Kompjuteri, između proslošti i budućnosti

Šta bi jedna super-pametna mašina koja opslužuje sve i svašta, mogala da poželi nego da - ovlada svima i svakim. Najbolji primer za to je jedna priča Frederika Brauna u kojoj na pitanje «Ima li Boga?» kompjuter skromno odgovara «Sada ima».

Članak iz Astronomije broj 22

Ovo je godina jubileja najvećeg intelektualnog konkurenta Homo Spaiensa, godina jubileja kompjutera. Dakle, 2006. g.  navršava se 60 godina prvog 'pravog' kompjutera odnosno 25 od dizanja neodoljive plime personalnih računara. Davne 1945.g. započela je konstrukcija ENIAK-a, prvog kompjutera sačinjenog samo od elektronskih komponenti; godinu dana kasnije  mašina, teška 30 tona, sa 18.000 vakuumskih cevi i zapreminom od 1.500 m3, započela je svoj rad i za 30 sekundi izračunala ono što bi se 'peške' računalo 20 sati. Ovo čudo tehnike kruna je duge istorije raznih 'analognih' računskih mašina, koja seže u 1642.g. kada je takvu mašinu napravio Paskal; za njim su došle Lajbnicove, Žakardove i Holerajtove mašine, pa analitička mašina Čarlsa Babaga iz 1820.g. i rani kompjuter Lorda Kelvina. Za potrebe razbijanja nacističke Enigma šifre, stvoren je prvi digitalni kompjuter Kolosus, sa utrobom od 1.500 vakuumskih cevi. ENIAK je bio veliki korak u kompjutersku eru. Njegova pojava izazvala je oduševljenje političara i običnog naroda (kome još nije bilo jasno čemu će sve to praktično da služi). Ipak,  bar deo populacije je odmah znao šta će im kompjuteri - bili su to pisci i ilustratori naučne fantastike. Još 1930-tih oni su, baveći se svemirskim brodovima opisivali nekakve mašine koje pomažu astronautima u 'vožnji'; slične mašine postojale su i na Zemlji budućnosti ali, sve je bilo nedorečeno i neubedljivo. Sa pojavom realnog kompjutera posao fantastičara umnogome je olakšan. Filmadžije su odmah iskoristili impresivne dimenzije kompjutera: u filmu «Kronos» (1951) ulogu ima i «Sinhro Unifikacioni Sinometrički Intergracioni Ekvitensor» kome svetla žmigaju a kolutovi okreću; 1957.g. pridružio mu se «Diferencijalni Analizator» u filmu «Kada se svetovi sudare». Na koricama romana «Starman Džons» Roberta Hajnlajna (1953) astronauti ručno 'pune' podacima kompjuter koji priprema svemirski brod za interstelarni skok.

Razvoj kompjuterske tehnologije išao je putem smanjivanja dimenzija a povećanja mogućnosti; od prve stiglo se do druge generacije 1960-tih, kada su vakuumske cevi zamenjene tranzistorima, zatim treće kada su ubačena integrisana kola i četvrte koja počinje 1974.g. uvođenjem mikroprocesorskih čipova; naučnici predviđaju da su na redu organski a zatim i najsavršeniji 'kvantni' kompjuteri. Sve promene na ovom polju preslikavale su se u naučnu fantastiku. U filmu «Nevidljivi dečak» (1955) kompjuter se hrani podacima spravom koja liči na telefon a u filmu «Naš čovek Flint» (1966) deca pitaju roditelja kakve to kartice ispadaju iz mašine. Ipak, jako dugo je veličina bila sinonim za snagu kompjutera (po onoj narodnoj 'veličina je bitna'): u filmu «Zabranjena planeta» (1956) srećemo mega-kompjuter koji je napravila superiorna rasa Krela a u stripu «Magnus, robot borac» (1963) Rasa Maninga pojavljuje se Malev-6, kompjuter veliki kao planeta. U priči «Pitaj šta ti drago» Roberta Šeklija (1953), ogromni super-kompjuter izumrle rase zna odgovore na sva pitanja ali - niko ne ume da pravilno formuliše pitanje! Naravno, sa veličinom dolazi i moć. A šta bi jedna super-pametna mašina koja opslužuje sve i svašta, mogao da poželi nego da - ovlada svima i svakim. Najbolji primer za to je jedna priča Frederika Brauna u kojoj na pitanje «Ima li Boga?» kompjuter skromno odgovara «Sada ima». U romanu «A kao Andromeda» (1962) Hojla i Eliota, zemljani grade kompjuter po radio instrukcijama vanzemaljaca a mašina, pošto je završe, pokušava da ovlada našim svetom; u priči «Nemam usta a moram da vrištim» (1967) Harlana Elisona, kompjuter AM određuje pravila opstanka ili smrti grupe ljudi. Slične uloge kompjuter igra i u romanima «Savršeni dan» (1970) Ajre Levina, «Božanska mašina» Martina Kajdina (1969) ili u filmu «Kolos» D. F. Džonsa iz 1970.g. Kompjuter Alfa-60 iz Godarovog filma «Alfavil» (1965) kontroliše populaciju čitave planete; i u TV serijama «Izgubljeni u svemiru», «Zvezdanje staze», «Svemir:1999», «Doktor Hu» obavezno postoji i epizoda sa vlasti željnim kompjuterom. U filmu «Demonsko seme» (1977) moćni kompjuter Proteus IV rešava da ovlada svetom tako što će, za početak, napraviti dete naučnikovoj ženi! U romanu i filmu «Ratne igre» (1983) ljudi shvataju da  je kompjuter preuzeo posao odbrane i napada. Ipak, najpoznatiji elektrnoski vlastoljubac je svevideći HAL 9000 iz romana i filma «2001: odiseja u svemiru» (1968); on 'poludi' zbog protivurečnih komandi pa reši da, radi izvršenja zadatka, eliminiše astronaute koji su najslabija karika u čitavom projektu. U nastavku romana i filma, u «Odiseji 2010» (1982) HAL900 će biti ponovo uključen ali tek pošto se ugradi tajni prekidač koji ga može eliminisati ako počne sumnjivo da se ponaša.

