Latinica

1. Шта је то астрономија?

Астрономија је најстарија природна наука. Њено име долази од грчких речи ἄστρον (сазвежђе, звезда) и νόμος (закон). Њена три основна задатка су: а) изучавање привидних и, на основу њих, правих положаја и кретања космичких објеката и њихових облика и величина; б) изучавање грађе космичких објеката, њиховог хемијског састава, одговарајућих физичких услова, физичких и хемијских појава и процеса и в) изучавање настанка и еволуције космичких објеката и система, као и целе Васионе.

Астрономи раних, древних цивилизација су обављали методична посматрања ноћног неба помоћу древних астрономских инструмената. Ипак, проналазак телескопа је био неопходан да би се астрономија развила у модерну науку. Историјски гледано, астрономија је садржала следеће дисциплине: астрометрија, небеска механика, посматрачка астрономија, прављење календара, па чак и астрологију, али професионална астрономија у данашњим временима се често поистовећује са астрофизиком. Од XX века, делатност професионалне астрономије се поделила на посматрачку и теоријску грану. Посматрачка астрономија је фокусирана на проналажење и анализирање података, углавном користећи основне принципе физике. Теоријска астрономија је оријентисана ка развоју компјутерских или аналитичких модела како би се описали астрономски објекти и феномени. Ова два поља се међусобно допуњавају. Са теоријском астрономијом која покушава да објасни посматрачке резултате на једној страни и посматрачка која потврђује теоријске резултате.

Аматерска астрономија је дала велики допринос важним астрономским открићима, и астрономија је једна од пар наука где аматери могу да играју важну улогу, нарочито у откривању и посматрању тренутних феномена.

Старе, тј. античке цивилизације не треба мешати са астролозима, систем веровања који тврди да су људски поступци повезани са позицијама небеских тела. Иако ова два поља деле заједничко порекло и део својих метода (углавном коришћење ефемерида), они се разликују.

2. Употреба израза „астрономија“ и „астрофизика“

Генерално гледано, оба термина и астрономија и астрофизика могу се употребити за исту ствар. На основу стриктних дефиниција из речника, „астрономија“ се односи на „анализу објеката и материје изван земљине атмосфере и њихових физичких и хемијских карактеристика“. „Астрофизика“ се односи на грану астрономије која се бави „понашањем, физичким карактеристикама, и динамичним процесима небеских објеката и феномена.“ Ипак пошто је већи део модерних астрономских истраживања везано за објекте који имају додир са физиком, модерна астрономија би се могла звати и астрофизика. Један од водећих научних часописа у овој области је Astronomy & Astrophysics.

3. Историја развоја астрономије

Почеци астрономије јављају се још у праскозорје човечанства. Тад је астрономија обухватала само посматрање и предвиђање кретања тела видљивих голим оком. На неким локацијама, као што је Стоунхенџ у Енглеској, ране културе су направиле масивне артефакте који су били културно средиште и астрономска опсерваторија, у овом случају више од 4000 година. Ова посматрања су се користила за утврђивање годишњих доба, важних за знање кад треба засадити летину, као и у разумевању дужине трајања године.

Пре него што је телескоп пронађен, пручавање звезда морало је да се обавља само са високих позиција, углавном високе зграде, дрвеће и земљишта користећи се само голим оком.

У свим цивилизацијама пре Грчке, у Месопотамији, Кини, Египту и претколумбијској Америци, астрономија се развијала прикупљањем посматрачког материјала. Правила су изводили на основу проверених чињеница, али без теоријског модела, тако да им је суштина појаве остајала непозната. Зато је тачност резултата зависила од дужине трајања цивилизације.

У Месопотамији и Кини астрономија се јавља око 3000. године пре н.е. Кинези су умели да предсказују помрачење Сунца и Месеца, а време су мерили сунчаним сатовима. Подела године на дванаест месеци и готово сви називи сазвежђа Зодијака потичу од становника Месопотамије. Египћани су велику пажњу посветили одређивању трајања године. Од њих нам је остала преступна година. И цивилизације претколумбијске Америке, које су се развијале око 500. године пре н.е. до око 1500. године, имале су веома прецизне податке о кретањима небеских тела и о трајању године.

У односу на друге цивилизације старог света, Грци су у астрономију унели преокрет увођењем теорије, логичких поступака и мисаоних експеримената, као саставних делова истраживања суштине посматраних појава. Тако већ у III веку пре н.е. Аристрах образлаже и остала небеска тела. Највећи грчки астроном Хипарх израдио је после систематског посматрања небеских тела и свестране математичке анализе, први каталог звезда, које је на основу сјаја разврстао у шест група. Открио је прецесију, споро конусно кретање Земљине осе. Клаудије Птоломеј објављује чувени Алмагест (Велики зборник или Велика синтеза), у коме математички излаже геоцентрични систем света и даје синтезу грчке астрономије.

Од IX до XII века центар астрономије сели се у арапски свет, који је превођењем дела грчких научника сачувао наслеђе антике. У XII и XIII веку Европљани преводе дела грчких научника са арапског на латински.

Препород астрономије дешава се за време ренесансе. Никола Коперник предложио је хелиоцентрични модел соларног система. Његов рад био је брањен, проширен и исправљен од стране Галилеја и Кеплера. Галилеј је пронашао телескоп (1609. године) и њиме проширио посматрања.

Кеплер је први открио систем који тачно и прецизно описује кретања планета са Сунцем у центру. Ипак, Кеплер није успео да формулише теорију која поткрепљује његове законе кретања. То је преостало Њутну да уради. Проналаском небеске динамике и његовог закона гравитације коначно су објашњена кретања планета. Њутн је такође конструисао и телескоп – рефлектор.

Даља открића су омогућила паралелни развој у величини и квалитету телескопа. Настајали су све већи и већи звездани каталози. Астроном Вилиам Хершел је направио детаљни каталог маглина и кластера, и 1781. године открио је планету Уран, прва новооткривена планета од античких времена. Раздаљина звезда је први пут објављена 1838. године кад је измерена паралакса 61 Cygni од стране Фридриха Безела.

За време XIX века, пажња према проблему три тела је одвела Еулер, Кларута и Д. Алемберт ка прецизнијим предвиђањима кретања Месеца и планета. Ово истраживање је даље усавршено од стране Лагранжа и Лапласа, дозвољавајући масама планета и месеца (сателита) да буду утврђени из њихових пертурбација.

Значајан напредак у астрономији је дошао отприлике са упознавањем нове технологије, укључујући ту и спектроскоп и фотографију. Фраунхофер је открио око 600 линија у Сунчевом спектру око 1814 – 15, које је 1859. године Кирхоф приписао постојању различитих хемијских елемената. За звезде је доказано да су сличне нашем Сунцу, али са ширим опсегом температура, маса и величина.

Постојање галаксије у којој се налазимо, Млечни пут, као посебне групе звезда, доказано је у XX веку, заједно са постојањем „спољних“ галаксија, и убрзо након тога, ширење свемира, уочено захваљујући удаљавању других галаксија од нас. Модерна астрономија је такође открила велики број чудних објеката као што су квазари, пулсари, блазари и радио галаксије, и користила је ова открића да развије физичке теорије којима описује црне рупе и неутронске звезде. Физичка космологија је знатно напредовала за време XX века, са моделом Великог праска знатно подржаног доказима из физике и астрономије, као што су космичко микроталасно позадинско зрачење, Хаблов закон и изобиље космолошких елемената.

У Србији астрономска наука почиње да се развија у XVIII веку. Тако Јован Рајић (1726-1801) пише уџбеник из астрономије 1762. године. Ђорђе Станојевић (1858-1921) објављује научне радове о Сунцу у часопису Француске академије наука у другој половини XIX векам, а Милан Недељковић (1857-1950) оснива 1887. године Астрономску опсерваторију у Београду. Веома значајан допринос астрономији оставио је Милутин Миланковић (1879-1958), који је објаснио зашто и како настају ледена доба. Његово име носе један кратер на Месецу, један кратер на Марсу и један астероид.

Као што је већ наведено астрономија се грана на две велике гране, то су теоријска и посматрачка астрономија. Такође постоје и подпоља у самој науци која се односе на истраживања специфичних астрономских објекта. У даљем тексту биће више речи о овим гранама астрономије. (nastavice se ...)

Zoran Tomic iz Krusevaca

student II godine na Ekonomskom fakultetu u Nišu.