H. Dž. Vels

Naučna fantastika najprepoznatljivija je kada se događa u budućnosti i svemiru; rame uz rame sa ovim 'zaštitnim znacima' žanra stoji još jedna specifična tema - putovanje kroz vreme. Čak i najpovršniji poznavaoci žanra odmah će se setiti romana (ili, makar, filmova snimljenih po njemu) «Vremeplov» H. Dž. Velsa. Među teoretičarima ovo delo smatra se žanrovskim utemeljenjem putovanja kroz vreme; istini za volju, spisak dela koja za temu imaju vremensko putovanje a nastala su pre «Vremeplova» (1895) dugačak je i u njemu se nalaze priče i romani od Mercnerovih «Sećanja na godinu 2500.» iz 1771, Dikensove «Božićna pesma» (1843), E. A. Poove «Priča o Iskrzanim planinama» (1844), Abotovog «Nizozemlje: romansa mnogih dimenzija» (1844), Gotjeove «Aria Marcela» sve do verovano najpoznatijeg Tvenovog «Jenkija na dvoru kralja Artura» (1889). Zajednička osobina ovih dela je da su njihovi junaci putovali kroz vreme u snovima ili sličnim stanjima; pre ili kasnije oni bi se probudili i obreli u svom 'originalnom' vremenu a ono što su radili u prošlosti i budućnosti nestajalo bi. Velsov junak je za putovanje upotrebio mašinu koja je delovala naučno i dozvoljavala nameran odlazak i povratak uz i niz strelu vremena; Vels je ovu ideju pomenuo i u noveli «Vremenski agronauti» iz 1888. a godinu dana ranije vremenska mašina se pojavila u delu Enrike Gaspar Remboa «El Anacronópete». Vels se 1901.g. ponovo okrenuo vremenskim putešestvijima u «Novom akceleratoru». Tehnologije koja omogućavaju putovanja kroz vreme opisivane su kao razna stazis polja ili žestoki udari radijacije (popularni pre i posle II svetskog rata), odnosno mašine bazirane na principima koji zvuče vrlo naučno.  U svakom slučaju, pošto je u pitanju složena tehnologija nešto uvek može da zakaže; u priči «Čovek koji se vraćao kući» (1972) Tiptrija jn. desi se takav kvar i putnik se pojavljuje i nestaje u raznim epohama.