Minijaturizacija je kompjutere učinila prenosivim a naučna fantastika je o tome već znala: u stripu «Bak Rodžers u 25. veku» postojao je Dr. Teopolis, smešten u kutiju koja liči na kotur sira; u filmu «Zardoz» (1973) kompjuter je bio smešten u dijamant a u «Zvezdanim stazama» trikoder je senzor-kompjuter veličine prvih modela mobilnih telefona. U romanu «Trn u božijem oku» (1974) Nivena i Purnela, pomoću minijaturnih aparata odmah se ulazi u banke podataka. Slična rešenja, u vidu implantata koji dozvoljavaju vezu sa kompjuterima, pojavila su  se npr. na filmu «Predsednikov analizator» (1967) ili «Predsedavajući» (1969), odnosno u literaturi ali je pravi bum ovakvog shvatanja kompjutera došao polovinom 1980-tih, sa pojavom kiber-panka. Par godina ranije, 1981.g., firme «Epl» i «IBM» počele su da na tržište izbacuju tzv. mikro ili personalne kompjutere. Tek kada su mali kompjuteri osvanuli u prodavnicama  naučna fantastika im je poklonila punu pažnju istražujući dalji razvoj i značaj ove novotarije. Osnovne postavke kiber-pank vizije budućnosti jesu ulazak kompjutera u sve pore svakodnevice, razvoj virtuelne realnosti i odsustvo kompjuterskog centra. Nema više glomazne mašine koja je centar sveta već je sve razbijeno u bezbroj malih mašina koje se sreću na neukrotivoj svetskoj mreži. Dela Gibsona, Sterlinga, Šajnera, Stivensona ili filmovi kakav je «Tron» (1982), «Džoni Mnemonik» (1995, po Gibsonovoj priči) otkrili su nove horizonte. U njihovom daljm razvoju  mnogi su se setili dela Filipa Dika i u njima otkrili ideje koje su sada mnogo realnije, npr utiskivanje lažnih sećanja kao u filmu «Totalni opoziv» (1990, po Dikovoj priči) što se potom izrodilo u snimanje doživljaja kao u filmu «Čudni dani» (1995). Definitivna slika virtuelne realnosti koja zamenjuje fizičku data je u filmskom serijalu «Matriks». Kiber-pankerske vizije globalne kompjuterizacije još uvek su najubedljivije u naučnoj fantastici; one sadrže i zadatke koji su tek pred naukom: biološki kompjuter, sveopštu dostupnost kompjuterskih mreža, sjedinjavanje čoveka i kompjutera. Krajnje tendencije dostižu do čoveka-kompjutera o čemu je u legendarnoj seriji «Dina» (1965) pisao Frenk Herbert, stvorivši  'mentante', soj ljudi koji su živi kompjutera. Gigantski kompjuteri i dalje postoje u realnosti ali pre služe kao atrakcija (da npr. pobede šahovskog šampiona) nego što se na njima baziraju važne funkcije. Važeći koncept je mreža koja povezuje mnoštvo malih centara, što je proizvod hladnoratovske odluke da ne postoji jedan vojni komandni centar, koji može biti uništen ili oštećen, već niz povezanih koji mogu da 'zaobiđu' onog koji je izbačen iz stroja i nastave sa radom-ratom.

Enormni razvoj kompjutera, u skladu sa Murovim zakonom da se svakih 18 meseci moć kompjutera udvostručava, uzdigao ih je od računaljki do upravljača i kontrolora gotovo svih aktivnosti na planeti Zemlji; oni su vanredni pomoćnici i izvršioci naloga ali se postavlja pitanje kada će postati pametniji od svojih tvoraca, kada će se 'roditi' prve veštačke inteligencije kao samostalni entitieti i kako će se, moćne i neprikosnovene, odnositi prema ljudima. Ova neizvesnost vrlo je bolna. Ljude manje brine to što će pacovi i insekati, po futurolozima, sigurno nadživeti čoveka zahvaljujući sposobnostima da se prilagode okolnostima i da se besomučno razmnožavaju. Mnogo im više smeta gubljenje primata na polju sposobnosti razmišljanja jer je samohvalisanje mozgom i njegovim sposobnosti specijalitet čoveka, mada, istini za volju, većina nikako ne preteruju u korišćenju svoje sive mase. Pobeda elektronskog mozga bila bi nepodnošljiv udarac za antropošovinizam; otuda se mnogi zalažu za prekid istraživanja na polju veštačke inteligencije. Šta će se zaista desiti i kuda će nas kompjuteri odvesti u narednih 25 ili 60 godina, videćemo. Ko preživi - pisaće memoare (možda poslednjeg čoveka).

 

Author: Ilija Bakić

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži