Raznim snalaženjem i peripetijama juče sam aktivirao Apple Music. Kako? Pa sad odgor na to pitanje je mučno frustrirajući, a nije bitan za ovu priliku. Bilo kako bilo, po prvi put sam počeo da koristim ovako nešto - music streaming servisi postoje odavno, ali je ovo moje prvo susretanje sa jednim od njih. Ja ne slušam puno muziku, po koji soundtrack, malo klasične muzike i to je to. Tako da sam se baš iznenadio što sam do 3 ujutru vrteo pesme i - uz pomoć Apple kuratora - otkrivao nove izvođače.

Već sam jednom rekao da živimo u budućnosti i sada sam još ubeđeniji u to. Ima scena u Star Trek Insurrection gde Pikard udje u svoju prostoriju i kaže kompjuteru da pusti neku latino muziku. Ja sam to danas uradio - rekao sam naglas, usred sobe "Hey Siri, play some latin music" - i sa iPhone-a je krenula latino muzika, po njenoj preporuci. Ne znam ja bre koju latino muziku hoću, otkud znam, nisam pratio - hoću da mi pusti nešto što je sada popularno. A to je Siri upravo i učinila. Potom sam rekao "Play something from Nick Cave" - i Siri je odgovorila "Evo par popularnih Nik Kejvovih pesama" i pustila ih. Dok sam išao da kupim hleb rekao sam "Play some Wagner" i Siri je pustila Letećeg Holanđanina. Znate kako, bio sam ispred pekare i slušalo mi se baš to.

Kao što sam rekao, nikad nisam slušao popularnu muziku aktivno. Da razjasnim, ne živim u pećini, na poslu ili od prijatelja tu i tamo čujem nešto što je trenutni hit, ali pola izvođača na Exitu svake godine uopšte ne znam. Uglavnom, ono što me je iznenadilo je produkcija i kvalitet kojim zrače aktuelne pop pesme. Zvuk, aranžman instrumenata, ritam, vokalne sposobnosti, maštovitost, teme pesama, dizajn album artworka, fontovi, prezentacija - sve. Ne znam kada se to desilo, ali "tamo" su i oni najkomercijalniji, najbanalniji, naj-mass-market autori skočili u kvalitetu. A oni što su makar malo sofisticiraniji, ti su već duboko zašli u domen umetničke vrednosti. Samo pogledajte Katy B - Crying for No Reason na Youtube –

To je produkcija izvedena hirurškom preciznošću, vrhunska estetika uklopljena u milisekundu sa tehnički ispeglanom muzikom. Poređenje sa domaćim “hitovima” kvazipevaljki koji se slušaju po kafićima u Novom Sadu je deplasirano. To više nije sa iste planete.

Nego, Apple Music. Tajna ovog servisa nije u samoj muzici - to smo već imali. Svako može da na Youtube pronađe pesmu koju želi da sluša. Ovde je stvar u prezentaciji, dostupnosti, načinu slušanja. Otkrivanje nove muzike, saveti, preporuke, dostupnost, lakoća…. Pesma koja mi se svidi danas na jednom uređaju, na klik postaje dostupna na svim mojim uređajima. U posebnom odeljku koji se prikladno zove “For You” čekaće me slične pesme. Ako na ulici čujem pesmu koja mi se dopada, samo treba da pitam telefon koja je pesma u pitanju a potom da mu kažem da je doda u moju kolekciju. Slušaću je na poslu a potom ću staviti da me probudi umesto alarma ujutru. Da, moj jutarnji alarm sada pušta pesme koje čujem negde u prodavnici. A pesme koje sam otkrio na telefonu čekaće me na kompjuteru i obrnuto. Zvuči poetično ali je istina - prestao sam da slušam pesme i albume i počeo da slušam muziku. Svu. Ne slušam više žanrove ili grupe, pošto sa ovakvom dostupnošću i lakoćom, više ne postoji fokusiranje na specifične stvari. Ceo koncept “omiljene grupe” pada u vodu - nekada je bila ideja da ako vam se svidi nekoliko pesama jedne grupe, verovatno će vam se svideti i ostale, kao i pesme sličnih grupa. Tada su ljudi morali da određuju sebi šta vole - ja slušam trash metal muziku ili ja slušam house ili štajaznam. Danas, slušamo sve - ko zna šta se krije od autora koga nismo do sad slušali ili nismo znali za njega. A ako sam juče bio raspoložen za rok, danas će mi se možda slušati pop. Jedna ogromna industrija svakodnevno radi da mi pruži nova iskustva i stvori što bolju atmosferu i ambijent za trenutni momenat u mom životu. Trude se da stvore novi sadržaj, da mi dostave taj sadržaj momentalno i da mi preporuče još sadržaja, a ja samo treba da tražim. Ako zvuči razmaženo - jeste. A onda kažu kako je moderan čovek rob kapitalizma. Ma da.