Korice knjige

Broj vremenskih putnika ubrzano je rastao u prvim godinama XX veka a ova 'vremenska opera' (nazovimo je tako po ugledu na 'svemirske opere' u kojima su junaci bezbrižno letili uzduž i popreko Univerzuma i borili se sa vanzemaljcima, ne mareći previše za naučna saznanja i zakone) postala je vrlo popularna u eri jeftinih 'palp' magazina u 1930-tim godinama; i u potonjim decenijama, sve do danas, vremenska putovanja su izazov za pisce. Odlasci u prošlost ili budućnost, iz svakojakih razloga (turističkih, špijunskih, ratnih ili obrazovnih kao u Murkokovoj noveli «Evo čoveka» iz 1969.g. u kojoj školarac odlazi da posmatra Hristovo stradanje i, da bi istorija ostala nepromenjena, zauzima njegovo mesto) dozvoljavali su autorima da se razmašu i smišljaju egzotične i uzbudljive avanture. Početkom XX veka 'ozbiljnoj nauci' ali i široj javnosti Albert Ajnštajn je predstavio svoje ideje o jedinstvu i relativnosti prostora i vremena (po kojoj smo svi putnici kroz vreme a što je naša brzina veća to je veći i odmak od vremena onih koji su spori) što je bezazlenim pričama o vremenskim putovanjima dalo neočekivanu popularnost ali uzrokovalo i malo ozbiljnije promišljanje logičkih paradoksa koji su se otvarali u takvim zamislima. Najpre je postalo očigledno da junak nikako ne sme uticati na sopstvenu prošlost, ne sme sprečiti da njegov otac sretne devojku koja će roditi njega-putnika, ili da njegov deda sretne njegovu baku (u romanu Rene Baržavela «Neoprezni putnik» iz 1943.g. formulisan je taj tzv 'dedin paradoks'). To zvuči sasvim logično ali pošto je junak putovao kroz vreme onda to što bi se umešao u sopstveno začeće nema efekta? Ili ima? Sledeći nadalje ovaj logički paradoks, putnik u prošlosti ne bi smeo da napravi bilo kakav, ma i najbezazleniji  postupak jer posledice bi mogle biti krajnje neočekivane i ići dotle da se čitava istorija promeni pa da do vremenskog putovanja uopšte ne dođe. Ali, opet, ono se desilo... U cilju izbegavanja ovih zavrzlama, formilisan je 'leptirov princip' o nemešanju i nemenjanju prošlosti ali i budućnosti (jer, naravno, ono što je za nekoga budućnost za njegove potomke je prošlost). Bredberijeva priča «Zvuk oluje» (1952) upravo je zasnovana na toj dilemi: posmatrač dinosaurusa nepažnjom ubija leptira a potom se vraća u svoju sadašnjost koju ne može da prepozna. Pisac Džon Vorli je pokušao da makar malo uzdrma leptirov princip; u romanu «Milenujum» (1983) komandosi iz budućnosti otimaju putnike u avionskoj nesreći pre nego što  oni stradaju! Spasioci koji budu prebirali po olupini pretpostaviće da su tela izgorela a ona će biti živa u drugom vremenu; tako je paradoks zaobiđen. Sve 'leptirske zabrane' terale su pisce da budu domišljatiji dok su čitaocima dale razlog da budu na oprezu i paze na nelogičnosti u priči. Ipak, teško je odoleti slobodi 'majstorisanja' po vremenu: Hajnlajn je u priči «Ko ste vi, drugi?» (1959) toliko zapetljao skokove u prošlost i budućnost da jedan čovek postaje sopstveni otac i majka! Vremenska putovanja nisu gubila na popularnosti i mnogi autori su svoje karijere gradili upravo na delima sa ovom tematikom, pristupajući joj ili sasvim 'labavo' ili vrlo temeljno. Pol Anderson je ispisao seriju priča i romana o «Čuvarima vremena» (1960), svojevrsnoj vremenskoj policiji naših potomaka iz daleke budućnosti koji se trude da spreče kriminalne ili nenamerne promene istorije. Anderson je bio majstor za grandiozne scene davnih bitaka i ratova koje je uklapao u više ili manje uspešne priče o vremenskim redarima. Slične avanture sa skakanjem iz vremena u vreme mogu se naći u mnoštvu romana i ta dela, ako su pisci dovoljno vešti, lepo zabavljaju publiku (dobar primer su romani «Legije vremena» Džeka Vilijamsa, 1938, ili «Vreme nema miris» Žerara Klajna, 1963). Klajn je u romanu «Gospodari rata» (1971) zamislio mesto izvan konvencionalog prostor-vremena koje grade vremenski putnici kao svoj azil; sličnom idejom bavio se i Asimov u «Kraju večnosti» (1955). Ali zašto se ne bi moglo zamisliti i obrnuto putovanje? U noveli «Čovek koji nikada nije postao mlad» (1947) Frica Lajbera, pred junakom vreme regresira: Šekspir ne piše nego 'otpisuje' svoja dela, Isus otkazuje svoje propovedi, radnici rasklapaju piramide i vraćaju kamenje u kamenolome gde ono 'zarasta'. Vremensko putovanje može biti i vrlo komercijalno; u «Tehnokolor vremeplovu» Harija Harisona (1967), Holivudski moćnici koriste vremeplov da bi snimali istorijske filmove 'na licu mesta' sa originalnim statistima. S druge strane, na individualnom planu su moguće razne zavrzlame kao u Džeroldovoj priči «Čovek koji je pratio samog sebe» (1973). Silverberg je u romanu «Nakovanj vremena» (1968), smislio da se u zatvor smešten u praistoriju šalju najokoreliji kriminalci. Kao najubedljiviji roman o putovanju kroz vreme, teoretičari smatraju «Vremenski pejzaž» Gregori Benforda (1980) u kome naučnici koristeći tahijonske čestice šalju poruku u prošlost; ukoliko njihovi preci ne postupe po njoj svet će biti uništen. Banford je pokušao da pomiri zahteve nauke i da napiše ubedljivu priču i oba zadatka je obavio majstorski. 'Vremenska opera' se pored putovanja uz pomoć tehničkih sredstava razvila i u drugim smerovima od kojih je najpoznatiji onaj 'prekognicijski' (sa junacima koji predviđaju budućnost). U vizuelnim medijima vremenske vratolomije vrlo su popularne jer dozvoljavaju puno šarenih slika koje gledaoci vole (setimo se filmova «Terminator», «12 majmuna», «Izgubljeni u svemiru», nove verzije «Planete majmuna», «Vremenskih bandita» «12:01», nekoliko epizoda TV serije «Zvezdanih staza»...)

Mada su opterećena svakojakim paradoksima vremenska putovanja bila su i ostala popularna. Ideje Stivena Hokinga, najvećeg autoriteta na polju fizike, da neke čestice mogu putovati brže od svetlosti i 'šetati' kroz vreme jesu dodale zrno verodostojnosti ovim pričama ali, čini se da njihova zavodljivost prevashodno leži u osećaju potpune slobode od vremenskih limita kojih smo svi svesni; otuda će vremenska putešestvija uvek imati svoje putnike željne avantura bez ikakvih granica.