Moja avantura je počela u petak oko podne. Zapravo 40 dana ranije kada sam se doktorki požalio na povremeni bol u grudima. Ona me je poslala kod kardiološkinje koja me je stavila na test opterećenja, a to je bilo u petak oko podne. Kada je videla rezultat testa doktorka je zavrtela glavom i pozvala kola hitne pomoći.

Ja sam se inače sasvim dobro osećao, problemi su nastajali samo pri nekom naporu, kakvo je recimo penjanje uz stepenice i ovakvo ponašanje doktorke me je iznenadio. Ali ona je bila neumoljiva, čak je rekla da dok čekam hitnu pomoć sedim, mirujem i ne dišem. Imao sam po njenoj proceni dramatično suženje krvnog suda koje je zahtevalo hitnu intervenciju, to jest ugradnju stenta.

Bolnica 1

U bolnici sam dobio baš-baš jako lepu sobu, u nekom modernom minimalističkom stilu. Malo je podsećala na one ćelije u Hagu, samo što je bila veća i sa dva kreveta, jednim iza drugog dijagonalno postavljenim. Sto i stolice – kao da su iz Ikee. Zaista vrlo prijatna bolnička soba. Tu me je sestra prikačila na neki monitor, rekla da mirujem i otišla.

Ništa, malo sam razgledao okolinu, javio telefonom prijateljima gde sam, rekao im da ću se javiti kasnije kad budem mogao, a ako ne, da me se sećaju i tako je prošlo neko vreme kada su u sobu dogurali drugog pacijenta. 

Prvo smo ćutali kad on odjednom upita: 

- A jeste vi iz Novog Sada? 

Rekoh - Da. 

Posle dva minuta on ponovo upita: - Baš iz Novog Sada?

- Da, baš.

Nakon toga smo upali u fazu obostranog ćutanja pa smo ćutali svako za sebe, a ja posle pomislim, možda je bio red da i ja njega da pitam odakle je. Možda, nisam bio siguran. Verovatno sam ispao nekulturan.

Posle dva sata komšija kaže: 

- Nećemo gledati utakmicu. 

E, na to zbilja nisam znao šta da mu odgovorim. Razmišljao sam neko vreme, pa na kraju rekoh:

- Tja. 

Kao i meni krivo, toliko sam tu utakmicu čekao, ali ne može čovek protiv sudbine. Činjenica je da je meni drago kad pobedi neko naš, ali to je ujedno i kraj mog interesovanja za sport.

Taman sam zadremao kada je ušla sestra i rekla da me vodi na ultrazvuk. Soba sa ultrazvukom je bila prilično mala i puna nekih aparata, monitora i drugih uređaja čiju namenu nisam mogao da odgonetnem. U njoj su se sve vreme čuli prijatni zvuci: tu-tu, a između ti-ti-tok. Jako lepo. Za film. Nekim nerazumljivim jezikom, punim medicinskih izraza doktorica je opisivala svom stažeru šta se oko mog srca vidi na monitoru. Posle mi je rekla da ovo moje nije hitno dok god mirujem, pa će me uzeti na obradu u ponedeljak. U ponedeljak?! povičem u sebi. A tek je petak bio.

Bolnica 2

Sledeće veče i mene i mog bolničkog cimera odvezli zajedno sa krevetima u drugu sobu. Ova prva, haška, bila je samo za sveže pacijente, prosto kao neko čistilište, da se vidi je li nov bolesnik zaražen Kovidom i trebali nešto hitno na njemu raditi. 

Ta druga soba bila je mračna, sumorna, neprijatna i pomalo jeziva. Jedan bolestan čovek nepomično je ležao u krevetu, a ostala dvojica su sedela kod stola i netremice gledala utakmicu na telefonu. Ličili su mi na pećinske ljude okupljene oko vatre. Ja sam se skupio u svom krevetu i ponavljao u sebi: izdrži, izdrži. Međutim, muke su tek sledile. Sutradan ujutro probudila me je glasna muzika sa radija. Ne znam kako tu muziku da opišem. Ona je bila domaća i spadala je u zabavnu, tako nekako. To je ono kada pevač na kraju strofe peva jedan dugi samoglasnik pa još malo zavija. Ta muzika je u svakom pogledu mučenje: i u muzičkom i u tekstualnom smislu i sigurno je mnogi vole. Od očaja stisnuo sam zube i pokrio se preko glave.