Koncept posedovanja pesama se menja. Više ne biraš koje ćeš pesme da poneseš sa sobom, pošto sa sobom nosiš sve pesme. Koju muziku slušaš? Pa muziku slušam.

Inače, offtopic, konačno sam sebi priznao da više ne slušam hard rok, metal i slične stvari koje sam nekada davno slušao. Ostale su mi te predrasude iz detinjstva prema svemu što nije rok, valjda. Metalika će mi uvek biti draga, ali kao i stari koncept poimanja muzike i moj “ukus” konačno ide u penziju. Ima tako sjajnih i čudnih autora, pop muzike, elektronske muzike, soul muzike, muzike koje uopšte ne znam šta je.

Prosto je neverovatno koliko je lako naviknuti se na Apple Music. I to je veliki problem za Srbiju, a da ljudi nisu ni svesni. Čitave generacije na zapadu se rađaju i odrastaju u novom svetu koji je dizajniran neverovatnom preciznošću da bude prirodni deo života. Da postane nezamenjiv. Ko jednom sluša Apple Music ili Spotify ili Pandoru posle se teško vraća na bilo šta drugo. Ko jednom plati stvari telefonom ili satom posle teško koristi novčanice. Jaz između nas i zapadnih zemalja samo raste. Rapidno. Za koju deceniju, više se uopšte nećemo razumeti - i to ne u smislu na koji se danas već ne razumemo, već u smislu da više nećemo biti stanovnici iste planete. Koliko god se ovde primitivci busali u grudi, mi ćemo biti ona zaostala rasa koju posećuju superiorni vanzemaljci.

Zamislite scenario - turista iz Pariza dolazi u Srbiju i pita svoj telefon gde može da jede indijsku hranu. Ne dobija odgovor. Pita gde može bilo koju hranu da jede - ne dobija odgovor. Pokušava da zove Uber, valjda će vozač znati gde ima da se jede - ali Uber ne radi. Hm, možda su ovde štrajkovi taksista isterali Uber iz zemlje, razmišlja u skladu sa nedavnim događajima u Parizu (ne, nisu, nije ga nikad ni bilo). Pronalazi nekako Mek Donalds, sada već jako gladan i razočaran što neće jesti indijsku hranu. Naručuje Big Mek i frustrirano maše telefonom ispred kase dok ga prodavačica zbunjeno gleda. “Ne radi vam Apple Pay”, kaže on. “Ne radi nam - šta?” gleda ga ona. Ovo je scenario moguć danas - kako će biti za više godina? Stranci više neće slušati isti tip muzike, neće više konzumirati isti tip zabave kao mi, neće nas razumeti uopšte. Neće moći da plate stvari ovde, neće moći da koriste svoje servise. Kulturološki će biti potpuno drugačiji. Slušajući svu ovu muziku, pada mi na pamet da kao što su nekadašnji srednjovekovni oblici zabave (poput javnih mučenja ljudi) danas nama neshvatljivi, tako će jednog dana zabava i kultura razvijenog sveta - ako se stvari ne promene - nama isto tako biti potpuno neshvatljivi. Oni više neće biti grad a mi selo, oni će biti grad a mi pećina. Već zamišljam ljutite komentare na ovo uvređenih ljudi - e, to je sve jedna velika zabluda, ne znaš ti bre, to ti je tamo sve fasada, samo da ti izvuku dolar, mi ćemo ovde biti ponosni i uspravni, imamo mi kulturu i tradiciju a ono je tamo sve droga i izopačenost. Ali takvi komentari dolaze od ljudi koji ne mogu ni da zamisle moderan način života.

Nego, da ne mračim više, idem da radim. I slušam malo muzike :)