Ovih dana* širom ’belog sveta’ objavljena je lista najboljih i najlošijih holivudskih naučno fantastičih filmova a sve prema mišljenju jedne ozbiljne naučne institucije kakva je (ili bi trebala da bude) NASA. Kriterijum za svrstavanje u jedan ili drugi koš bio je zasnovanost filmske priče na naučnim principima i znanjima. Znatiželjnici su mogli da pročitaju šta izistinski naučnici misle o svojim filmskim kolegama i njihovim dogodovštinama u filmskim budućim vremenima. Poznavaoci filmskih prilika setiće se da je 2009.g. Dastin Hofman bio predvodnik kampanje za vraćanje nauke u naučno fantastične filmove i tada je, u saradnji sa Nacionalnom akademijom nauka (National Academy of Sciences), osnovano telo nazvano Naučne i zabavljačke razmene (Science & Entertainment Exchange) - šta god to uopšte značilo. I pre i posle ovog formalnog napora da se u američke korporativne-visokobudžetske filmove vrati ’prava’ nauka, u svetskim medijima, s vremena na vreme, objavljivani su tekstovi koji otkrivaju i ismevaju holivudsku verziju nauke - od već klasičnih ’treš’ elemenata kakvi su tutnjava letilica u vakuumu svemira do besmislica kakve su slanje vozila s ljudskom posadom u Zemljino jezgro (kao u filmu ’Jezgro’). Za sada su efekti naučničkih protesta minimalni jer se holivudski bosovi rukovode drugačijim (ali višestruko empirijski proverenim) ’naučnim istinama’ - da je prosečna publika slabo obrazovana ali je zato željna zabave pa će zbog toga radije platiti za šarenu lažu nego za suvoparni naučni traktat.

Naučnici ipak ne posustaju u kampanji sprečavanja nenaučnog pogleda na (filmski) svet pa su tako napravljene i pomenute liste. Prema stručnom mišljenju NASA naučnika sedam filmova sa najgorim zapletima su uglavnom filmovi o katastrofama: prvi je spektakl o smaku sveta ’2012’ (iz 2009), drugi, ’Jezgro’ (2003), govori o ponovnom pokretanju posustale zemljine rotacije, sledi ’Armagedon’ (1998) o sprečavanju mogućnosti da ljudi budu zatrpi padom nebeskog tela na Zemlju; spisak katastrofa zaključuje film ’Vulkan’ (1997) dok se ’Lančana reakcija’ (1996) konfuzno bavi odbranom revolucionarnog pronalaska od pohlepe nedemokratskih sila/država; slede ’Šesti dan’ (2000) pričica o instantnom kloniranju i ’Šta koji BIP mi znamo?’ (What the Bleep Do We Know?, 2004), bizarni polu-dokumentarac u kome mistici i profesori teorijske fizike naširoko ’otkrivaju’ svakojake ’istine’ o životu, svemiru i svemu ostalom što im padne na pamet.

Sedam naučno najuverljivijih filmova su: ’Gataka’ (1997), o društvu utemeljenom na genetskim manipulacijama, ’Kontakt’ (1997) o potrazi za nezemaljskom inteligencijom, klasik ’Metropolis’ (1927) Frica Langa o pobuni u autoritativnom društvu budućnosti, ’Dan kada je Zemlja stala’ (verzija iz 1951) o poseti vanzemaljca koji opominje ljude da promene ponašanje ako žele da opstanu, ’Žena na Mesecu’ Frica Langa (iz 1929) u kojoj je prvi put prikazano putovanje višestepenom raketom na neko nebesko telo, ’Stvar sa drugog sveta’ (iz 1951) o vanzemaljskom biću koje pokušava da pobegne iz zarobljeništva i, konačno, ’Park iz doba jure’ (1993) o oživljavanju dinosaurusa u cilju zabavljanja širokih narodnih masa.

Nakon što se upozna sa listama pred znatiželjnog čitaoca/gledaca iskrsava mnoštvo pitanja, od onog zašto su neki filmovi na listi a drugi nisu (svako može navesti još par boljih ili gorih filmova, no, tako je sa bilo kojim ’naj’ izborom) do bitnijeg kakav je zaista bio kriterijum za selekciju. Sa listom najgorih filmova ima manje problema - pomenuti filmovi jesu slabi, neuverljivi i prepuni šablona; čak je i laicima jasno da se filmovi nisu držali nauke pa na to nije bilo potrebno posebno ukazivati. S druge strane, lista ’dobrih’ SF filmova je diskutabilna: npr. ako je uskrsavanje dinosaurusa izvodljivo (naučnici NASA trebali bi to da znaju bolje od običnih ljudi) to ne čini ’Park iz doba jure’ dobrim filmom jer je (i dalje) pun klišea. Opšta mesta nalazimo i u filmovima ’Dan kada je Zemlja stala’ i ’Stvar sa drugog sveta’, što svakako umanjuje njihov kvalitet. U filmu ’Žena na Mesecu’ postoje i materijalne naučne greške jer  na tamnoj strani filmskog Meseca navodno postoji atmosfera (i mnogo zlata). Ipak, ’Žena...’ je, uprkos tim naučnim greškama, dobar film o ljubavnom trouglu koji se ’proteže’ čak do Meseca. Rečju, poštovanje naučnih istina ne garantuje da će film biti umetnički uspešan, što naravno ne znači da su filmadžije oslobođene obaveze da uvažavaju nauku.

Simptomatično je da na listi nema Kjubrikove ’2001: Odiseje u svemiru’ mada je ona umetnički i naučno i dalje superioran film. Da li je njeno izostavljanje uzrokovano ’promašajem’ u godini kada se radnja dešava (što bi ipak bio slabašan izgovor)? Ili je u pitanju nešto drugo? NASA je dugo bila sinonim za osvajanje svemira a sada na njenim listama nema ni jednog filma koji se bavi temom ljudskog odlaska u svemir. Zašto i da li je to zaista slučajno? Ne treba zaboraviti da su u nekoliko filmova (npr ’Misija Mars’) stručnjaci NASA bili konsultanti a tih filmova ipak nema na listama. Da li to znači da su naučnici loše uradili svoj posao? Ili je politika SAD, uprkos zvaničnih izjava, jednostavno izbrisala ljudska putovanja u svemir sa liste svojih bližih (i daljih) ciljeva razvoja pa NASA i na ovaj način papagajski smerno a na mala vrata sledi tekuću politiku? Ipak, ako ’Ameri’ neće/ne mogu/ne smeju - ima ko hoće u svemir, na Mesec i Mars pa ćemo naučno fantastične (ili dokumentarne) filmove o ljudima na ovim planetama gledati u proizvodnji Rusa, Kineza ili Indijaca. Živi bili pa videli.

Frenk Kapra je jedanput poručio mladim filmskim stvaraocima da ne prate trendove već da ih stvaraju. Ovih pet S-F filmova i režisera su najbolje ispunili ovaj zadatak.