Mina Tanasković, pisac

---

 

 

Već prva stranica vas nezaustavljivo uvlači, poput moćnog vira sačinjenog od mašte i probranih reči, u svet koji je Ćurčić satkao za vas: svet pustinja okovanih ledom, svet mraza koji seže do kostiju i beskrajnih poteza beline, ničim narušenih, koji pucaju pred vašim pogledom, mameći svojom surovom lepotom i užasavajući mračnim obrisima u daljini:

 

„Bregovi leda prekriveni talasima snega ispod kojih se nalazi večito smrznuta zemlja, ogromno prostranstvo, sati i dani hoda po savršenoj belini bez cveta, bez travke, bez bilo kakve druge boje, samo poneki trag neke polarne zveri kao rana na savršenoj belini ogromnog prostora.„

 

Više niste u svojoj udobnoj fotelji. Više niste u dvadest i prvom veku. Nalazite se duboko u autorovoj viziji. Posmatrate postrojene gardiste koji, šibani nemilosrdnim vetrom, stoje sasvim nepomični, čekajući da odaju počast, nalikujući „savršeno jednakim ledenim stalagmitima“. Zadivljeno upijate sveopštu belinu oko sebe. Gotovo osećate hladnoću tako surovu da se čini opipljivom. Dižete pogled i zurite u blistavu kupolu i složenu arhitekturu tvrđave Verige.

 

Zatim se taj svet širi. Kroz uspomene kapetana Vladimira, istražujete duboki svemir; upoznajete vojno-političku strukturu vodećih zemalja budućnosti, tako detaljno opisanu da ćete se u jednom trenutku zapitati da li autor tajno poseduje vremeplov.

 

U tom fascinatnom svetu živi galerija likova koje je Ćurčić oživeo svojom maštom. Oni su impresivniji čak i od napredne tehnologije i istraživačkih misija u svemiru. Oni će vas navesti da odložite sve obaveze i zakačite „Ne uznemiravaj“ natpis na vrata, dok ne pročitate ceo roman.

 

Upoznaćete kapetana Vladimira, nekada neustrašivog i briljantnog karijeristu, sada ophrvanog strahom da će izgubiti ono njadragocenije u životu, zbog čega se svesno odrekao svega što mu je život ranije bio. Pisac nam ga predstavlja kao očajnika koji „nepomično leži u krevetu i nemo posmatra plafon… Delovao je umorno, izgubljeno, bez nade. Na njegovom licu nije postojala nijedna linija radosti niti volje za životom… Ruke opružene uz telo, šake ispružene i položene na beli čaršav kreveta.“

 

Upoznaćete Vesnu, koja će vas osvojiti i učiniti da preispitate šta zapravo smatrate definicijom ljudskog bića koje ima pravo da voli i slobodno živi. Vladimir jednom prilikom primećuje, dok osećanja prema Vesni polako rastu:

 

„Shvatao sam je. Ona se osećala čovekom, a opet je bila svesna toga da je mašina, da ne može da izađe van ljušture hardvera u kom obitava.“

 

Pisac ubedljivo prikazuje patnju koju takav položaj izaziva i postavlja etičko pitanje koje će čovečanstvo zaista morati da postavi sebi u budućnosti: Možemo li smatrati nešto što je stvoreno od ljudskog bića, što je raslo i sazrevalo kao ljudsko biće, koje oseća i misli i sposobno je da voli – možemo li zaista smatrati takvo biće nečim manjim od ljudskog?

 

Upoznaćete i misterioznu Ninu, snažnu i dostojanstvenu, čak zastrašujuću, ali sposobnu da duboko saoseća, koju tek ponekad ophrvaju tajne žudnje za životom oslobođenim stega apsolutne dužnosti.

 

Od njih troje, čija ćete raspoloženja, nade, strahove i želje spoznati u potpunosti, do likova sa kojima ćete se susresti samo kratkotrajno – svi do jednog ostavljaju dojam dubine prave ljudske ličnosti, u čiji ste život zavirili otvaranjem ove knjige. I nećete moći da je sklopite dok ne pročitate kako se njihove sudbine raspliću.

 

Bićete svedok veličanstvene ljubavne priče, jedinstvene i zbunjujuće, nadrealne i zabranjene, nikada ranije ispričane. A kroz tu priču provejava piščeva misao koja se jasno ocrtava i zaokružuje delo – borite se se za svoju ljubav, borite se bez predaha, čak i kada deluje da je čitav svemir protiv vas; čak i kada se čini da ono što osećate nema smisla.

 

 Borite se za ljubav i za krunu svake ljubavi – potomstvo

 

Veliki pisci naučne fantastike