Svemirski teleskopi su na zemlju poslali hiljade dragocenih fotografija, proširili astronomske vidike do neslućenih granica i izazvali revoluciju u astronomiji. Oni imaju neke velike prednosti nad teleskopima stacioniranim na tlu naše planete. Njima ne smeta zemaljska atmosfera i oni uvek imaju čistu i jasnu sliku. Oni ne znaju šta su to atmosferske turbulencije i šta su oblaci. Oni bez problema gledaju najdalje galaksije, kvazare i trenutke eksplozija zvezda. I nije im problem da gledaju sve zrake iz elektromagnetnog spektra. Ne smeta im svetlosno zagađenje.

Svemirski teleskop Habl

Teleskopima u zemaljskim opservatorijama sve smeta. Smeta im rasveta gadova, smeta im vlažna atmosfera, smetaju im oblaci. Zato se oni podižu na visokim planinama kako bi atmosfera iznad njih bila što tanja. Ipak atmosfera i na tim visinama upija ultraljubičaste zrake, blokira gama, infracrvene i X zrake i astronomi gledajući kroz zemaljske teleskope dobijaju ograničenu sliku univerzuma.

Ali i svemirski teleskopi imaju i neke mane, a zemaljski opet neke prednosti.

Mauka Kea, Havaji, opservatorije nad oblacima.

Jeste da zemaljskim smeta atmosfera koja „bluruje“, tj. malo zamagljuje sliku, ali tehnologija se iz dana u dan sve više razvija. Poslednjih decenija na velikim teleskopima se uspešno koristi adaptivna optika. Uz pomoć laserskih zraka superkompjuteri su u stanju da gotovo trenutno prave sitne korekcije u položajima niza manjih ogledala (od kojih je sastavljeno primarno ogledalo teleskopa) i tako koriguju atmosfersku distorziju.

Teleskop Mgelan, 25 metara, u izgradnji

Šta je problem kod svemirskih teleskopa? Oni se godinama, pa i decenijama prave i kada se konačno lansiraju njihova tehnologija je već zastarela. Problem je i što je njihova konstrukcija ograničena karakteristikama rakete koja će ih odneti u svemir. Svemirski teleskop Habl ima ogledalo od 2,4 metra zato što veće nije moglo da stene u spejs šatl koji ga je pre skoro tri decenije odneo u orbitu oko planete. Svemirski teleskop Džejms Veb će imati ogledalo od 6,5 metra, ali ono je sastavljeno od 18 manjih ogledala koji će se spakovati u raketu i rasklopiti kada stigne u planiranu tačku u svemiru (to će inače biti L 2 na milion i po kilometara od nas).

A kada se gradi zemaljski teleskop ograničenje je praktično jedino novac.

Zatim, servisiranje svemirskog teleskopa je ili nemoguće ili rizično i skupo. ST Habl se više puta popravljao i nadograđivao, ali on je relativno blizu, na oko 600 kilometara. Dalji teleskopi se naprave, pošalju u svemir i – o servisiranju i ne razmišlja.

Kod zemaljskih teleskopa takvi problemi ne postoje. Kad god je potrebno, tehničari i inženjeri skoknu do njega, poprave ga, zamene dotrajale komponente, instaliraju nove uređaje, softver i šta već treba.

Orbiting Carbon Observatory (umetnička predstava)

Graditelje i, naročito, finansijere svemirskih teleskopa uvek brine lansiranje. Pravite neki teleskop deset godina, utučete u njega milijardu dolara i onda prilikom lansiranja nešto krene loše i teleskop strada. To se već dešavalo. Sjajan teleskop Orbiting Carbon Observatory koji je trebalo da istražuje kretanje ugljen dioksida u Zemljinoj atmosferi, odmah nakon lansiranja 24. februara 2009. stropoštao se u okean.

Ariana 5 uzleće.

Raketa Ariana 5 je najpouzdanija raketa. Uzastopno je imala 82 uspešna lansiranja, da bi onda 30. januara ove godine upala u probleme. Nije bilo ništa posebno strašno, ali ta raketa treba za dve godine da u svemir ponese JW teleskop – koji je do sada koštao 10 milijardi dolara.

Sem svega toga, svemirski teleskopi nisu mobilni. Smeste se u neku tačku u prostoru i odatle se ne pomeraju. Potrebna je neverovatna doza sreće da oni zabeleže neke događaje, poput recimo tranzita. Na zemlji možete imati mobilni teleskop koji po potrebi premeštate na najpogodniju poziciju – i tako zabeležite i neke događaje koji mogu da se vide samo određenog trenutka, sa određenog mesta.

I na kraju, ako možete sebi da priuštite svemirski teleskop, to je sjajno, ali ako ne možete, ne očajavajte! Zemaljski imaju neke prednosti  :)