Leto, 21 sat i 23 minuta, na laganom povetarcu, grupa ne tako bubuljicavih starijih tinejdzera bulji u svetlo nocno nebo. Svakog momenta ce - cuje se negde u guzvi. Da nije ono - rece neko uzbudjen. Lazna uzbuna, rece neko treci. 21 sat i 26 minuta, ocekivano tacno u sekund, na nebu se pojavljuje ona!!!.. Velicanstvena svetla tacka - koju prati jos jedna. Uzbudjenje i euforija se ne mogu sakriti na ozarenim licima posmatraca ovog retkog fenomena. Dogadjaj traje kratko, dve tackice su nemo i mirno proletele preko prelepog nocnog horizonta, i zauvek nestale u dubini crnog neba, a uzbudjeni posmatraci su iako bolnih vratova znali da su bili svedoci neceg velicanstvenog. Svemirski satl u pratnji svemirske stanice preleteo je nocni horizont letnjeg neba a citava pojava videla se golim okom sa zemlje. 100%-tni proizvod ljudskih ruku i znanja kojeg je iznedrila ova gresna civilizacija, ponosno je preletala preko glava svih onih koji su grlato sumnjali u to da ce jednom nesto napravljeno ljudskom rukom zaploviti beskrajnim okeanom zvezdanog neba, a jos prkosnija je bila cinjenica da su se u tim stvarima nalazili i sami ljudi. Neko je rekao da i nismo dogurali toliko daleko, s obzirom sta smo mogli, a ja ne mogu da zaboravim cinjenicu da smo jos juce razapinjali neistomisljenike, i da bismo zaprepastili i najvece coveko-skeptike duzinom trajanja ovim nicim izazvane civilizacije. Evolucija je spor, dosadan i bolan proces, pa tako ni pocetak astronomije nije bio nista spektakularan pa ni obecavajuci, jer je njen nezvanicni tvorac, vrlo brzo ostao bez glave. Iako su mnogi mislili da se ta prica nece vise pokretati i okretati, ipak se okretala sve do naucne i nepobitne cinjenice. Istina ce nas osloboditi, neko je nekad rekao, sve dok nismo shvatili da se tamo gore krije zapravo vise pitanja nego odgovora, i tako negde usput sasvim slucajno i nenamerno - rodjena je - astronomija. Iako su mnogi zeleli da tako nekako i odumre - sasvim slucajno, zaboravljena i zapostavljena u nekom zabacenom ormanu istorije, mozemo reci da je posle par nestabilnih koraka konacno prohodala i krenula putem odgovora zbog kojih je i nastala....

Oduvek sam svemir shvatao svojom pravom primordijalnom domovinom i shvatajuci jako rano velicinu i bitnost istog, iskreno, nisam se mogao kasnije previse "popaliti" na koncept bilo kakve druge domovine, koje pak smatram privremenim, isuvise kratkim ili jednostavno nebitnim konceptima ljudi (bica cijoj rasi slucajno ili namerno pripadam). Jednostavno nikad nisam mogao da ih uporedim sa necim tako grandioznim i upecatljivim kao svemir. Ipak, ostavljeni tu negde na trecem kamenu od sunca, na pragu alfa kvadranta, kao i svako drugo siroce, tragam za svojim primordijalnim roditeljima, i potajno se nadam da ce mi pronalazak istih odgovoriti na mnoga pitanja, koja ce mi opet pomoci kako u mojoj licnoj, tako i u globalnoj ljudskoj evoluciji. Stvar se pokazala dosta teskom, jer su se roditelji izgleda dobro sakrili, pa ih ne mozemo naci ni uz pomoc modernih detektivskih sociva (habl teleskop). No tu negde usput (opet naravno sasvim slucajno) otkrili smo da sve sto smo do sada otkrili u stvari i nije nesto oko cega bi se trebali posebno uzbudjivati i da moramo na stare stvari gledati na jedan sasvim nov nacin da bi nam konacno bile jasne (kvantna mehanika). No posto smo svesni toga da cemo ovde biti koliko i ona tackica na nebu, zadatak svakog u nama je da dodje do nekog - kakvog takvog zakljucka na osnovu podataka koje trenutno imamo. Nemam nameru da previse ulazim u detalje onoga sta pod time mislim, jer svakako ko se iole razume u kvantnu fiziku znace da cu uvek pronaci ono sto trazim. Dodje mu nesto kao kozmicka kazna, ili pravda, ko ce ga znati, u svakom slucaju necu se ponovo upecati (lol)

Ipak, 4 veka kasnije, ova mala slucajna nauka uspela je da nam kroz svoje prve fragilne korake dokaze da ce opstati, i da svakako zasluzuje opstati. Licno, nazovite me old fashion covekom, seeing is believing, tj. verujem u ono sto vidim, a od svih nauka, pa ni od majke svih nauka - filozofije, nikad nismo uspeli da bukvalno VIDIMO nesto (na nasoj staroj 3d ravni). Uspeh je svakako veci kada mozemo to sto vidimo spojiti sa onim sto znamo. I mozda ce proci jos 4 ili 40 vekova pre nego sto se istinski pocne odgovarati na pitanja koja su se samo gomilala za ova citava 4 veka koliko astronomija postoji, ali te misteriozne, daleke i besmislene slike, ce ako nista drugo sledecih 4 ili 44 vekova inspirisati one koji ce nam dati odgovore na pitanja koje su te iste slike postavila, a ujedno neiscrpno inspirisuci i umetnike ovog doba, dajuci vredan umetnicki doprinos i ovim postojecim generacijama, kojima su umetnost i masta jedini odgovori. Naravno astronomija je mnogo vise od pukih slika, ali licno me nista vise ne inspirise od slika galaksijskih klustera, i ko hoce da odvoji samo 5 minuta svog vremena i istinski pokusa da shvati koliko je to veliko i grandiozno, zna da ce ga brzo zaboleti glava. Mozda je to neki zastitni mehanizam, ne znam, ali me nikad nece spreciti da pokusam...

Idemo dalje u nepoznato, hrabro, tamo gde jos nijedan covek nije isao, ideci odatle gde, opet, nijedan covek nije bio. Da li smo za univerzum bitni koliko i onaj trenutak tackica sa pocetka price, ostaje da se vidi. Astronomija ima tu cast da uvek bude jedan korak ispred nas, makar on bio i neizmerno mali na grandioznoj skali univerzuma, ali kao takva i zasluzuje ulogu lidera u ponosnom prkosu velikom univerzumu. Prkosu malih slucajnih i nebitnih tackica, ostavljenih tu negde na trecem kamenu ...

Vladimir Mitić