Veliki pisci naučne fantastike

MORALNE DILEME NAUČNOG PROGRESA

Danijel Kejz (1927) zabeležen je u istorije naučne fantastike kao autor jedne značajne priče; može se činiti da je jedna priča ipak premalo da se zasluži takva čast, pored čitavih opusa koje su ispisali drugi pisci, ali - činjenice su nesporne i Kejz ostaje trajno zapisan kao važno ime naučne fantastike. Pomenuta priča, napisana 1959.godine, pod naslovom «Cveće za Ardžernona» a 1966.g. proširena u istoimeni roman, na ubedljiv način je postavila neke od bitnih moralnih dilena naučnog razvoja čovečanstva. Čarli Gordon, mentalno retardirani mladić sa koeficijentom inteligencije 68 (na granici debiliteta), biva podvrgnut eksperimentu kojim će njegova inteligencija, u kratkom vremenu, porasti na genijalnih 200; Čarlijev 'kontrolni subjekt' u eksperimentu je laboratorijskim mišem Aldžernonom. Čarli se, kako proces rasta inteligencije teče, upoznaje sa svetom oko sebe, stiče znanja, razvija svoje naučne i umetničke sposobnosti, zaljubljuje se u doktorku koja brine o njemu. Međutim, u punom zamahu optimizma svih koji su u vezi sa eksperimentom, miš Aldžernon će se vratiti na nivo mišije inteligencije a potom uginuti. Ista sudbina čeka i Čarlija. Kejsova priča je otvorila pitanja humanosti eksperimenta na ljudima, odnosno duševnih uzleta i padova ljudi koji spoznaju da su tek potrošni materijal za razvoj nauke. S druge strane, moguće je razmišljati i sa suprotnih pozicija: da li je nehumano i nemoralno žrtvovanje pojedinaca koje će doneti dobrobit čitavom čovečanstvu i, konačno, da li je humanije ostaviti retardiranu osobu da živi u svom ograničenom svetu ili je vrednije barem i kratkotrajno joj omogućiti da se uzdigne do vrhunaca svesti. Argumenti i jedne i druge strane svakako imaju težinu pa je, čini se, ključno pitanje osoba koje će preuzeti na sebe odgovornost da odrede koja od mogućnosti će biti primarna. Godine 1968.g. po Kejzovom romanu snimljen je film «Čarli» u režiji Ralfa Nelzona; za glavnu ulogu Klif Robert je nagrađen Oskarom. Kejz nikada nije ponovio uspeh svoje priče i prvog romana; desetak ostalih njegovih priča objavljeno je u knjizi «Sabrane priče Danijela Kejza» (1989). Kejz je autor romana «Zatrovani čovek» (objalvjeno i pod naslovom «Dodir»), iz 1968.g. koji se bavi tragedijom radijacijom ozračenih ljudi. Ubrzo Kejz u potpunosti napušta polje naučne fantastike i piše knjige u kojima, zahvaljući svojoj osnovnoj profesiji psihologa, razmatra slučajeve ekstremnih stanja ljudske psihe. Roman «Peta Sali» iz 1980 bavi se ubicom sa podeljenom ličnošću a roman «Dok na smrt ne rastavi» (1990) slučajem dvostrukog ubistva i zakonskom egzekucijom u Floridi. Kejz je napisao i dve dokumentarne knjige o prvoj osobi koja je oslobođena optužbi jer je višestruko podeljena ličnost («Um Bilija Maligana» 1981.g. i «Maliganovi ratovi: istinita priča» 1994.); autor je i dokumentarne knjige o slučaju serijskog ubice «Razotkrivanje Klaudije: istinita priča o serijskom ubici» (1986). Godine 1999.g. Kejz je objavio autobiografiju «Aldžernon, Čarli i ja: piščevo putovanje». Decenije koje su usledile posle «Cveća za Ardžernona» potvrdile su da je pitanje etičkog i moralnog odnosa prema civilizacijskom progresu jedno od ključnih za opstanak ljudske vrste.