorio da je Nil više vremena nosio kameru, a kada ju je on imao koristio je kameru za naučna istraživanja. Oldrin je snimio drugi istorijski snimak sa Meseca gde se vidi otisak ljudskog stopala na Mesecu. Ovaj snimak je načinio ne iz nekog senzacionalnog razloga, već da bi naučnici mogli da analiziraju mehaničke karakteristike Mesečeve površine.

Pored sakupljanja uzoraka sa tla i postavljanja naučne opreme, astronauti su imali i nekoliko “ceremonijalnih” zadataka, kao što je bilo pobadanje zastave ili čitanje poruke sa plakete. Pored toga, na Mesecu je ostavljeno još nešto o čemu piše Baz Oldrin:

“Iz džepa skafandra izvadio sam mali paketić i položio ga na Mesečevu površinu. U njemu su se nalazila dva medaljona za dvojicu sovjetskih kosmonauta (Komarova i Gagarina) i jedan za naše drugove koji su poginuli u ‘Apolu’ za vreme priprema (Grisom, Vajt i Čafi). Tamo se, takodje nalazila i jedna od četiri maslinovih grančica. Ostale tri su bile namenjene našim suprugama, ali smo njih vratili sa sobom.”

U paketiću se nalazio i mali silikonski disk pod nazivom “Sa planete Zemlje”, na kome su bile ispisane poruke lidera 73 države, uključujući i SSSR-a, a Oldrin se u tim trenucima setio svog velikog prijateljstva:

“Još jedanput sam razmišljao o Edu Vajtu. Samo pre deset godina razgovarali smo o tome da postanemo raketni piloti. Ed je bio sa mnom na Mesecu.” Kada je položio paketić pun uspomena na površinu Meseca, Oldrin je podigao pogled prema Zemlji:

“Gledao sam visoko iznad Lema. Zemlja je visila na crnom nebu, disk prepolovljen terminatorom. Bila je uglavnom plava, sa vrtlozima belih oblaka, a mogao sam da uočim i kopnene mase braon boje. Severnu Ameriku i Srednji Istok. Bacivši pogled na moje čizme primetio sam prašinu koja se nakupila na Nila i meni i shvatio da je ona ovde duže od bilo kog od tih kontinenata. Zemlja je bila dinamična planeta sa tektonskim pločama, uzburkanim okeanima i promenljivom atmosferom. Mesec je bio mrtav, relikt iz praskozorja Sunčevog sistema. … Zemlja, koja je posmatraču sa Meseca znatno većih dimenzija nego kada se Mesec gleda sa Zemlje, ipak izgleda kao mala, draga oaza koja svetli daleko na nebu.”

Bližio se kraj prve čovekove posete Mesecu. Dva Kolumba Vaseljene su prema Moru tišine sada osećali mnogo, mnogo više topline.

“Tamo gore bilo je sve jedinstveno, gotovo mistično,” piše Oldrin. “I Nil i ja smo prilično hladni ljudi i nemamo običaj da jedan drugom poveravamo osećanja. Čak ni za vreme vežbanja nismo nikad otvoreno razgovarali. Nasuprot tome, bio je jedan trenutak na Mesecu, kratak trenutak, u kome smo se medjusobno pogledali i jedan drugog potapšali po ramenu, i rekli: ‘Uspeli smo. Dobra predstava.’ Ili nešto tako. Ne verujem da su ikada dva čoveka bila tako psihički odvojena od ostalog sveta kao mi tada, niti istovremeno tako čvrsto vezani za svet svih tih ljudi koji su održavali vezu sa nama i koji su pomagali da odemo tamo i da se vratimo.”

Astronauti su napunili vreće sa uzorcima Mesečevog tla. Tokom šetnje Armstrong i Oldrin su, pretpostavlja se, prešli izmedju 750 i hiljadu metara. Od “Orla” se najviše udaljio Nil Armstrong tokom posete krateru prečnika 33 metra, istočno od “Orla”, koji je udaljen devedeset metara od LM-a. Ukupno, prikupljeno je 24,4 kilograma uzoraka sa Meseca, kamenje i prašina.

Prvi je prema kabini “Orla” krenuo Baz Oldrin.

“Adios amigo … Ima li još nešto da ponesem gore Brus?”

Hjuston: “Ne. Popni se na lestve, Baz.”

U 23:54 č Oldrin je završio svoj boravak na Mesečevoj površini, gde je proveo jedan sat i 42 minuta. Sa sobom je poneo kese sa uzorcima tla i odmah ih je smestio u dve aluminijumske kutije. U 00:09 č i Armstrong se popeo uz lestvice modula, noseći izmedju ostalog Heselbladovu kameru koju je sve vreme nosio snimajući aktivnosti astronauta na površini. Armstrong je proveo dva sata i 13 minuta izvan “Orla”. Evo ga na vratima LM-a, dok mu Oldrin pomaže da udje u kabinu.

Oldrin: “Dobro je, savi ledja.”

Armstrrong: “Ima dosta mesta.”

Oldrin: “Još malo savi ledja. Okreni se malo udesno pa ćeš biti u dobrom položaju.”

Armstrong: “Hvala. Je li sada dobro?”

Oldrin: “Pa, češeš se o mene. Sada pomeri nogu, a ja ću da dohvatim poklopac.”

Armstrong: “Okej.”

Oldrin: “Dobro je, vrata su zatvorena. Sada smo bezbedni.”

Armstrong: “Okej”.

Ukupno, od otvaranja do zatvaranja vrata na “Orlu” protekla su dva sata, 31 minut i 40 sekundi. U 00:12 č oba astronauta su bila u kabini “Orla”, imali su laku večeru, posle čega su ponovo otvorili vrata na kabini i sve što je bilo suvišno u njoj izbacili na površinu. Medju sada bespotrebnim stvarima bile su njihove specijalne čizme, prazne kutije, rukavice, rančani sistemi, ambalaže od jela i ostalo. Kontrola leta im je javila da su preko seizmometra dobili informaciju o padu suvišne opreme.