Ali posle se ispostavilo da je sve ipak drugačije i da je moj prvi utisak o sobi bio pogrešan. Čak je ispalo da je muzičko buđenje pustila sama bolnica, a ne neko od nas. Tokom dana uspeli samo da nađemo prekidač na zidu i da je isključimo. A i sobne kolege su bile prijatne i pogodne za solidan razgovor. Nakon što je svako po dva puta ispričao istoriju svoje bolesti, raspravljali smo o svačemu. Jedno veče smo se okupili oko jednog kreveta i razmatrali problem prvenstva vozila u kružnim raskrsnicama i koliko promila alkohola je dozvoljeno da ima vozač dok vozi. U sred žučne rasprave u sobu je ušla doktorica sa sestrom. Ona je obilazila sve sobe da bi utvrdila kako je kome. Kad nas je videla samo je promrmljala „A, vidim da ste vi dobro“ pa je izašla. I zaista u celoj onoj raspravi niko na bolest nije mislio.

U ponedeljak ujutro mi reče sestra „Vi danas idete u operacionu salu“. Opa, bio sam ubeđen da će me odložiti za sutra, prekosutra, ili čak za nikad, ali ispalo je da idem prvog dana nedelje.

Ta sala je bila omanja prostorija puno nekih uređaja, skenera, monitora i tiho je zujala. Pritajeni zvuk je dolazio od nekud, prosto iz same prostorije. Nekoliko plafonjera osvetljavale su je prigušenim svetlom i sve je imalo tamno sivu vojničku boju. Baš je moćno izgledalo. Nekoliko ljudi se tuda motalo, bar njih pet. A ja sam ležao na stolu kao neko zamorče! 

Onda je na scenu stupila doktorica! (uopšte celim tokom moje bolesti bio sam okružen samo doktoricama). Položila mi je desnu ruku na nešto pored kreveta, onako kako vidite u filmovima kada osuđeniku daju smrtonosnu injekciju. Zatim je nešto čačkala pa uzela testeru. Ili je to bila strugalica, ne znam, možda ipak nešto manje ali meni se činilo da je ogromno. Pa je onda ugurala neku žicu meni u venu rekao bih, brat bratu, 4 metra. Tako mi se činilo. To je kao ona sajla kojom se čiste kanalizacione cevi u stanu samo sve ipak manje i elegantnije. A iznad mene je poput neke mehaničke zveri bila glava rentgena koja je naglim pokretima šarala na sve strane da bi se najednom spustila skoro skroz dole, a već u sledećem momentu me je gledala sasvim od gore. Tako nešto sam do sada video samo u SF filmovima tamo gde opaki vanzemaljac posmatra svoju žrtvu. Svaki čas sam čekao da se baci na mene i ujede me. (Kada sam kasnije hteo da je pomilujem doktorica je viknula da ne diram njenu igračku). 

I za sve vreme operacija migala su neka sablasno slaba svetla svud ponaokolo, kao u svemirskom brodu, a iz druge sobe javljala se kontrola leta: 

- Nemamo više stentova, nemamo više stentova, izbacite pacijenta, over. 

- Ovde stanica: Roger that.

Ali nisu me izbacili jer su zapravo imali stent. Inače, sve vreme sam celu operaciju posmatrao iskosa na monitoru. To je bilo jako zanimljivo. Vidite sopstveno srce kako kuca. 

Međutim, stalno sam čekao da se ona žica u meni otkači, iskrivi, probije venu i eksplodira. Ili da doktorica kaže: 

- Žao mi je, ja sam učinila šta sam mogla, ali sigurna sam da ste imali lep život. Mislite na svoju porodicu… 

I baš u jednom takvom trenutku moje slabosti doktorica kaže: 

- Perfektno, sve je na svom mestu, hajde završavamo!

Eh da. Kada sam ponovo isporučen u svoju sobu sobni prijatelji su me dočekali aplauzom. 

Bolnica 4

Na zglobu ruke sam imao longetu što je izgledalo baš moćno, kao Robokap, a u grudima stent. Pomislio sam: Pa ja skoro da sam kiborg.

