Da li Srbija može poslati raketu u svemir? Po definiciji IAF-a svi letovi preko 100 km smatraju se letovima u svemir. Znači treba dostići tih „neverovatnih“ 100 km. Za orbitu je potrebno mnogo više i brže najmanje 8km/sek. Neko bi odmah rekao da se manemo ćoravog posla...ali postoje neki podaci koji mogu ukazati da nije sve baš tako nemoguće. Prvo valja pogledati sa čim Srbija raspolaže. Radi se pre svega o namenskoj industriji i našoj sposobnosti da proizvodimo rakete sa pogonom na čvrsto i tečno gorivo. Izgleda da su stručnjaci sa Mašinskog fakulteta u Beogradu usavršili raketni motor na tečno gorivo za vođene rakete zemlja-vazduh tipa Dvina (SAM). Radi se o raketnom motoru na tečno gorivo TRM-3500 koji je projektovan kao relativno jednostavna konstrukcija sa niskim troškovima proizvodnje. Motor je razvijen iz postojećeg ruskog motora korišćenog na raketama SAM-2 i SAM-3 (Dvina i Volkov). Ako umesto bojeve glave vođene rakete zemlja-vazduh tipa SAM postavimo kao drugi stepen raketu sa pogonom na čvrsto gorivo (npr. neku modifikaciju domaće rakete G-2000) dobijamo dvostepenu suborbitalnu raketu zavidnih letačkih karakteristika. Koliko bi koštala modifikacija jednog SAM-a u suborbitalni raketni nosač trebalo bi utvrditi posebnim projektom. S obzirom da imamo skoro gotove komponente za prvi i drugi stepen ulaganje ne bi trebala da budu „astronomska“. Ispitivanja i eksplatacija takve suborbitalne rakete vršila bi se na teritoriji Srbije. Druga faza u realizaciji projekta mogla bi biti izgradnja trostepene lake rakete nosača koja bi u orbitu oko zemlje lansirala pikosatelit težine 1kg. Prvi stepen rakete činio bi klaster od četiri raketna motora na tečno gorivo a drugi i treći stepen bi činili SAM+raketa sa pogonom na čvrso gorivo. Priča izgleda skroz neverovatno ali nešto slično već u praksi realizuju Argentinci. Naime oni razvijaju laku raketu nosač Tronador 2 kojom sledeće godine nameravaju da u orbitu postave svoj pikosatelit težine 1kg i tako postanu član „elitnog svemirskog kluba“. Ako bi kojim čudom i napravili jednu takvu raketu odakle vršiti lansiranje? Srbija je kontnentalna država i takvo lansirenje bi ugrozilo vazdušni prostor suseda i predstavljao bi realnu opasnost po gusto naseljena područja. Geografski najbliža i najpovoljnija lokacija za orbitalna lansiranja nalazi se kod Crnogoraca na poluostrvu Luštica. Tamo su tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka vršena probna lansiranja raketa zemlja-zemlja dometa do 100 km. Luštica ima otvoren koridor prema jugoistoku pravcem kroz Otrantska vrata, Jonsko i Sredozemno more, skoro 2500 km i dalje preko istočne Libijske pustinje. Takva lansiranja predstavljaju pravu turističku atrakciju pa verovatno Crnogorci ne bi pravili probleme osim toga takav vid saradnje između država postoji npr. Rusija i Kazahstan (Bajkonur), Brazil i Ukrajna (Alkantara). Na kraju koliko bi to sve koštalo? Za realizaciju prve „suborbitalne“ faze troškovi se procenjuju na oko 300 hiljada evra a za drugu „orbitalnu“ fazu još 900 hiljada evra. E skupo brate.....
Author: Gost

Komentari

  • Miroslav said More
    U svakom slučaju biće gore pre kineza... 2 dana ranije
  • Драган Танаскоски said More
    Ako bude 2028. god. to će biti fantastično. 2 dana ranije
  • Aleksandar Zorkić said More
    Što da ne. Ako postoje i to takvi kakvi... 3 dana ranije
  • Željko Perić said More
    Zdravo :D
    imam jedno pitanje na ovu... 4 dana ranije
  • Baki said More
    Dobar izbor. Ideja filma nije nova, ali... Pre 1 nedelje

Foto...

 
 
KORISNO
Mere - Koliki ugao nebeske sfere zauzima ispružena šaka