Bolnica 3

I dobro, da završim priču. Te noći sam rano zadremao, što mi je baš prijalo, ali uskoro je komšija od preko puta zvao sestru jer mu je procurela krv kod zgloba ruke. Onda su ga previjali njih troje. Kada sam ponovo zaspao došla je sestra da vidi jesmo li dobro. Onda nisam mogao da zaspim jer je celu noć bilo nekog trčanja kroz hodnik (posle smo čuli da su imali tri hitne intervencije). Konačno, zaspao sam oko četiri sata, ali su se u pet upalila svetla da nam mere pritisak i temperaturu. Posle jednog sata to se ponovilo. Zatim je stigao doručak, pa su nam podelili lekove, a oko 10 sati došla sestra da mi kaže: Vi danas idete kući! Vau!!! Tome se nisam nadao.

Prošlo je dva sada posle podne kada sam zaista i stigao u svoj stan. Po izlasku iz taksija hteo sam da potrčim, ali nisam uspeo. Posle pet stepenika zaduvao sam se i trebalo je puno vremena da se popnem na sprat. 

Sad mi predstoji laka, sasvim laka rekreacija, odlazak na kontrole i tek posle toga mogu da se nadam povratku u normalan život.

Eto zato Am nije mogao redovno da izlazi.

 


Komentari  

Aleksandar Zorkić
+2 #14 Aleksandar Zorkić 02-04-2021 22:40
Citat damirko:
Poštovani Aleksandre želim vam što brži oporavak i da nastavite svoj rad u što boljem zdravlju.

Pa dok se oporavljam mogu da sedim za računarom. To valda spada u aktivnosti sa malo fizičkog napora.
Hvala.
Aleksandar Zorkić
+2 #13 Aleksandar Zorkić 02-04-2021 22:39
Citat Dušan Đorđević:
Želim Vam brz oporavak! .....Trebalo bi skupite priče iz života u jednu zbirku :-)

Hmm, interesantan predlog. Hvala.
Aleksandar Zorkić
+2 #12 Aleksandar Zorkić 02-04-2021 22:38
Citat Danijel Reponj:
Trebalo bi te zaposliti kao motivacijskog stručnjaka u toj bolnici. ...

Ha, ha, sjajno. Hvala. Ali kad već pominješ bolnicu izostavio sam važnu napomenu: celokupno osoblje bilo je izvanredno. Divni su bili svi. I to nije moj zaključak, već opšte mišljenje pacijenata.
Aleksandar Zorkić
+2 #11 Aleksandar Zorkić 02-04-2021 22:35
Citat Тоза:
Pozdrav Zorkiću!
Želim ti brz oporavak i sve najbolje!

Oporavku se nadam. To je bila rutinska operacija, ali ona posle koje mesec dana čekaš na oporavak - najmanje. Hvala.
Aleksandar Zorkić
+1 #10 Aleksandar Zorkić 02-04-2021 22:34
Citat damirko:
Poštovani Zorkiću želim vam uspješan oporavak i da u zdravlju nastavite dalje.

Hvala
Aleksandar Zorkić
+1 #9 Aleksandar Zorkić 02-04-2021 22:33
Citat Kizza:
Oporavi se što pre ali čuvaj se Korone! Moje iskustvo je strašno jer sam bio na ivici.

Paaa, čuvam se. Trudim se. Zaista ima jako potresnih slučajeva u vezi virusa. Hvala.
damirko
+1 #8 damirko 02-04-2021 21:09
Poštovani Aleksandre želim vam što brži oporavak i da nastavite svoj rad u što boljem zdravlju.
Dušan Đorđević
+2 #7 Dušan Đorđević 02-04-2021 18:13
Želim Vam brz oporavak! Na interesantan način opisujete događaje. Trebalo bi skupite priče iz života u jednu zbirku :-)
Danijel Reponj
+1 #6 Danijel Reponj 02-04-2021 17:17
Trebalo bi te zaposliti kao motivacijskog stručnjaka u toj bolnici. Po ovome što si napisao, ljudi bi tamo dolazili na te zahvate potpuno zdravi. Čovjek, kad to pročita, naprosto poželi doći tamo da mu nešto ugrade. Bilo što. Moglo bi se organizirati ekskurzije pod motom: "Doživite avanturu! Isprobajte doživljaj moderne medicine! Dođite k nama, zamijenit ćemo vam i zdravi kuk, samo da možete ispričati drugima neponovljivo iskustvo koje vam samo mi možemo ponuditi!" I onda još malu navlakušu: "Nije za strašljivce, ovo mogu doživjeti samo hrabri i odvažni ljudi! Koji ste vi?" :o
Тоза
+1 #5 Тоза 02-04-2021 17:01
Pozdrav Zorkiću!

Želim ti brz oporavak i sve najbolje!

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži